Kome uopšte treba ovakav Savet bezbednosti?

Mogao se očekivati ovakav rasplet. Holandija, Malezija i druge zemlje su zahtevom za osnivanje tribunala UN za istraživanje okolnosti pada putničkog aviona na liniji MH17 nameravale da napokon nateraju Rusiju da se uključi u rasvetljavanje ovog događaja. Semafor Moskve je ovom planu pokazao crveno svetlo. Nakon što je Rusija početkom jula blokirala rezoluciju o genocidu u Srebrenici, sada je svojim vetom zaustavila i rezoluciju o padu malezijskog aviona.

Tokom preleta preko Ukrajine 17. jula 2014. Brutalno je ubijeno 298 putnika. I dok većina zemalja, na čelu s SAD, za obaranje aviona krivi proruske separatiste na istoku Ukrajine, Moskva krivicu svaljuje na vladu u Kijevu.

Nije prva blokada

Skandal je u tome što Ujedinjene nacije do sad nisu uspele da imenuju odgovorne za tragičnu pogibiju putnika. Još uvek nije gotov izveštaj stručnog povereništva koje je sastavio Savet bezbednosti. Istražiteljski tim stručnjaka iz Malezije, Australije, Belgije i Ukrajine nije u stanju da dovrši izveštaj zbog nedostatka saradnje Rusije i separatista. Ruski veto ne uliva nadu da bi se u tom stavu nešto moglo promeniti.

U samo mesec dana Rusija je dva puta sprečila donošenje rezolucija Saveta bezbednosti. Možda su to signali dubljeg i trajnijeg sukoba? U svakom slučaju se više ne može isključiti mogućnost da se u Savet bezbednosti vrati turbulentna i konfrontaciona atmosfera iz vremena Hladnog rata.

Rasprava koja je usledila nakon glasanja o malezijskom predlogu rezolucije ne obećava ništa dobro. Najvažnije telo UN bolno je zakazalo. Njemu nije pošlo za rukom da se pozicionira prema jednom od najvažnijih pitanja.

Veto kao politika

To nije izolovani slučaj nego tek presek stvari nakon čitavog niza propuštenih prilika. I ne manipuliše samo Rusija pravom veta. Kada je Izrael prošle godine tokom sukoba u Gazi prekomerno koristio vojnu silu, što su na svojoj koži osetile stotine palestinskih civila, Sjedinjene Države su vetom sprečile rezoluciju UN kojom bi se osudio Izrael. Rusija opet svojim vetom do dan danas blokira rezoluciju koja bi mogla da okonča prolivanje krvi u Siriji i koja bi jasno osudila kršenje ljudskih prava od strane Asadovog režima.

Činjenica da su se SAD, Rusija i ostale članice Saveta bezbednosti tada dogovorile oko uništavanja sirijskog hemijskog naoružanja zvučala je kao malo ohrabrenje. Ali UN je ostao daleko ispod zadatih ciljeva.

Kolektivnom ćutnjom u vezi da egzistencijalnim pitanjima i opasnim sukobima, Savet bezbednosti je naškodio samo sebi. Ako se po pitanju blokade kroz pravo veta ništa ne promeni, biće sve glasniji oni koji sumnjaju u svrhu postojanja ovog organa UN. I to s punim pravom. Kome uopšte treba Savet bezbednosti kod kojeg je sigurno samo da će blokirati sopstveni mandat?

Zastarelo pravo

Reforma UN je više nego potrebna. Pravo veta, koje proizlazi iz iskustava Drugog svetskog rata više ne ide u korak s vremenom. No bezbroj puta ponavljani zahtevi za reforme nisu čak ni dospeli na sto tog tela. Teško je očekivati da će se SAD, Rusija, Francuska, Velika Britanija i Kina same pomaći sa svojih ugodnih pozicija. Vodeće sile će – upravo tim istim vetom – blokirati svaki reformski predlog koji bi im mogao uskratiti pravo na blokade.

Jedan sveži predlog Francuske bi mogao biti makar dobar početak. Francuzi, poučeni katastrofama poput genocida u Ruandi, žele u takvim slučajevima ukinuti pravo veta. To bi Savetu bezbednosti pomoglo da, odlukom većine, može delovati u slučajevima poput humanitarnih katastrofa. No pogled na dugi niz propalih pokušaja reformi daje razlog za pesimizam. Čak i ovaj oprezni pokušaj promena bi mogao da zapne u zupčanicima egoistične interesne politike.