Više od 5.000 novinara iz 65 zemalja prijavilo se da izveštava sa samita G20. Stručni izraz za taj postupak je – akreditacija. Taj postupak je zahtevan, jer više instanci proverava ozbiljnost podnosilaca zahteva. Federalni ured za štampu koji vodi portparol vlade Štefen Zajbert, proverava da li se zaista radi o novinarima. A federalni kriminalistički ured (BKA) sve podvrgava bezbednosnoj proveri.
To je rutinski postupak. Njemu stalno iznova moraju da se podvrgnu svi novinari koji izveštavaju iz vladine četvrti u Berlinu. To je i dobro – naposletku, radi se i o bezbednosti političara – ali i sopstvenoj. A još kada se, kao na samitu G20 okupe šefovi država i vlada iz čitavog sveta, sprovode se najdrastičnije mere bezbednosti. Sve je to razumljivo.
Nedostaje jasno „da“ ili „ne“
Međutim, stvar postaje sumnjiva kada se akreditacije koje su već dodeljene – oduzmu pred sam početak manifestacije. Tako je to bilo u Hamburgu, a portparol vlade je to obrazložio „ozbiljnim bezbednosnim razlozima“. Ni na vladinoj konferenciji za štampu nije objašnjeno kakva je konkretna priroda tih razloga. To se nije promenilo ni u sredu kada su pitanja ponovo postavljana. Pri tome se sumnja da je možda Turska uticala na odluke o oduzimanju već dodeljenih akreditacija. Jer, anatema nemačke vlade i Saveznog ureda za borbu protiv kriminala pogodila je nekoliko fotografa koji su u bliskoj prošlosti radili i u Turskoj. A opšte je poznato da vlada u Ankari ne haje mnogo za slobodu štampe.
Kakve to veze ima sa samitom G20? Možda nema nikakve. Ali, ako neko hoće da otkloni sve sumnje, onda mora da se ponaša spretnije nego što su to učinili portparol Merkelove Zajbert i portparol Ministarstva unutrašnjih poslova. Na pitanje o mogućem uticaju stranih tajnih službi nije moglo da se čuje ni jasno „da“ ni jasno „ne“. Umesto toga, stalno je ukazivano da „veoma ozbiljne rezerve kada je reč o bezbednosti“ potiču od nemačkih vlasti.
Sloboda štampe – tu ne sme biti kompromisa
Ali, od koga potiču te informacije – to je sasvim drugo pitanje. Na njega ipak neće biti odgovoreno, jer se radi o saznanjima tajnih službi. A tu principijelno važi zaštita izvora – ona važi i za Službe drugih zemalja sa kojima se sarađuje. Nemačka sarađuje i sa Turskom, pre svega u borbi protiv terorizma. I kurdska PKK u Nemačkoj važi kao teroristička organizacija. Fotografi koji su radili u kurdskim regionima, možda gaje simpatije za ljude koji tamo žive. Za vlastodršce u Ankari, takav tok misli je dovoljan pa da počnu sa maltretiranjem novinara.
Za nemačku vladu to ne važi. Od toga sme, od toga mora, da se pođe. I pored toga, nemačkim novinarima je prede sam početak samita uskraćivano pravo na izveštavanje. Navodno iz bezbednosnih razloga koji su, kako je rečeno, postojali i ranije, ali su baš pred početak samita nanovo proučeni. To objašnjenje je sve samo ne ubedljivo. Zašto su dotični uopšte akreditovani ako je i ranije bilo „bezbednosnih razloga“? Diskusija će se nastaviti. Ona se mora nastaviti. A vlada mora da daje jasne odgovore umesto što izbegava razgovor o toj temi. Kada je reč o slobodi štampe, ne sme biti kompromisa!