Koliko se poštuju dečja prava?
20. novembar 2019.
Deca jurcaju iz jednog u drugi ćošak poput kugli na bilijarskom stolu. Crveno, zeleno, plavo, ružičasto i žuto, svetle njihove kišne kabanice pred sivom pozadinom koju čini betonski zid dvorišta osnovne škole „Gotfrid Kinkel“ u Bonu. Jedan dečak je skočio u baru, jedna devojčica se penje merdevinama na malu drvenu kulu igrališta. Smeh i vriska se odbijaju od zidova zgrade.
Kada je zvono označilo kraj velikog odmora, odjednom se sve smirilo. Deca su se poređala u redove po dvoje i tako za svojim nastavnicima pošla u učionice. Nema skakanja, nema uzvika. Pruska disciplina u osnovnoj školi? „Deca su sama sebi odredila pravila“, kaže razredni starešina Karolin Hercog. „Ona su delom strožija od nas nastavnika“. Onaj ko se okreće ili na putu u učionicu bude glasan, može da dobije opomenu od drugih đaka, i posle tri opomene biva unet u svesku. To je tako odlučio savet učenika razreda 4c.
Glasanje o slatkišima
Deca se pitaju, učestvuju u odlučivanju, sama postavljaju pravila. To je normalno u školi „Gotfrid Kinkel“. I to ovu školu razlikuje od mnogih drugih u Nemačkoj. Učenici rade kao posrednici u svađama, pišu protokole u savetu učenika, i učestvuju u izborima za dečji parlament.
„Mi zapravo skoro rukovodimo školom“, kaže devetogodišnji Moric. „Samo još neke odluke donose nastavnici. Pre dve nedelje smo imali vrlo važno glasanje o slatkišima u dečjem parlamentu. Odlučili smo da samo u izuzetnim slučajevima, na rođendanima ili ekskurzijama, ili inače jednom nedeljno, smemo da jedemo slatkiše u školi. Ja sam glasao za to – devi je potreban i šećer, inače zaspu.“
Roditelji ne moraju sve da znaju
U školi su deca upoznala i svoja prava koja su od pre 30 godina ugrađena i u Konvenciju UN o dečjim pravima. U to spada i pravo na sopstveno mišljenje, koje se ostvaruje u osnovnoj školi sa njenim učeničkim savetima i dečjim parlamentom. Za devetogodišnju Hanu najvažnije je pored toga najvažnije pravo na privatnu sferu. „To je važno kada hoćeš da napišeš neku tajnu o bratovoj devojci ili želiš da zadržiš nešto za sebe“, kaže. „Roditelji i nastavnici ne moraju da znaju sve o deci“.
Učenicima četvrtog razreda je jasno da deca drugde nemaju pravo na obrazovanje niti zdravu ishranu. Devetogodišnji Leon kaže: „Ovde je super, ali pošto kod nas ima još više dečjih prava, možda bismo mogli da ih prenesemo u druge zemlje“. Učenici Miji je posebno važno da za svako dete ima dovoljno hrane. A Friderikeiz četvrtog razreda smatra da treba učiniti sve da nijedno dete ovog sveta ne bude žrtva nasilja.
Svuda idila?
Koliko god situacija u ovoj osnovnoj školi bila naklonjena davi, drugde su dečja prava ugrožena, kao što to pokazuju najnovije brojke Saveznog zavoda za statistiku. Prošle godine je u Nemačkoj oko 50.400 dece bilo zapušteno ili su bili žrtve nasilja – deset procenata više nego godinu dana ranije. Organizacije za zaštitu dece upozoravaju da preti dalji pad. Na primer, u berlinskoj četvrti Stakenu je situacija loša – mediji već govore o „socijalnom žarištu“. Naselje se sastoji uglavnom od jednoličnih solitera, svako treće dete živi u siromaštvu, što znači da njegova porodica ima manje od 60 odsto prosečnog dohotka.
U jednoj vili od pečene cigle staroj 100 godina nalazi se „Jonina kuća“, u kojoj se sastaju deca i mladi. Ranije je tu bio jedan narodni univerzitet. Velike prostorije i prostrana bašta stvaraju kontrast sivilu ulica.
Pun stomak i pomoć
U vili sedmogodišnji prijatelji iz razreda Izra i Osama u velikoj sobi za igranje vežbaju kolut napred i nazad. U susednoj sobi Svetlana Nejelskaja pomaže jednom učeniku da popuni prijvau za školsku praksu – svakodnevica u „Joninoj kući“. Deca iz susedstva tu 365 dana u godini mogu da dolaze da dobiju besplatan ručak ili pomoć pri pisanju domaćih zadataka. Ustanovu vodi evangelistička fondacija „Jona“.
Svetlana Nejelskaja, pedagoški rukovodilac u „Joninoj kući“, poznaje situaciju ovdašnje dece i smatra da je ugroženo pre svega pravo dece na obrazovanje. Mnoga deca, kaže, redovno idu u školu, ali imaju teškoća u savladavanju gradiva. Razlozi za to su višeslojni. Ponekad roditelji nemaju više školsko obrazovanje ili ne govore dovoljno dobro nemački. Zato im je teško da pomažu deci sa gradivom. Ona smatra da bi njihove šanse poboljšalo pravo na celodnevni boravak.
Prava, obaveze, zabrana mobilnih telefona
Bonska škola „Gotfrid Kinkel“ je jedna takva „otvorena celodnevna škola“. Tu deca mogu da ostanu na ručku i o njima se staraju i u popodnevnim satima. „Deca ovde preuzimaju mnogo odgovornosti“, kaže nastavnik Aleksa Šmit. „Nalaze dobra rešenja“. Na primer, kada su se pre jedne ekskurzije roditelji sporili oko toga da li deca smeju da ponesu mobilne telefone da bi u slučaju nužde mogla da se čuju s njima. Nastavnica je pitanje prosledila Savetu učenika. „U roku od pet minuta, deca su našla kompromis“. Neka posebno plašljiva deca su smela da ponesu mobilne telefone, ali su oni ostali isključeni.
Nastavnik se raduje tome što će dečja prava u Nemačkoj uskoro biti ugrađena u Osnovni zakon. „I radovaću se kada dečja prava konačno budu ugrađena u obavezan nastavni plan, baš kao što je to tablica množenja“. „Nijedno dete ne treba da izađe iz osnovne škole a da ne zna svoja prava. Jer, tek kada poznajem moja prava, mogu da ih tražim.“
Deca na vlast?
Učenici bonske osnovne škole dobro poznaju svoja prava, kaže učenica Hana. „Deca imaju i obaveze. Dečja prava ne znače da ne moramo da pospremamo svoju sobu. Ne, imamo obaveze, moramo u školu, moramo da radimo domaće zadatke. To spada u obrazovanje“. A da deca sasvim preuzmu školu, da se odreknemo nastavnika i odraslih? To ne bi hteli – kažu đaci četvrtog razreda. Da na odmorima samo nadziru a da sami ne trče i skaču – to ne bi bilo primereno deci.