Koliko političari smeju dodatno da zarade?

Svaki poslanik u nemačkom Parlamentu (Bundestag) zarađuje mesečno u proseku oko 9.000 evra. Ali neki od njih zarađuju i više – raznim dodatnim poslovima kao što su predavanja, veštačenja ili pravna savetovanja. Naročito dobro zarađuju poslanici iz bavarske demohrišćanske stranke CSU – na primer Peter Gauvajler. Taj advokat je tokom svog poslaničkog mandata (izbori su bili u septembru 2013.) zaradio više od milion evra – naravno, uz svoju platu u Bundestagu.

Ali veoma lukrativne poslove obavljaju i poslanici iz drugih stranaka. Dok u CSU procenat onih koji rade paralelno uz svoj poslanički posao iznosi oko 40 odsto, ta brojka kod stranke CDU iznosi 25 odsto, kod SPD-a oko 20 procenata, kod Zelenih 17, a kod stranke Levica oko 15 odsto. Tako bar pokazuju podaci organizacije Abgeordnetenwatch koja nadgleda rad parlamentarnih poslanika u Nemačkoj i istovremeno se zalaže za više transparentnosti i demokratije.

Naime, u Nemačkoj su se često vodile i vode oštre javne diskusije upravo oko toga imaju li poslanici, koje plaćaju nemački poreski obveznici, uz toliki dodatni angažman, odnosno rad, uopšte dovoljno vremena i energije za ispunjavanje svojih parlamentarnih, poslaničkih zadataka? Posledica tih diskusija je da sada svi poslanici moraju objave visinu svojih dodatnih prihoda. Reč je o složenom sistemu od deset kategorija u čijoj najvišoj kategoriji se nalaze oni koji zarađuju više od 250.000 evra godišnje. To znači, da zarade više od te brojke, u suštini i ne moraju da budu precizno navedene. Neki su doduše svojevoljno iznosili tačan iznos svoje dodatne zarade iako to od njih niko nije ni tražio.

Drugim rečima, za sada u Nemačkoj ne postoji zakon koji bi ograničio te dodatne zarade poslanika, niti ih zabranio.

Pravila u drugim zemljama?

Ako se pogleda situacija u drugim evropskim zemljama, može se reći da su svuda sve glasniji zahtevi za transparentnošću, ali ograničenje dodatnih zarada poslanika u parlamentima se vrlo teško može sprovesti u delo. Ako je verovati zvaničnim podacima, može se reći da su najstrože restrikcije u Španiji.

Španija: Ukoliko neki poslanik u Španjolskoj želi dodatno da radi, potrebna mu je posebna dozvola. U zakonu je čak navedeno i da je parlamentarni mandat „nespojiv“ s privatnim aktivnostima. Izuzeci su dalje vođenje porodičnog preduzeća ili autorski rad. Ukoliko poslanik dobije potrebnu dozvolu za rad van ta dva spomenuta područja rada, onda on sme i da neograničeno zarađuje. Španija je 2011. godine uvela pravila o transparentnosti koja od poslanika zahtevaju obračun poreza kao i sve informacije o privatnom bogatstvu i kao i o eventualnim privatnim dugovima. Treba naglasiti da španski poslanici u odnosu na druge evropske zemlje zarađuju veoma malo.

Francuska: U toj zemlji ne postoje ograničenja koliko neki poslanik dodatnim radom sme da zaradi, ali zato postoje ograničenja drugog tipa. Na primer, nespojivo je s mandatom u Parlamentu da neki poslanik obavlja još neke druge položaje u javnim ustanovama ili recimo radi za neko preduzeće koje je zavisno od novca poreskih obveznika. Isto tako, mogućnost rada kao savetnik veoma je ograničena ili čak sasvim zabranjena. Ukoliko ipak žele da rade za neku privatnu firmu, poslanici moraju da objave mesečnu zaradu u trenutku kada su izabrani, ali i za period unazad pet godina pre izbora.

Velika Britanija: U toj zemlji ne postoje ograničenja po pitanju visine dodatne zarade, ali su poslanici dužni da prijave svaku delatnost posebno. To znači da oni moraju da prijave visinu zarade svake delatnosti kao i vreme koje su uložili u taj rad. Takođe moraju da prijave ukoliko imaju deonice, odnosno, udeo u nekom preduzeću, kao i poklone. Posebno etičko telo nadzire njihov rad kako ne bi došlo do sukoba interesa između poslaničkog mandata i sporednih delatnosti. Uprkos svim tim pravilima i obavezama, broj poslanika koji zarađuju godišnje više od milion evra sporednim poslovima, još uvek je u porastu.

Italija: Ni u toj zemlji ne postoje ograničenja visine zarade sporednim poslovima. Uprkos tome, u Italiji postoji sveobuhvatan zakon o transparentnosti prema kojem poslanici moraju svojeručno da ispune formular u kojem navode svu svoju imovinu – uključujući i lične ugovore i broj privatnih automobila. Taj formular objavljuje se na internetu zajedno sa poslednjom poreskom prijavom poslanika.

Austrija: U Austriji ne postoje ograničenja dodatnih zarada za poslanike. Zarada mora, slično kao i u Nemačkoj, da se prijavi u jednoj od pet predviđenih kategorija. Pri tome ona najviša iznosi samo „10.000 evra i više“. Iako u suštini ne postoje čvrsto dogovorene sankcije koje bi mogle da dovedu do oduzimanja mandata, komisije koje kontrolišu rad poslanika mogu da izvrše politički pritisak i uključe se u slučaju postojanja sukoba interesa.

Švajcarska: Za razliku od ostatka Evrope, u Švajcarskoj ne postoji zanimanje „političar“. U toj zemlji je politički angažman uvek sporedna delatnost koju neko obavlja paralelno sa zanimanjem i poslom koji ima. Predmet javnih rasprava stalno je činjenica što godišnju „odštetu“ za političku delatnost u iznosu od 120.000 švajcarskih franaka dobijaju i oni koji i inače vrhunski zarađuju. Neki preduzetnici su se već zbog tog prebacivanja i kritika povukli iz politike. Prema mišljenju mnogih, to dovodi do odlaska ekonomski kompetentnih ljudi iz politike.