Kol i ja | Evropa | DW | 01.07.2017
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Kolumna

Kol i ja

Početkom devedesetih Helmut Koli i ja živeli smo u potpuno različitim univerzumima. On za kormilom „prepunog broda“, a ja u potpalublju gde se velike teme obijaju o leđa nevoljnicima, seća se Dragoslav Dedović.

Kada sam stigao u Nemačku Helmut Kol je bio kancelar već desetu godinu. Nemačka se ujedinila, Jugoslavija raspala. Lako sam prešao granicu sa crvenim jugoslovenskim pasošem koji mi je garantovao tromesečni turistički boravak. Ostao sam četvrt stoleća. Najprije kao izbeglica, zatim kao stranac sa stalnom boravišnom vizom i napokon kao nemački državljanin. Dovoljno dugo sam tu da iz iskustva spoznam kolika je istorijska težina Kolove pojave.

Bez sumnje, neko ko je 16 godina vladao ima svoje političke kvalitete. Neko ko je isposlovao mirno ujedinjenje Nemačke i njeno stabilno usidrenje u postojeću zajednicu evropskih naroda, nije bez istorijskih zasluga.

Za mene lično Helmut Kol će ostati čovek koji je sprovodio politiku koja bi se mogla sažeti u rečenicu 'Brod je pun'.

Zanimljivo je da je ta krilatica nastala u Švajcarskoj u vreme Drugog svetskog rata. Jedan lokalni političar je iskoristio navalu evropskih izbeglica, koji su u neutralnoj zemlji tražili spas pred podivljalim Trećim Rajhom, da kaže kako nema mesta za sve.

Docnije nastaje knjiga jednog švajcarskog publiciste, potom i film. Tako da su svi u nemačkom govornom području s početka devedesetih odmah shvatili to što su im poručivali tadašnji ekstremni desničari Republikanci ali, indirektno, u brutalno vođenoj debati o ograničavanju prava na azil, i Kolovi demohrišćani. Stranci u ovakvim porukama nisu mogli prečuti suštinu - vi ste ovde višak. A poruka domaćem stanovništvu - branimo vas od uljeza.

Samo, nezgodno beše to da je Kol prilikom ponovnog ujedinjenja Nemačke obećao istočnim Nemcima 'krajolike u procvatu'. A na mnogim mestima se odvijala rasprodaja fabrika, nezaposlenost, frustracija.

Tako da su se u imaginaciji mlađih gubitnika na putu do rajskog vrta isprečili azilantski domovi. Ekstremni desničari umeju navodni patriotizam preinačiti u čisto nasilje. Početkom devedesetih u Nemačkoj su gorele kuće u kojima su bili smešteni stranci, a u njima su goreli ljudi.

Doživeo sam sve to tek kao morbidni medijski spektakl. U bavarskoj svakodnevici nije bilo takvih izgreda, jer je ulogu gusara koji slepog putnika bocka sabljom u leđa dok ovaj balansira na dasci iznad halapljive vode, preuzela bavarska pokrajinska vlast. Južnjačka verzija demohrišćana – CSU – jeste ustvari odgovor na pitanje koliko desno može biti neka stranka, a da ne bude baš fašistička.

Ti krajnje desni demokrati su mi posredstvom Uprave za strance organizovali život. Ograničeno kretanje i „odgađanje proterivanja" u pasošu. Dali su mi radnu dozvolu kako im ne bih bio na teretu. Radio sam sve i svašta i nikada nisam uzeo ništa od nemačke države.

Da li je brod zaista bio pun?

Raspadom Sovjetskog Saveza naglo je porasla navala ljudi željnih bezbednosti, slobode i konzumnog raja. Nemačka je odjednom imala celu Istočnu Nemačku koju je prvo trebalo ekonomski zbrinuti. Vlast je inače u zemlju puštala dve vrste ljudi – one koji su zatražili azil ili utočište pred ratnim nasiljem i one koji su tvrdili da su poreklom Nemci. Najčešće su to bili Rusi sa maglovitom predstavom o nemačkim korenima. Mada su i jedna i druga grupa bile dodatno opterećenje za socijalne sisteme, samo za prvu grupu ljudi, za one koji su u Nemačkoj tražili politički ili ekonomski spas, važila je prenatrpanost broda. 

U takvoj pravnopolitičkoj fiksiranosti na etničko poreklo, koja je prelivena u zakon još 1913. i ukinuta tek nakon dolaska crveno-zelene koalicije na vlast 1998, leži i odgovor na pitanje, kako je moguće da u suštini stabilna demokratija izrodi monstrume na desnom rubu.

Helmut Kol je, recimo, u poverljivom razgovoru sa tadašnjom britanskom ikonom tvrde desnice, Margaret Tačer, još 1982. rekao da hoće da smanji broj Turaka u Nemačkoj za 50 odsto, ali da to još ne može javno da kaže. Kolov sin je docnije izabrao upravo Turkinju za ženu. Pa je umesto redukovanja turske populacije kancelar dobio – tursku snajku. Protokol razgovora je objavljen tek posle Kolovog odlaska sa vlasti.

Deset godina kasnije je nemački kancelar sebi mogao priuštiti da ne ode na sahrane stranaca koje su ubili neonacisti upotrebivši omalovažavajući izraz „turizam saučešća" za one koji su svojim prisustvom hteli izraziti solidarnost sa žrtvama. Mene je tešilo to što Nemačka nikada nije bila samo Nemačka po meri Helmuta Kola.

Dragoslav Dedovic Kommentarbild App

Dragoslav Dedović

Dakle, u prvoj polovini devedesetih Helmut Kol, veliki Evropljanin, i ja živeli smo u potpuno različitim univerzumima. On za kormilom „prepunog broda", a ja u potpalublju gde se sve velike teme obijaju o leđa nevoljnicima iz celog sveta.

Namerno ovdje neće biti reči o spoljnopolitičkom avanturizmu u politici prema Jugoslaviji, o tome da je priznavanje Slovenije i Hrvatske bez istovremene vojne garancije dovelo do apsurdne situacije da novopriznate zemlje vojno zavise od Francuza, Engleza i Amerikanaca, koji su, kao što smo videli, Bosnu dugo prepustili njenoj sudbini, sledeći neke svoje ciljeve, a ne mir na Balkanu. Nije reč ni o koferima punim para koje je Helmut Kol kao predsednik svoje stranke lično primao od anonimnih donatora i tajno ih preusmeravao u stranačku blagajnu mimo postojećih zakona. Te teme bi me se ticale kao bivšeg građanina Jugoslavije ili potom kao nemačkog poreskog obveznika. Ne. Ovde je reč tek o mom poslednjem pozdravu kapetanu broda na kojem sam ja, penjući se četvrt veka iz potpalublja do sigurne osmatračnice, začudo ostao i protiv kapetanove volje.