Ko se boji Napoleona Bonaparte? | Mozaik | DW | 05.05.2021
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Kolonijalizam

Ko se boji Napoleona Bonaparte?

U Francuskoj je Napoleon nacionalni heroj, zaslužan za uvođenje građanskih prava. Ali 200 godina nakon smrti, njegova uloga pri ponovnom uvođenju ropstva pokrenula je raspravu o Napoleonovom nasleđu.

Napoleon je bio „osoba koja je istovremeno i fascinantna i kontroverzna“, navodi se u najavi za veliku izložbu u pariskoj Grande Halle de la Villette. Fascinantan je onaj deo o kojem se uglavnom uči u školama: „Kad čuju za Napoleona, većina ljudi pomisli na veliko carstvo, napoleonove ratove i brojne pobede Francuske. Ta Napoleonova slava zasenjuje sve drugo što je uradio“, kaže za DW Dominik Tafin, direktorka pariske Fondacije za sećanje na ropstvo. 

Ali to nije kompletna priča, postoji i njen sporan deo: „Potrebno je i tu tamnu stranu njegovog delovanja predstaviti široj publici“, kaže Tafin.

-pročitajte još: Francuski kolonijalizam i dalje prisutan u Africi

Tako se na pariskoj izložbi mogu recimo videti originalni dokumenti zakona koje je Napoleon potpisao 1802. godine, a kojima je ukidanje ropstva, objavljeno osam godina ranije tokom Francuske revolucije – poništeno. To je Francusku učinilo jedinom zemljom koja je ponovno uvela ropstvo nakon što je ono ukinuto.

Dominik Tafin: Potrebno je predstaviti i tamnu stranu Napoleona

Dominik Tafin: Potrebno je predstaviti i tamnu stranu Napoleona

„Odluka o ponovnom uvođenju ropstva ne samo da je sramotna mrlja na Napoleonovom nasleđu, to je bio zločin“, smatra Luj-Žorž Tin, aktivista i počasni predsednik organizacije Representative Council of Black Associations (CRAN). 

Vojskovođa, konzul i car

Napoleon Bonaparta rođen je na Korzici 1769. godine kao dete siromašnog plemića. Školovao se na francuskoj vojnoj akademiji, a u vreme Francuske revolucije bio je niži oficir. U revolucionarnim redovima brzo je napredovao do čina generala. Kao komandant vojske ostvario je brojne pobede nad austrijskom vojskom i stavio je pod francusku kontrolu sever Italije. Godine 1799. izveo je državni udar i proglasio se najpre za prvog konzula, a onda i za cara. Na vrhuncu moći kontrolisao je veliki deo zapadne Evrope.

-pročitajte još: Senke nemačkog kolonijalizma

Nakon propalog pokušaja 1812. da osvoji Rusiju ubrzo je izgubio i kontrolu nad Pruskom, te je nakon poraza u bitki kod Lajpciga prognan na ostrvo Elbu. Uspeo je na kratko da se vrati na vlast, ali je nakon konačnog poraza na Vaterlou zatočen na malom ostrvu Sveta Jelena gde je i umro 5. maja 1821. Do danas nisu u potpunosti razjašnjene sve okolnosti njegove smrti i stalno se oživljavaju tvrdnje da je on tamo u stvari otrovan.

Mesto u Parizu gde je sahranjen Napoleon Bonaparta

Mesto u Parizu gde je sahranjen Napoleon Bonaparta

„Kao da se ništa nije dogodilo“

U svesti većine ljudi Napoleon je s jedne strane bio militarista čija je politika dovela do velikih pustošenja širom Starog kontinenta. Ali s druge strane, on je i moderan vladar koji je tada još uvek feudalnoj Evropi doneo čitav niz liberalnih reformi i građanskih sloboda, uključujući i veliki zakonik Code civile.

A nakon Drugog svetskog rata, u vreme kad se Evropa usredsredila na obnovu, Napoleon je predstavljan i kao figura koja objedinjuje. „Od 1950-ih do 1990-ih fokus je prvenstveno bio na Napoleonu i njegovim osvajanjima u Evropi. Prikazivan je kao graditelj Evrope i doživljavan kao republikanska figura“, kaže Frederik Režan, istoričar sa Sorbone.

Međutim, Napoleonova odluka iz 1802. o ponovnom uvođenju ropstva u tom kontekstu uglavnom se ignoriše. To, pritom, ne samo da je bila izdaja ideala Francuske revolucije, već je bila i osuda za oko 300.000 ljudi na život u ropstvu – pre nego što je taj zakon u Francuskoj konačno ukinut 1848. godine.

Luj-Žorž Tin, koji inače poteče iz bivše kolonije Martinik, smatra da bi i o tom aspektu Napoleonove politike trebalo više da se govori u Francuskoj. „Kao netko čiji su preci bili robovi, ne mogu da razumem zašto nastavljamo da slavimo sećanje na Napoleona kao da se ništa nije dogodilo. Francuska ne može da bude zemlja koja se ponosi zaštitom ljudskih prava, a da istovremeno slavi nekoga ko je počinio zločine protiv čovečnosti. To nema smisla“, kaže Luj-Žorž Tin.

U Fancuskoj ima mnogo spomenika Napoleonu Bonaparti

U Fancuskoj ima mnogo spomenika Napoleonu Bonaparti

S takvim stavom se, međutim, ne slaže istoričar Peter Hiks iz pariske fondacije „Napoleon“. On kaže da je Napoleon Bonaparta bio složena ličnost koja je vladala Evropom kroz period „hipernasilja“, te da se ne može svesti na njegovu kolonijalnu politiku.

„Robovski aspekt Napoleonove politike, ma koliko strašan bio, minimalan je i periferan u poređenju s velikim pričama u Evropi, poput Građanskog zakonika i Amienskog sporazuma koji je Evropi doneo mir tokom 14 meseci. To je za Nemce, Francuze, Britance i Italijane mnogo važnije“, smatra Hiks.

Robovi na plantažama šećera i kafe

Iz perspektive bivših kolonija, međutim, važnost ropstva koje je ponovo uveo Napoleon sve je samo ne marginalna. Krajem 1780-ih Francuska je bila glavna kolonijalna sila, na čijoj je teritoriji radilo oko 800.000 robova. Njena najunosnija kolonija bila je Sen-Dominik (danas Haiti) na Karibima. Oko 450.000 robova radilo je na plantažama koje su izvozile šećer i kafu u Francusku.

Fransoa Dominik Tusen-Luvertir vodio je revoluciju na Haitiju 1791. godine

Fransoa Dominik Tusen-Luvertir vodio je revoluciju na Haitiju 1791. godine

To je bio veoma nasilan sistem, a stopa smrtnosti među robovima bila je toliko visoka da je bilo potrebno dovoditi stalno nove robove iz Afrike.

„Napoleon je želeo da proširi francusko kolonijalno carstvo kako bi kontrolisao Karibe. Da bi kolonizovao Luizijanu u Severnoj Americi, bili su mu potrebni radnici, pa je ponovo pokrenuo trgovinu robljem. To je bila kolonijalna strategija“, objašnjava Dominik Tafin iz Fondacije za sećanje na ropstvo. „A za to mu je bila potrebna potpuna kontrola nad Sen-Dominkom jer je geografski bio u centru tog dela sveta.“

Jačanje svesti o kolonijalnoj prošlosti

U međuvremenu je percepcija Napoleona počela da se menja. Od kasnih 1990-ih u Francuskoj se održavaju demonstracije, donose novi zakoni i menja školski program kako bi se obuhvatila kompletna istorija zemlje, uključujući i njene tamne strane.

Prošle godine, nakon ubistva Džordža Flojda u Sjedinjenim Državama, i širom Francuske došlo je do protesta pokreta Black Lives Matter. Bilo je i poziva da se ispred francuske Nacionalne skupštine u Parizu ukloni spomenik Žan-Baptistu Kolbertu, čoveka koji stoji iza dekreta Code Noir, a koji je definisao uslove ropstva u francuskim kolonijama.

Promišljanje istorije: ropstvo dugo nije igralo nikakvu ulogu u javnoj svesti Francuske

Promišljanje istorije: ropstvo dugo nije igralo nikakvu ulogu u javnoj svesti Francuske

Bivši francuski premijer Žan-Mark Ero, sada predsednik Fondacije za sećanje na ropstvo, rekao je da je 200. godišnjica Napoleonove smrti prilika za suočavanje s dugom francuskom kolonijalnom prošlošću.

„Ponovno uvođenje ropstva zaboravljeni je i mračni deo naše istorije – i mi moramo da objasnimo čitavu tu složenu priču, a ne samo njen deo“, kaže Ero. „To je naša dužnost i prema potomcima onih koji su u njoj morali da žive nekoliko godina nakon ponovnog uspostavljanja ropstva.“ Jer, država može postati jača samo ako poznaje i razume svoju prošlost, smatra Ero.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.