Kijev protiv Moskve u Hagu

Proces koji počinje u ponedeljak (6. mart) mogao bi da bude jedan od najspektakularnijih poslednjih godina. Pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu krenuće se sa preliminarnim saslušanjima u procesu koji Ukrajina pokreće protiv Rusije. Najpre će najviši sud UN četiri dana odvojeno saslušavati strane.

Na 45 stranica tužbe detaljno se govori o navodnim kršenjima konvencija UN. Vlada u Kijevu najpre tvrdi da je Rusija podrškom separatistima u oblasti Donjecka i Luganska prekršila međunarodnu konvenciju o suzbijanju finansiranja terorizma. Separatisti su tu opisani kao „ilegalne oružane grupe“ koje deluju uz „odlučujuću rusku podršku“. Rusija odbacuje tvrdnje da na bilo koji način pomaže borce u Donbasu.

Drugi deo tužbe razmatra stanje u kojem su se našli krimski Tatari i etnički Ukrajinci kao manjine nakon što je Rusija prisvojila Krim u martu 2014. godine. Navodi se da Rusija na Krimu navodno krši odredbe konvencije o sprečavanju rasne diskriminacije – između ostalog hapšenjima ili zabranom medžlisa krimskih Tatara.

Kao dokazi su priloženi izveštaji UN, OEBS kao i izveštaj međunarodnog tima o obaranju malezijskog civilnog aviona nad istočnom Ukrajinom. Traže se i ratne reparacije. 

Poslednja nada?

Tužba je podneta tek u januaru, skoro tri godine nakon što su počeli događaji koji su njen predmet. Stručnjaci razlog vide u tome što su smanjene šanse da Kijev pravdu istera pred nekim drugim sudom – recimo Međunarodnim krivičnim sudom u Hagu koji je i osnovan kako bi se bavio ratnim zločinima. Predsednik Rusije Vladimir Putin je krajem prošle godine rekao da Rusija ne namerava da ratifikuje Rimski statut kojim je ovaj sud osnovan. Isti statut nije ratifikovala ni Ukrajina, ali je u ovom slučaju dodelila Sudu ograničeno punomoćje za dešavanja od kraja 2013. pa nadalje. U toku je predistražni postupak.

Pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu je Ukrajina podnela već pet tužbi protiv Rusije, šesta je u pripremi. No ruski Ustavni sud je odlučio da on ima zadnju reč kada je u pitanju primena kazni koje izriče ovaj evropski sud. To se na kraju svodi na to da se odluke suda u Strazburu praktično ne primenjuju na Rusiju.

Međunarodni sud pravde je druga priča. Osnovan je 1945. i Rusija ga priznaje bez ikakvih ograničenja. Kao stalna članica Saveta bezbednosti UN, Rusija ima privilegiju da među petnaest sudija uvek bude jedan ruski državljanin. Ukrajina će za ovaj proces moći da imenuje jednog sudiju.

Kako onda to izgleda u praksi? Minhenski profesor međunarodnog prava Bruno Zima je od 2003. do 2012. bio sudija ovog suda. U tom periodu je Gruzija tužila Rusiju zbog rata u Južnoj Osetiji 2008. godine. Baš kao i sada Ukrajina, i Gruzija se tada tužila na kršenje konvencije o zabrani diskriminacije. „Bilo je veoma kontroverzno“, priseća se Zima u razgovoru za DW. Najpre je tesnom većinom od jednog glasa sud, do konačne odluke, pozvao obe strane da prekinu sa kršenjem konvencije. Usledio je niz prigovora Rusije nakon čega se 2011. sud proglasio nenadležnim.

Teško protiv sile

Zima misli da je nešto slično moguće i u ovom procesu. Priznaje da je Međunarodnom sudu pravde „uvek teško da se bavi slučajevima u kojima su velike sile umešane vojno“. Osim toga, konvencija o zabrani rasne diskriminacije ima jednu začkoljicu – predviđa da, pre tužbe pred Međunarodnim sudom, dve strane moraju voditi „ozbiljne pregovore“. Doduše, Rusija i Ukrajina o konfliktu u Donbasu zaista pregovaraju po formatu iz Minska. Ali o Krimu u Rusiji odbijaju svaki razgovor.

Profesor Zima očekuje da proces potraje do tri godine. „U aprilu bi već mogla da bude preliminarna odluka, godinu dana kasnije bi se odlučilo o nadležnosti, a godinu do godinu i po dana potom bi mogla da padne konačne odluka.“ Veruje da bi, s obzirom na dosadašnje iskustvo, i donošenje privremene odluke bilo uspeh za Ukrajinu.

U Kijevu nade polažu u jedan stariji slučaj. Naime 1986. je Međunarodni sud pravde pozitivno odlučio po tužbi Nikaragve protiv SAD. Radilo se o američkoj vojnoj podršci takozvanim Kontrasima u krvavoj borbi protiv levičarske vlade. Ustanovljeno je da su SAD prekršile međunarodno pravo. „SAD nisu platile kaznu, ali je to bio veliki propagandni uspeh za malu Nikaragvu. Takođe, slučaj je doneo sudu simpatije kao zaista nezavisnoj instituciji UN“, seća se Zima.