Katastrofa nakon katastrofe

Jedanaesti septembar 2001. godine duboko se urezao u sećanje Gerija Smajlija. To što se dogodilo do danas ga ne ostavlja na miru, demona prošlosti ne može da se otrese. Smajli je bio bolničar u hitnoj pomoći i baš tog dana radio je prekovremeno kada je prvi avion udario u severni toranj Svetskog trgovinskog centra u Njujorku. Sa kolegama, vatrogascima, policajcima i brojnim volonterima, spasavao je što je moguće više ljudi. „Kada je pogođen drugi toranj, bacio sam se preko jedne žene da je zaštitim. Oboje smo preživeli“, kaže Smajli.

Kasnije je ponovo za dlaku izbegao smrt. „Kada se srušio severni toranj, bio sam udaljen 75 metara i izbegao sam sigurnu smrt jer sam se bacio ispod jednog kamiona“. Satima kasnije izvukli su ga drugi spasioci. Geri Smajli je tog dana izgubio bliske prijatelje i kolege. Gledao je kako spasilačke ekipe prelaze preko djelova ljudskih ostataka kako bi iskopale one koji su još uvek bili živi.

Patnja nakon katastrofe

Njega, rođenog Njujorčanina, te slike ne napuštaju. Mesecima nakon katastrofe počeo je ponovo da radi i da prenosi svoje iskustvo na druge. „Morao sam nazad na posao da bih mogao da nastavim da živim.“ U Hitnoj pomoći radio je od svoje 19. godine. Kaže da je to za njega bio posao iz snova. Ali od pre nekoliko godina to više nije išlo. Sa 48 je otišao u prevremenu penziju. Otada najveći deo svog vremena provodi kod lekara. Ima poremećaj ravnoteže, stalne glavobolje, probleme sa bubrezima. Kaže da mu je imunološki sistem oslabio, da boluje od depresije. O psihičkim tegobama ćuti. „Sve je noćna mora – telesno i duhovno.“

Kao i hiljade drugih spasilaca i on odlazi na redovne specijalističke preglede. Visoke medicinske troškove do sada je snosila država jer je američki Kongres za preživele u tragediji stavio na raspolaganje sumu od 2,78 milijarde dolara.

Volonteri ostavljeni na cedilu

Taj program, međutim, ističe krajem ove godine. Za Gerija Smajlija to je katastrofa. „Moje zdravstveno osiguranje neće da plati troškove lečenja.“ Isto važi i za druge preživele, poput onih koji su oboljeli od karcinoma i koji moraju da plate „astronomski visoke račune“. „Bez pomoći države, tri četvrtine spasilaca koji su bili angažovani 11. septembra, prerano će umreti“, kaže Smajli. To su, dodaj, bili ljudi spremni da daju sve od sebe u danu kada je Amerika bila najviše pogođena u istoriji. „Ne razumem zbog čega se uopšte raspravlja o nastavku pomoći za preživele“, pita se Smajli, vidno potresen.

Ono što tom ocu dvoje dece pruža nadu je sledeće: on nije jedini koji je suočen s tim problemima. I drugi koji su preživeli upućeni su na pomoć. Oni su udružili snage, održavaju konferencije za medije, pišu pisma kongresmenima i senatorima. Čini se da to ima efekta. Kongresmeni iz Njujorka i Nju Džersija počeli su takođe da zahtevaju da se s pružanjem finansijske pomoći nastavi. Predstavnica Demokratske stranke Kerolin Maloni o svemu tome kaže: „Nije dovoljno samo hvaliti heroizam spasilačkih ekipa, za te ljude se mora nešto i učiniti.“