Karlova nagrada: Žene koje su stale na crtu Lukašenku | Evropa | DW | 26.05.2022

Upoznajte novu internet-stranicu DW

Pogledajte beta verziju dw.com. Nismo još gotovi! Vaše mišljenje nam može pomoći da se poboljšamo.

  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Ahen

Karlova nagrada: Žene koje su stale na crtu Lukašenku

Na predsedničkim izborima 2020. su Svetlana Tihanovskaja, Marija Kolesnikova i Veronika Capkala istupile protiv predsednika Belorusije i time promenile zemlju. Sada im se u Ahenu dodeljuje Karlova nagrada.

Cepkalo, Tihanovskaja, Kolesnikova

Cepkalo, Tihanovskaja, Kolesnikova

Na njihove predizborne skupove dolazile su hiljade ljudi širom zemlje. U zemlji i svetu postale su simbol borbe za demokratiju. Time su Svetlana Tihanovskaja, Marija Kolesnikava i Veronika Capkala postale najvažniji protivnici moćnog beloruskog predsednika Alkeksandra Lukašenka.

Još početkom 2020. je izgledalo da će Lukašenko, koji vlada već 26 godina, na predsedničkim izborima u avgustu bez problema dobiti i šesti predsednički mandat. Međutim, on je potcenio izbijanje pandemije, nezadovoljstvo u Belorusiji je poraslo.

U takvim okolnostima se na izborima kandiduju bankar Viktor Babarika, bloger i preduzetnik Sergej Tihanovski i bivši direktor tehnološkog parka Valerij Capkala. Međutim, na izbore nisu izašli.

Babarika i Tihanovski su uhapšeni i osuđeni na dugogodišnju robiju, a Capkala je uspeo da pobegne iz zemlje. Umesto njih uskočile su Marija Kolesnikava, bliska saradnica Babarika, te Svetlana Tihanovskaja i Veronika Capkala umesto svojih muževa.

Ovaj trio je zajednički radio na kandidaturi Tihanovskaje sa ciljem da u Belorusiju donesu demokratski preokret.

Represija umesto slobode

U predizbornoj kampanji Tihanovskaja je obećala oslobađanje svih političkih zatvorenika i nove fer izbore. Kolesnikava je govorila o nužnosti demokratskih promena, izražavajući ono što su hiljade ljudi mislile.

Protesti i represija

Protesti i represija

Posle izbora su objavljeni zvanični rezultati: 80 odsto Lukašenko, 10 odsto Tihanovskaja. To je bio povod da ljudi u mnogim gradovima izađu na ulice. To su bile najveće demonstracije u istoriji zemlje. Trajale su tri meseca – mase su protestovale protiv izborne krađe i nasilja.

Ali vlast je brutalnom silom ugušila proteste. Represija traje sve do danas. Broj političkih zatvorenika popeo se na 1.200, a preko 300 nevladinih organizacija je zabranjeno. Nezavisni mediji su mogli jedino još da nastave rad iz inostranstva.

„Nisam političarka i ne treba mi vlast”

Pre 2020. Tihanovskaja je, prema sopstvenim rečima, bila apolitična. Radila je na Pedagoškom univerzitetu kao prevoditeljka sa engleskog, posvetila se podizanju dece. Rekla je da joj je porodica oduvek bila na prvom mestu.

Ali kada su joj uhapsili muža, ona je odlučila da ga podrži time što će se sama kandidovati. Bila je iznenađena kada su joj dozvolili da se kandiduje: „Nisam političarka i ne treba mi vlast. Ali moj muž je iza rešetaka. Morala sam da sklonim decu na sigurno i odustala sam od mirnog života“, rekla je u avgustu u Minsku pred 60.000 ljudi.

Tihanovskaja drži sliku svog muža u jednom govoru pred češkim parlamentom

Tihanovskaja drži sliku svog muža u jednom govoru pred češkim parlamentom

Posle izbora je morala da se povinuje pritisku beloruske službe državne bezbednosti i da zemlju. Od tada živi u glavnom gradu Litvanije Viljnusu, odakle kao liderka opozicije nastavlja borbu protiv Lukašenkovog režima.

Pocepala pasoš da ostane u Belorusiji

Marija Kolesnikava profesionalno svira flautu. U Štutgartu je nastavila da studira muziku od 2007. Deset godina kasnije vratila se u Belorusiju.

U Minsku je radila u kulturnom centru čije je otvaranje podržao Viktor Babarika. Ona je 2020. vodila njegov predizborni štab. Kada su njega sprečili da se kandiduje, Kolesnikava je odlučila da podrži kandidaturu Tihanovskaje.

Za nekoliko meseci se muzičarka i menadžerka u kulturi pretvorila u harizmatičnu političarku. Septembra 2020. su je nepoznati ljudi oteli, sledećeg dana se pojavila na belorusko-ukrajinskoj granici. Terali su je da pređe granicu. Ona je pocepala pasoš kako ne bi mogla da izađe iz zemlje. Izašla je iz automobila i vratila se nazad.

Kolesnikova na suđenju

Kolesnikova na suđenju

Uhapsili su je i kasnije osudili na 11 godina zatvora. Ne kaje se zbog svoje odluke: „Čast mi je da sa svojim narodom idem ovim putem slobode i promena“, poručila je ona iz zatvora.

Od informacione tehnologije do politike

Veronika Capkala je bila menadžerka međunarodne firme iz oblasti informacione tehnologije. Nakon što je njen muž objavio da će se kandidovati za predsednika, pratila ga je na putovanjima i bila prisutna na konferencijama za medije.

Kada su ga sprečili da učestvuje u trci za predsedničko mesto i ona je podržala Tihanovskaju. „To je bio srećan dan kada smo se udružile“, rekla je ona i dodala da je to primer kako se lične ambicije mogu staviti u drugi plan, uprkos različitim mišljenjima o tome kako bi trebalo da izgleda zemlja u budućnosti. Ona se vratila poslu u svojoj branši i podržava Fondaciju beloruskih žena.

Obrazloženje za dodelu Karlove nagrade

Direktorijum nagrade vidi u ove tri žene „jedinstven uzor borbe protiv diktature, ugnjetavanja i države koja ne priznaje pravo“. Nagrada se dodeljuje zbog „hrabrog angažovanja za slobodu, demokratiju, za očuvanje ljudskih prava i time za evropske vrednosti“.

Karlova nagrada (Karlspreis) dodeljuje se od 1950. za zasluge za ujedinjenje Evrope. Među prvim laureatima bili su Vinston Čerčil i Konrad Adenauer. Tokom decenija nagrada je dodeljivana poznatim političarima i javnim ličnostima kao što su Vaclav Havel, Angela Merkel, Emanuel Makron, papa Franja i drugi.

Svetlana Tihanovskaja, i Veronika Capkala došle su u Ahen da prime nagradu, dok Mariju Kolesnikovu zastupa njena sestra Tatjana Homič.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.

DW.COM