Karahasan: Ostali smo nekako prazni | Mozaik | DW | 26.05.2016
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Mozaik

Karahasan: Ostali smo nekako prazni

Akademik, profesor, književnik i predsednik Društva pisaca BiH, Dževad Karahasan za DW govori o političkim elitama u BiH, skretanju Evrope udesno, strahu od islama i drugim strahovima kao i suočavanju sa prošlošću u BiH.

DW: Gospodine Karahasan, na promociji Vaše knjige „Utjeha noćnog neba“ („Der Trost des Nachthimmels“) u Kelnu, govoreći o glavnom junaku vašeg romana, astronomu, matematičaru i pesniku Omaju Hajamu, koji je živeo u 12. veku u persijskom gradu Isfahanu, u kojem se odvija radnja, govorili ste o Bosni i Sarajevu iz kojeg Vi možete izaći, ali Sarajevo ne može iz Vas. Da li Vam je kao čoveku koji ponosno ističe da je Bosanac teško živeti i govoriti o zemlji u kojoj je udarna vest da je postignut dogovor o objavi rezultata popisa stanovništva?

Dževad Karahasan: Ovo što se događa u Bosni ja zaista ne bih nipošto hteo da povežem sa Bosnom onom pravom, onom mojom koju nosim u sećanju i nosim u sebi. To je deo politike koju Zapad sprovodi u takozvanom Trećem svetu, od Bosne, preko Afrike do Azije. Zapad svugde najpre destabilizuje društvo, nakon toga dovede na vlast polukriminalce, kriminalce i nekakve sive tipove koji se mogu ucenjivati i prisiljavati na poslušnost. Tako je i u Bosni. Pri tome ja nipošto ne želim reći kako smo mi, Bože moj, divni i krasni, a zločesti Zapad nam podvaljuje. Ne, jer ljudi koji uništavaju Bosnu su Bosanci. Ja želim reći da se centri moći na Zapadu sjajno aranžiraju sa polukriminalcima i kriminalcima iz Bosne koji se koriste šovinističkom retorikom da bi sakrili šta u stvari rade.

A ono što oni u stvari rade zove se klasičnim jezikom – kriminal. Oni su džeparoši, lopovi i kriminalci koji se prave da su šovinisti. Pazite, vi s jednim poštenim nacionalistom možete pošteno raditi jer znate na čemu ste. Vi s jednim klasičnim starinskim kriminalcem možete raditi ozbiljno jer znate na čemu ste. I u jednom i u drugom slučaju postoje pravila igre koja obavezuju obojicu igrača, i vas i onoga s kim igrate. Kod ovih tehničara moći koji kod nas vode, vi ne možete igrati pošteno. Ne možete igrati nikako jer nikad ne znate na čemu ste jer ne postoje pravila koja njega obavezuju. Nažalost, i u tom pogledu je Bosna avangarda. I u svetu i na Zapadu imate sve više takvih.

Građani su ti koji izlaze na izbore. Nakon rata uvek najveći broj glasova ipak dobiju nacionalne stranke. Da li to znači da i sami građani snose deo odgovornosti što na vlasti, kako kažete, imamo džeparoše i lopove?

Mark Tven je jednom rekao: „Kada bi izbori mogli nešto bitno da promene, bili bi zabranjeni.“ Izbori su sjajna dosetka kojom se odgovornost za odluke manjine prebacuje na većinu. Naravno da građani snose deo odgovornosti za to. Ali, ne zaboravite da su izbori uvek izbor između onog što je ponuđeno, a nama se nudi uvek isto. Šta mislite, kakvi bi rezultati izbora bili kad bi se moglo birati između programa koji su međusobno jako različiti? To je jedno. Drugo, ne zaboravite da se odluke ljudi na izborima itekako mogu usloviti medijima, javnim govorom...

Zbog loših izgleda za budućnost, sve više mladih okreće leđa BiH i bolje sutra traže na Zapadu. Radeći na fakultetu se svakodnevno susrećete s mladima. Šta im poručujete?

Stara je istina da se glavno bogatstvo jednog društva sastoji od ljudi. Ljudi su bogatstvo društva. Tek nakon ljudi dolaze prirodna i privredna bogatstva i tako dalje. Prisetimo se činjenice da je Japan po prirodnim bogatstvima jedna od najsiromašnijih zemalja na svetu. Prisetimo se činjenice da Nemačka gotovo da nema prirodnih bogatstava.

...a i jedna i druga su bogate zemlje.

Tako je. Bogate, jer imaju ljude. Imaju ljude sposobne i spremne da rade i proizvode bogatstvo. I iz ova dva primera je više nego jasno koliko Bosna gubi tim odlivom pameti, odlivom sposobnih ljudi.

Nakon Drugog svetskog rata je veliki broj Nemaca mogao da napusti Nemačku i ode u SAD ili neku drugu zemlju. Međutim, oni to nisu jer su ostali da grade svoju zemlju.

Ostali su jer su imali program. Pazite, 78 odsto politike je psihologija. Dobar političar je onaj čovek koji je u stanju da proširi društvo i inficira ga optimizmom i nadom. Vama i na Zapadu i u Bosni politika već jako dugo služi za proizvodnju strahova. Svaki dan čitate u novinama koje sve opasnosti prete. Tu je opasnost od prirodnih katastrofa, klimatskih promena, velikog zemljotresa koji se ne može izbeći... Tu su naravno i političke opasnosti koje su da Bog sačuva: opasnost od islamističkog terora, opasnost od kriminala, opasnost od izbeglica... Prisetite se samo svih gadosti, svih laži i besmislica koje ste čuli i pročitali u vezi sa takozvanom izbegličkom krizom.

Koje su to laži?

Prva velika laž je da priliv izbeglica dovodi u pitanje stabilnost zapadnih društava. Istina je da je Nemačka 1945. godine, kada je bila potpuno razorena, gladna, potpuno na kolenima, primila preko deset miliona proteranih i izbeglih ljudi. Već 1953. i 1954. godine, dakle ni punih deset godina nakon rata, počinje takozvano ekonomsko čudo Nemačke. Danas EU, zajednicu od preko 500 miliona ljudi, može ugroziti tri miliona izbeglica!? Tu besmislicu ne bi prihvatilo ni dete u pučkoj školi. Kažu da bi izbeglice mogle dovesti u pitanje blagostanje zapadnih društava. Među 10 najbogatijih država na svetu, sedam je iz EU. Ponavljam, gladna, razorena, uništena Nemačka, prihvatila je preko deset miliona ljudi koji su izbegli ili su proterani. Prebogata EU, niko ne zna, niko nije u stanju izračunati koliko bogatstava je u tim društvima, mogla bi propasti ako prihvati tri miliona izbeglica!? Uzimam ovaj primer samo da upozorim na to koliko se politikom u stvari proizvodi raspoloženje, stvara atmosfera u jednom društvu.

Da li je to možda razlog što se stvorila atmosfera da Evropa ide udesno i da se boji islama?

Evropa se boji svega. Evropa se boji islama, to jest ljudi u Evropi. Ljudi u Evropi se boje klimatskih promena, boje se berze, jer se sistematski proizvodi strah. Zašto, ne znam. Osećam se glupo kada ovako govorim jer ispada da ja slutim neke zle namere u nekim skrivenim centrima moći. Ne, ne slutim, ne tvrdim ništa, ali vidim da se sistematski proizvodi strah u društvima EU. Tu su nebrojeni strahovi. Pre nekoliko dana sam se našalio sa prijateljem koji je direktor u jednom osiguravajućem društvu i pitao ga: kada će početi da prodaje osiguranja od smrti, bolesti, starosti. Verujte, kada bi se to ponudilo, ljudi bi masovno sklapali ugovore sa tim osiguranjima. Zašto? Možda se radi o tome da je nastao svet u kojem čovek više nije kod kuće. Možda se radi o tome da nas je tehnika toliko ispraznila, jednu po jednu od naših sposobnosti. Inženjeri su prenosili sposobnosti u mašine, tako da smo mi nekako ostali prazni. Imamo dojam da ništa ne zavisi od nas.

Da li zato Vi nemate mobilni telefon niti e-mail adresu?

Nemam ništa od ovih modernih mašina jer uporno verujem da, dok ja nešto mogu i dok nešto u mom životu zavisi od mene, ja možda imam smisla. Globalizovani svet je postao prevelik, suviše nepredvidljiv. Sve više osećamo da u našim životima gotovo ništa ne zavisi od nas. Od stvari na koje vi ne možete uticati, koje ne možete razumeti, do kojih nemate pristup – zavisi sudbina vaša i vaše dece. U tim uslovima ljude naseljava i zaposeda strah. Strah je, ako mene pitate, dominantno osećanje danas u svetu. Zato tvrdim da naša društva, čak i društva na Zapadu, nisu više stvarno demokratska društva utemeljena na načelima racionalnog mišljenja, razumevanja… Ljudi kojima vlada strah ne grade društva, oni su masa.

Fenomene i procese koji se dešavaju u društvu možemo razumeti samo onda kada sve aktere tih procesa vidimo kao subjekte i pokušamo razumeti logiku i način delovanja tih pojedinih subjekata. Jedan subjekt su zapadna društva, recimo EU. Drugi subjekt su SAD. Treći subjekt su pojedine države u takozvanom muslimanskom svetu koje su bombardovane, razorene i uništene. Ponovo, jedan subjekt su muslimanske države na Bliskom istoku koje nisu bombardovane, ali imaju marionetske vlade. Poseban subjekt su muslimanske države koje nisu bombardovane i imaju vlade koje su samostalne, barem u određenoj meri, onoliko koliko se danas u svetu može biti samostalan. Opet su poseban subjekt muslimani koji žive u zapadnim društvima i organizovani su u muslimanske zajednice ili pak nisu organizovani u te zajednice nego su se integrisali u zapadna društva. Sve te elemente procesa koji se odvijaju, morali bismo uzeti u obzir da bismo te procese razumeli.

Istorija se ponavlja. Da li su BiH i svi njeni građani naučili lekciju iz novije prošlosti? Koliko su oni spremni da se suočavaju s prošlošću?

Neko je jednom rekao da ke istorija učiteljica života ali da smo mi loši đaci. To isključivo zavisi od pojedinaca. Dok imate na vlasti stranke koje se predstavljaju kao nacionalne stranke, a prodaju nacionalističku retoriku, jasno je da ozbiljnog suočavanja sa prošlošću ne može biti. Ja nipošto ne poričem realnost društava, odnosno nacija kao kulturnih zajednica. Činjenica je da slika sveta jednog čoveka uveliko korespondira sa nekakvim kolektivnim iskustvima, sa istorijskim iskustvima zajednice u kojoj je taj čovek odrastao. Ja ne mogu da ne mislim, da ne doživljavam svet kao Bosanac. Jer sam u Bosni odrastao, moja slika sveta se formirala u Bosni, i ja delim iskustva te zajednice tamo. Problem je u tome što nacionalne, odnosno nacionalističke stranke uporno proizvode jednostrane, falsifikovane, lažne, iskrivljene, pojednostavljene slike sopstvene prošlosti. U slici naše prošlosti ni jedna od vladajućih stranaka uopšte ne progovara o našim gresima, našim greškama, našim zločinima koji su počinjeni u naše ime ili smo ih mi sami počinili. Sve dotle dok sebe proglašavate anđelom, a mene đavolom, mi ne možemo razgovarati, ne možemo se razumeti i ni jedan od nas ne može saznati samoga sebe.

Proces samosaznanja među ljudima odvija se uvek u aktivnom odnosu prema drugome. Ja sam ja, jer si ti ti, i ti si ti, jer sam ja ja. Ja ne mogu znati sebe dok se nisam pogledao u ogledalu drugoga. Ja ne mogu znati sebe dok nisam shvatio da mene čine jedna svetla i jedna tamna strana. Da me čine dobro u meni i zlo u meni. Da su moji dobri postupci i gadosti koje sam počinio, greške koje sam učinio, uvrede koje sam naneo namerno ili nenamerno, dobre misli koje sam nekada o nekom mislio, plemenite namere koje sam nekada imao – sve to čini mene. Ako zaboravim, ako sakrijem, ako prećutim onu tamnu stranu, ako zaboravim činjenicu da zato što sam težak tvrdo gazim zemlju, da sam pri tome tu i tamo nagazio nekom na nogu, da sam gurnuo čoveka u tramvaju. Ako nisam spreman čak i tako sitne grehe da priznam, biće da lažem. Naše zvanične istoriografije proizvode o svojim dotični narodima isključivo takve slike. Možemo razgovarati, možemo saznati sebe zahvaljujući našem otvaranju prema drugome. I onda kada se pogledamo, ti i ja pošteno, otvoreno, možemo saznati svaki sebe i steći relativno vernu sliku onoga drugog. O tome se radi.

Reklama

Jezik

default

Moderni srpsko-nemački

Od frajera, giliptera i hohštaplera preko kuplunga, šoferšajbne sve do drukara i kupleraja - nemačke reči prožimaju srpski književni jezik i sleng. Predstavljamo Vam neke od njih i njihove čudne puteve do Srbije.