Kapital ne priznaje fiziološke potrebe | Politika | DW | 16.05.2019
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Radnici u Srbiji

Kapital ne priznaje fiziološke potrebe

Da bi odeća i obuća stigla do blještavih šoping-molova, radnice u pojedinim zagušljivim fabrikama u Srbiji doslovno padaju u nesvest. I sve to za minimalac, a ponekad ni toliko.

„Leti nije hteo da dozvoli korišćenje rashladnih uređaja, pa je u hali bio pakao, a zimi nije uključivao grejanje. Morale su da šiju u zimskim jaknama, da duvaju u prste, kako bi uspele da ih malo zagreju. I one su sve to trpele i radile. Bile su zaključane, jer se gazda plašio inspekcije, i nije želeo da se zna da proizvode jakne koje su bez licence i bilo kakve kontrole kvaliteta.“

I to je samo jedan odlomak iz života radnica u tekstilnoj proizvodnji koju je zabeležila zrenjaninska organizacija „Roza“ špartajući po Srbiji i zapisujući njihove priče.

Nekada moćnu tekstilnu industriju koja je zapošljavala oko 250.000 radnica i radnika, zamenila je dominantno proizvodnja za velike modne marke u malim pogonima sa neizvesnim rokom trajanja, u kojima radi oko 80 odsto žena. Prema istraživanju organizacije „Clean Clothes Campaign“ (CCC), kršenje njihovih radnih prava u tim fabrikama je pravilo, a ne izuzetak.

„To je set žalbi koji se ponavlja“, kaže za DW Bojana Tamindžija iz CCC. „To su niske zarade, prekovremeni rad koji prelazi granice dozvoljenog, neplaćeni ili nedovoljno plaćen prekovremeni rad, veoma loši uslovi rada ventilacije i klime“, priča Tamindžija.

Od buva do šoping-mola

Njihovo istraživanje obuhvatilo je fabrike i brendove kao što su Beneton, Esprit, Geoks i Vero Moda. Da bi odeća i obuća stigla do blještavih šoping-molova, radnice su u zagušljivim fabrikama doslovno padale u nesvest, pod zabranom da pozovu hitnu pomoć. U drugoj tekstilnoj proizvodnji svedoče i da zbog lepkova koje udišu, muške kolege mogu da idu na sistematski pregled, ali one ne.

Radnica jedne proizvodnje koja je dobavljač „Esprita“ svedoči o prljavoj fabrici punoj prašine. „Buve bukvalno iskaču iz novopristigle odeće – imam na desetine ujeda u jednom danu”, priča ta radnica.

Da ih spreče da odlaze u toalet, šefovi se dovijaju na razne načine. Radnica jedne fabrike priča da se toaleti povremeno zaključavaju, a druga da ukoliko ide više od dva puta, mora šefu da donese potvrdu da zbog bolesti mora češće u toalet.

„Ljudi misle to je robovski, da je to maltretiranje, ali ne – to je profit“, objašnjava Milica Lupšor iz organizacije Roza. „Recimo da imate sto zaposlenih i svako ode u toalet po dva puta, znači svako gubi po deset minuta. Sto radnika puta deset minuta, izračunajte koliko je to izgubljenog vremena za onog ko hoće da ostvari profit, jer taj radnik kad ode, pet minuta će mašina stajati ili će biti usporena traka. Kapital ne priznaje fiziološke potrebe“, priča Lupšor.

„Nemamo izbora“

I sve to za minimalac, a ponekad ni toliko. Istraživanja beleže plate od svega 17.000 ili 18.000 dinara, bez plaćenih prekovremenih sati. „Tekstilna industrija je po zaradama uvek bila na dnu, jer – vrlo mizogino – smatra se da je to ženski rad i da on može biti manje plaćen“, kaže Milica Lupšor.

Serbien Milica Lupsor von der Organisation Rosa in Zrenjanin

Milica Lupšor: Ljudi misle to je robovski, da je to maltretiranje, ali ne – to je profit

Poslodavci im nude uglavnom ugovore na određeno vreme ili ugovore o povremeno-privremenim poslovima, što znači da nemaju pravo da regres, putne troškove, godišnji odmor i druga prava. Neretko pristaju i na ugovore kojima se obavezuju da neće u određenom periodu imati decu i da ih u slučaju da ostanu u drugom stanju, poslodavac može otpustiti bez ikakvih sankcija.

Nemaju izbora, tvrde i radnice i naše sagovornice, jer posla nema i konkurencija na tržištu rada je prevelika, posebno u manjim mestima. „Zato se ta prljava industrija i premešta iz razvijenih centara na periferiju, u Srbiju, Bosnu, Albaniju, Rumuniju, gde je sve dozvoljeno, gde su radnice jeftine, a one nemaju izbor osim da ćute i rade kako ne bi ostale bez primanja“, priča Lupšor.

Gubitak čak i takvih poslova vodi u novu nesigurnost, dugove, puko preživljavanje, pa čak i glad i beskućništvo, svedoče neke od njih. „Stalno se preti otkazima i radimo pod velikim pritiskom i u strahu. Zbog toga već duže vreme ne mogu da izdržim dan bez tableta za smirenje. Sve više imam problema sa srčanom aritmijom i visokim krvnim pritiskom, i ne znam koliko ću još moći da izdržim“, priča jedna radnica iz Rozine publikacije „Žene govore“.

U kutiju umesto u WC šolju

Iako naizgled lepši uslovi, ni da drugom kraju lanca radnice nisu lišene problema. Iza blještavih izloga i uredno izložene garderobe pod neonskim svetlima, neretko je noćni rad trgovkinja koje dolaze van radnog vremena da peglaju novopristiglu robu.

O uslovima rada u šoping molovima, međutim, za sada nema istraživanja. Iskustva iz trgovine do sada su delile samo zaposlene u supermarketima, pekarama i trafikama. Te su priče još poraznije, kaže Milica Lupšor. Za razliku od zaposlenih u proizvodnji koje mogu da zarade i do 30.000, radnice u prodavnicama i na trafikama rade za svega 20.000 ili manje, dok u pekarama rade čak za dnevnicu od 1.000 dinara, a sve to – na crno. „U jednom lancu prodavnica radnice u popodnevnoj smeni uopšte nisu prijavljene, jer inspekcija uvek izlazi u prepodnevnim satima“, priča Lupšor.

Serbien feministische Bücher

Publikaciju „Žene govore“ izdala je organizacija Roza

Njihov rad je normiran količinama koje moraju da prodaju – bilo da je to 500 bananica ili tona paradajza. Ono što se ne proda, stavlja se na njihov teret. „Uvek su nam oduzimali od plate za robu koja se pokvari, a ne uspemo da je prodamo, za salatu, paradajz, banane, iako smo molile da nam ne šalju toliku količinu, jer nemamo kome to da prodamo. Tako smo jednom dva meseca dobile samo po 50 odsto posto plate, jer smo morale da nadoknadimo sve ono što se pokvarilo“, priča jedna trgovkinja.

Zato radnice na trafikama nutkaju slatkišima i žvakama, a u pekarama raznim akcijama. „Većina trafika ima kamere i ako ona ne nutka svakoga, dobiće otkaz ili će joj se odbiti od plate“, kaže Lupšor.

Muka sa toaletom im je ipak zajednička sa radnicama iz proizvodnih pogona, nastavlja Milica. „Većina trafika nema toalet, a pojedini poslodavci im ne dozvoljavaju da napuste radno mesto. To pouzdano znamo za jedan lanac trafika u Zrenjaninu. I onda one vrše nuždu u nekim kutijama u trafikama, drže tu za vreme smene, i onda kad završe smenu ponesu sa sobom i negde izruče.“

(Ne)najavljene posete

Na dugu listu šokantnih radničkih priča ima li kakvog odgovora institucija? „Poslednjih nekoliko godina primetan je trend opadanja zaštite prava radnika“, kaže za DW viša savetnica za javne politike iz Inicijative A11 Milica Marinković. „Ovakvi primeri su češći u manjim sredinama, gde se svi poznaju i gde su kontrole inspekcije rada manje učinkovite.“

Nije tajna da poslodavci potkupljuju inspektore da im jave kada dolaze u inspekciju, kako bi „upeglali“ i radni ambijent i poslovanje, kaže Lupšor. „Znamo kada će neki inspektor ili menadžer iz Italije da poseti fabriku, jer onda uprava otvara vrata i prozore, i uključuje klima uređaje. A inače nam upravnici govore: ako otvorite vrata, odmah ostajete bez posla“, ispričala je i jedna radnica za „Clean Clothes Campaign“.

Objektivni razlozi za loš učinak su, međutim, mali broj inspektora i zakonska mogućnost da poslodavac prisustvuje razgovori inspektora radnika. „Mislite da neka žena sme pred šefom nešto loše da kaže o firmi u kojoj radi? Ne, jer će odmah dobiti otkaz“, priča Lupšor.

Kroatien Jahrestag Schlacht um Vukovar

Nekada moćnu tekstilnu industriju koja je zapošljavala oko 250.000 radnica i radnika, zamenila je dominantno proizvodnja za velike modne marke u malim pogonima sa neizvesnim rokom trajanja

One koje se pak odvaže, moraju u startu da prihvate da će eventualni sudski postupci trajati godinama, sa neizvesnim ishodom. Radnice tekstilne proizvodnje sa početka priče koje su poslodavca tužile zbog neisplaćenih zarada dobile su posle nekoliko godina spor, ali sudska presuda nije i garancija da će dug naplatiti, jer poslodavac je firme zatvorio i otišao za Nemačku.

„Nažalost poslodavci imaju veoma razvijene načine kako da izbegnu izvršenje presude. Svakako moramo biti svesni da su im ovakvo izvrdavanje zakona omogućile pravne praznine. Upravo je zato rešenje ovakvih situacija u rukama organa vlasti, koje treba da spreče te situacije“, objašnjava Milica Marinković.

Nenaplativi dugovi

Šta onda ostaje radnicima na raspolaganju? Sindikat, kažu jedni. Ali statistika neumoljivo svedoči da od 1.800 firmi u tekstilnoj industriji, sindikati postoje u svega njih pedesetak. Jer čim se pojavi zametak sindikata, kolovođe ostaju bez posla, prenose naše sagovornice iskustva s terena. „U pojedinim fabrikama je čak zabranjeno da se priča sa osobom koja stoji osam sati pored vas, jer ako uspostave kontakt, možda će se pobuniti“, kaže Lupšor.

„Clean Clothes Campaign“ zato primenjuje pritisak na brendove. „Brednovi se boje lošeg imidža, tako da to ima smisla“, kaže Bojana Tamindžija. Kako to izgleda u praksi objašnjava na primeru globalne kampanje ka brendu „H&M“, koji je još 2013. godine obećao da će svim radnicima u svojim zlatnim i platinastim fabrikama, kako rangiraju svoje dobavljače, do 2018. godine stvoriti uslove da im se isplaćuje dostojanstvena zarada.

„Jer ako su su brendovi u stanju da izdvoje ogromnu količinu novca za kontrolu kvaliteta na svim nivoima lanca snabdevanja, onda su odgovorni i za radne uslove duž celog proizvodnog lanca, bez obzira da li je u pitanju podizvođač ili podugovarač“, priča Tamindžija.

Ali obećanje „H&M“ na kraju je ipak bilo „ludom radovanje“, jer je na godišnjoj skupštini predlog o preraspodeli profita jednostavno – odbijen.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

DW.COM