Kako vratiti tišinu? | Mozaik | DW | 30.04.2018
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

zdravlje

Kako vratiti tišinu?

Tišina je postala retko blago. U naseljima o njoj nema ni govora: ako nemate komšije koji vole unutrašnje radove, čućete makar saobraćaj sa ulice. Isto je i pod vodom. A buka ugrožava zdravlje. Šta se može učiniti?

Stojim na jednom brdašcu u Tiringiji. Oko mene livada, levo i desno od nje šuma. Proleće je ovde tek počelo, ptice na granama ga u višeglasju pozdravljaju. Niz brdo žubori potok. Iako prve kuće nisu daleko, ne čujem ništa osim prirode: poj ptica, huk vetra i žubor potoka.

No odjednom čujem potmulo tutnjanje. Osvrćem se oko sebe i vidim avion na nebu. I pre nego što stignem da se naljutim, pitam se: zašto?

U Berlinu ovaj avion ne bih ni primetio. On bi se utopio u kakofoniju velegrada. Tamo bih verovatno stavio slušalice na uši i tako nadglasao buku. Ali ovde u prirodi je drugačije. Jer kada bih stavio slušalice, više ne bih čuo ni ptice ni potok. Zato moram da se pomirim s bukom koju stvara avion.

Mora li da živimo sa bukom?

Poslednjih sedmica sam naučio mnogo o buci. Razgovarao sam s naučnikom koji svakoga dana ima priliku da doživi ono što sam ja doživeo na nekoliko minuta u Tirinigiji: zvučnu kulisu koju čine samo zvukovi prirode, bez buke koju je pravi čovek. Naučio sam da je buka na kopnu nešto sasvim drugo od buke pod vodom. I da buka može biti štetna i za ljude i za životinje.

 - pročitajte još: Mali i smrtonosno glasni

Po povratku u Berlin počinjem da se pitam: moramo li stvarno da živimo s tolikom bukom? Ima li načina da se ona smanji, da se ljudi i životinje zaštite – na kopnu i pod vodom.

„Najznačajniji izvor buke u gradovima je sigurno ulični saobraćaj“, kaže Tomas Projs. Ovaj diplomirani inženjer se na Nemačkom institutu za urbanizam (DIFU) bavi upravo tim pitanjem: kako smanjiti buku za koju je kriv čovek. Odgovor je pragmatičan: građevinskim merama i pametnim urbanističkim planiranjem. Jer osim s puteva, buka dolazi i s šina, iz industrijskih zona, kafića i stadiona, o gradilištima da i ne govorimo.

Postoji, naravno, velika razlika između vremenski ograničene buke, kao što je ona koju je izazvao moj avion u Tiringiji i stalne buke. Protiv ove potonje pomaže, upućuje nas ovaj stručnjak za urbanizam, „aktivno smanjenje buke“.

Symbolbild Diesel-Fahrverbot in Städten

Jutro u Berlinu

„Pod tim se podrazumeva smanjenje količine saobraćaja, dakle, da se manje automobila pušta da uđe u grad ili da se smanji njihova brzina.“ Veliki izazov za urbanizam je, dodaje, od ulice učiniti prostor na kojem će se svi učesnici u saobraćaju osećati bolje. A to nije moguće bez kompromisa, kaže Projs: „Ako na primer želite da podstaknete biciklistički saobraćaj, morate ograničiti automobilski.“

Buka pod vodom

To isto važi i za život pod vodom. Velika razlika je pri tom da se zvuk tamo brže prenosi nego na kopnu. Ako na kopnu buku s gradilišta čujemo samo ako je ono blizu, objašnjava Aleksander Libšner iz Saveznog ureda za zaštitu prirode, pod vodom se ona čuje kada je i kilometrima udaljena. Na to imaju uticaja samo oni koji tu buku stvaraju, dakle, oni koji grade recimo vetroparkove s masivnim temeljima u morskom dnu.

Potrebno je uvesti propise o dozvoljenoj buci koji će važiti svuda. U Nemačkoj takvi propisi postoje za zaštitu jedne vrste kitova u Severnom moru, a doneti su u saradnji ministarstva, predstavnika industrije, ekoloških organizacija i pokrajina. Radi se o projektu koji može biti uzor. Industrija razvija i inovativne tehnologije kako bi ograničila širenje zvuka pod vodom.

Jedan drugi izvor buke pod vodom su motorni čamci. Njihov uticaj na ekološki sistem na Velikom koralnom grebenu u Australiji istražuje Endi Redford sa Univerziteta u Bristolu. On potpunu zabranu motornih brodova u zaštićenim morskim područjima smatra nerealnom: „Ali je apsolutno moguće brodske motore graditi tako da budu tiši.“ Čini se, dodaje, da ima smisla prebaciti se na četvorotaktne motore. Smislenim on smatra i zaštitu određenih područja u periodima mrešćenja.

Iz razgovora zaključujem da uspeh na ovom području zavisi od spremnosti na kompromise i da sloga ne može biti postignuta preko noći. Moraju postojati studije, moraju se uvesti zakoni, mora postojati (i funkcionisati!) kontrola – na regionalnom i međunarodnom planu. Dobra vest je da bi – ako sloga jednom zaista bude postignuta – buka mogla prilično brzo nestati.

„Za razliku od hemijskog prljanja kod kojeg kemikalije ostaju dugo u vodi, i nakon što nestane izvor, kod buke ne postoji jeka koja bi ostala sedmicama ili mesecima nakon što nestane njen izvor“, kaže Redford.

To pokazuje i moj primer na tirinškom brdu: nakon što je avion prošao, ostao sam ponovno sam s pticama i žuborom potoka.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

DW.COM