Kako su Vašington i Teheran postali neprijatelji | NRS-Import | DW | 04.11.2019
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Istorija

Kako su Vašington i Teheran postali neprijatelji

Pre četrdeset godina iranski studenti su zaposeli američku ambasadu u Iranu, uzevši 52 Amerikanca kao taoce. Talačka kriza je trajala 444 dana. Posledice ove akcije osećaju se i danas.

Raspoloženje u Teheranu ujutro 4. novembra 1979 bilo je napeto. Naime, nije prošlo ni tri dana otkako je vođa revolucije ajatolah Ruhola Homeini svoje sledbenike pozvao na „akciju", kako je on to nazvao. Akcija je celom svetu trebalo još jednom da pokaže da je Iran posle uspešne revolucije napokon postao Islamska Republika i da je persijski šah zauvek svrgnut sa vlasti. Šah je u očima ostarelog teologa Homeinija bio samo nesposobni vazal Vašingtona i koji je godinu dana ranije naredio da se puca na stotine demonstranata na ulicama Teherana.

„Smrt Americi!" - Skandiarale su stotine studenata ispred američke ambasade. Kasno prepodne, nekoliko desetina njih su prešli ogradu i nasilno ušli u zgradu. Zarobili su 66 američkih građana, od kojih su 52 zadržali kao taoce - na užas celog zapadnog sveta.

Međunarodni skandal

Bliski saradnik Homeinija i kasniji državni sekretar Sadek Tabatabai rekao je da je u njihovim očima diplomatska misija Vašingtona u Iranu bila stecište špijunaže: „Da je američka ambasada u Teheranu zaista bila diplomatski centar i da su njene aktivnosti bile čisto prikupljanje informacija ili u okviru uobčajnog rada obaveštajnih službi, onda bi se moglo govoriti i drugačije. Ali pošto je dokazano da su ti ljudi u američkoj ambasadi posle revolucije bili umešani u mnoge nemire u zemlji, i čak ih planirali, onda se s pravom može zaključiti da to nije bio istinski centar diplomatije, nego centar špijunaže."

Studenten stürmen US-Botschaft in Teheran 1979 (picture-alliance/AP/Gg)

Veliki protesti studenata ispred ambasada SAD u Teheranu 1979.

Zaposedanje američke ambasade u Teheranu bio je međunarodni skandal. Jer ni u vreme Drugog svetskog rata nije se desilo da zemlja domaćin napadne diplomatske misiju neke zemlje i ljude u njoj izloži agresiji.

Vladari u Iranu su očigledno hteli da svetskoj javnosti nedvosmisleno pokažu da se u njihovoj zemlji s pobedom islamske revolucije 11. februara 1979. godine dogodilo više od uobičajene promene vlasti. U njihovim očima je počelo novo doba. Po prvi put u istoriji uspostavljena je islamska republika pod vođstvom šiitskog sveštenstva, za koju se na referendumu 1. aprila na aprilu, izjasnilo više od 90 odsto stanovništva.

Homeini nije ni podržao niti osudio akciju. Znao je da svakim danom talačke krize njegov autoritet raste, a time i pritisak na Vašington.

Neuspešna akcija oslobađanja talaca

Nakon što pregovori bili neuspešni, američki predsednik Džimi Karter video je samo jedan izlaz. I tako je 24. aprila 1980. godine pokrenuo vojnu operaciju - sa pogubnim posledicama, kako je morao da prizna:

„Nakon što se, po mom naređenju, tim za oslobađenje talaca povukao, dva helikoptera sudarila su se na tlu posle točenja goriva u iranskoj pustinji. Nije bilo borbe, ali je poginulo osam članova posade. Ali, nećemo odustati."

Studenten stürmen US-Botschaft in Teheran 1979

Prelazak preko ograde

Propala operacija spasavanja dovela je do pada Karterove popularnosti, i u novembru 1980. je za novog predsednika SAD izabran Ronald Regan.

Ali baš kada je Regan preuzimao funkciju, Karter je još jednom bio u centru pažnje: tog  20. januara 1981. bivši predsednik Sjedinjenih Država u Frankfurtu na Majni je dočekao svoje sunarodnike - koji su pušteni na slobodu posle tačno 444 dana.

„Želim jasno da kažem da će iranska vlada - svi odgovorni - za sva vremena biti prokleti zbog onoga što su učinili našim sunarodnicima", rekao je bivši predsednik.

Spontana inicijativa

Zaposedanje ambasade SAD 4. novembra 1979. učinilo je da Vašington i Teheran, koji su blisko sarađivali decenijama, postanu žestoki neprijatelji. Pritom, ta akcija nije bila planirana.

30 godina kasnije Abas Abdi, jedan od glavnih u toj akciji za nemački radio je rekao da je zaposedanje ambasade bila spontana inicijativa:

„Nije bila planirana duža akcija. Razmišljali smo o kratkom protestu. Da je bilo tako, sve bi bilo zaboravljeno nakon nekog vremena. Jedan od razloga zbog kojeg je to trajalo toliko dugo je bila velika podrška akciji. To znači da su u osnovi i potencijalno bile moguće slične akcije. Zato ne mogu reći šta bi se dogodilo da to nismo uradili. Nešto bi se sigurno dogodilo, u nekom drugom obliku. Ali studenti definitivno nisu imali nameru da ostanu duže od pet dana i mislili su da napuste ambasadu nakon pet dana."

dr/dpa/ard

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

DW.COM