Kako Struga – nema druga | Mozaik | DW | 04.09.2021
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Zapisi sa Ušća

Kako Struga – nema druga

Strugu sam prvi put posetio avgusta 1991. Jugoslavija je bila na izdisaju, a mene su pozvali na Struške večeri poezije. Istim povodom sam se obreo u varoši na Drimu tri decenije kasnije.

Početak Crnog drima

Početak Crnog drima

Kako imenovati mesto gde se reka rađa iz jezera? Razmišljam o tome u bašti kafea Relaks na obali Ohridskog jezera. Nekoliko metara od mene ono kao da skuplja usta na poljubac da bi iz tog poljupca pokuljala zelenocrna voda Drima, deleći tokom varošicu Strugu na pola.

Crnodrimski istok 

Mesto bi se moglo nazvati izvor, da nije naše navike da izvore zamišljamo kao vodu koja ističe ispod neke stene. Pošto Drim bukvalno ističe iz jezera, mesto bi moglo da se zove istok. Da nije naše navike prema kojoj je ta reč već rezervisana za mesto odakle izvire sunce.

Mudrujem tako o rečima, ispijajući hladni nes na izmaku avgusta, tu, na jednoj od onih fascinantnih tačaka Balkana koje zaustavljaju dah viškom lepote.

Lingvisti u korenu reči Drim čuju latinski, starogrčki, ilirski, indoevropski, staroindijski sloj. Pa se zaustave kod avestanskog jezika, na kojem su zabeleženi spisi staroiranske Zaratustrine vere: Dru – tok, brzak.

Zamišljam ovu vodu kako napušta Strugu prema severu, neko vreme čini granicu Severne Makedonije i Albanije, da bi se prvo sjurila u bratski zagrljaj Belom Drimu, pa se svojim većim rukavcem konačno smiri u nedrima Bojane – rođene u još jednom čudesnom jezeru – Skadarskom. Moglo bi se reći da se tamo, daleko, na ušću, spajaju ohridske i skadarske vode.

Da, voda je čudo, a posebno ova koju gledam s nevericom, s nešto čuđenja kao i uvek kada slike iz stvarnosti poprime kvalitet snoviđenja.

Struga i ja

Ponekad se život igra okruglim brojevima. Strugu sam prvi put posetio 1991. Jugoslavija je bila na izdisaju, a mene su pozvali na Struške večeri poezije. Prvi put sam leteo avionom – od Sarajeva do Beograda slovenačkim modernim mlaznjakom, a od Beograda do Skoplja avionom novoosnovane makedonske avio-kompanije.

Upozorenja na sedištima su bila ispisana na ruskom i bugarskom. Propelerac je ličio na kartonski model dvomotorca Lokhida 12 kojim će u filmu „Kazablanka“ Ingrid Bergman odleteti posle rastanka sa Hamfrijem Bogartom.

U Strugi nas je dočekao tadašnji glavni Makedonac u Jugoslaviji, brkati Vasil Tupurkovski, u belom odelu. Družio sam se sa slovenačkim mladim pesnicima koji su delili travu kao da je reč o baklavama. Jezero pred hotelom pamtim kao mirnu, dobroćudnu vodu. Bar na plaži je imao dugačak šank, iz zvučnika je na naše insistiranje tog leta dopirao beskonačni rege.

Hotel Drim i dalje je tu

Hotel Drim i dalje je tu

I evo me, tri decenije kasnije, u istom hotelu koji je renoviranjem 2012. poprimio ekskluzivni izgled. Prepoznajem betonske ovale koji se dodiruju leđima – jugoslovenski modernizam koji bi ponekad izrodio i ovako jedinstven betonski cvet.

Ovaj put sam došao noćnim autobusom iz Leskovca i navikavam se na pažnju koju mi ukazuju domaćini.

Družiću se sa makedonskim pesnicima Vladimirom Martinovskim i Jovicom Ivanovskim. Od njih ću naučiti ponešto o varoši koja svojim turističkim objektima izlazi na jezero, ali čiji život buja na obalama reke.

Most poezije

Posle drvenih ustava kojima se valjda kontroliše količina vode koja kulja u korito, Drim kreće na sever. U varoši je preko reke podignuto pet mostova. Prvi od njih je Most poezije. Tu su obično svoje stihove govorili dobitnici „Zlatnog venca“ – najznačajnije nagrade na festivalu poezije.

Na svetskoj mapi pesništva Struga se pojavljuje sredinom šezdesetih godina prošlog veka. Tokom svih ovih decenija festival se pretvorio u jedno od najzanimljivijih međunarodnih okupljališta pesničke elite.

Most poezije

Most poezije

Mnogi vrhunski liričari, bez čijih knjiga ne mogu zamisliti svoju biblioteku, dolazili su u Strugu i ovde se družili sa balkanskim kolegama.

Ovde su vinom nazdravljali već slavom ovenčani književni nobelovci. Josifa Brodskog je njegova, američka vlada sprečila da dođe – očekivao se rat u Jugoslaviji. Ime irskog nobelovca Šejmasa Hinija takođe je upisano među pesnike koji su ovenčani struškom slavom. Ali bilo je i takvih poput Italijana Euđenija Montalea koji su tek posle struškog Zlatnog venca dobili Nobelovu nagradu.

Park poezije

Sve ovo je doslovno opipljivo u Parku poezije. Krene li se zapadnom obalom, promenadom pored reke, iza Centra za kulturu, koji je video i bolje dane, sa leve strane se nalazi park. Neupućenom posmatraču park će izgledati sasvim obično. Ali oni koji znaju o čemu se rade, imaju svest da je šetnja tim parkom u stvari šetnja „svetom šumom poezije“.

Stabla u parku su posadili laureati. Pločice ispod stabala ukazuju na to. Postoji drvo Hansa Magnusa Encesbergera, Alena Ginzberga, Genadija Ajgija ili Jana Ricosa. Drvo Mije Pavlovića, Maka Dizdara ili Desanke Maksimović. Krležino stablo, drvo Čarlsa Simića. Struga je po ovom parku jedinstvena u svetu.

Jedinstveni park poezije

Jedinstveni park poezije

Jedna dalekoistočna mudrost veli da bi čovek za života trebalo da stvori jedno dete, napiše jednu knjigu i zasadi jedno drvo. Ovi laureati su u Strugi ostvarili dva od tri cilja – za decu ne znam, kako ko.

Šetnja Strugom pokazuje da je grad sudbinski povezan sa rekom. Mnoštvo kafea i restorančića na obali u kojima možete popiti i pojesti sve što srce ište – od turskog čaja u kojem smo uživali jednog popodneva, preko točenog Skopskog piva u kafeu Kingston uz beskonačne razgovore o pisanju i prevođenju, do restorana nacionalne kuhinje.

Ulicom Titovom

Kod hotela Beograd sa Keja Boris Kidrič skreće se u pešačku zonu – u Ulicu Maršala Tita. Postoje zemlje i oblasti u kojima se jugoslovensko nasleđe nije prefarbalo novom „starom“ istorijom – pa bivši jugoslovenski doživotni predsednik može i dalje posthumno da računa sa svojim ulicama u Istri, u Tuzli ili – u Strugi.

Posetio sam i Crkvu Svetog Đorđa – makedonske ikone mi uvek došapnu nešto iz prohujalih vremena. A odmah iza nje i gradsku pijacu, na kojoj žarkocrvene paprike i ove godine obećavaju još jednu turu odličnog makedonskog ajvara.

Ulica Maršala Tita u Strugi

Ulica Maršala Tita u Strugi

Sa Vladimirom Martinovskim jednog popodneva odlazim tamo gde turisti retko dođu tragajući za znamenitostima – u kamp Scout na obali jezera, koji vodi njegov prijatelj Igor. U hladu breza i borova, nadomak centra, Igor je usred pandemije pokrenuo posao u skladu sa evropskim ekološkim standardima i – ne može da se odbrani od posla. Razgovaramo o paradoksu – kao da je pandemija neke ljude vratila korenima – prirodnijem ambijentu, boljem druženju. Više duše, a manje luksuza.

To me raduje, i ja navijam za dušu.  

Već drugog dana boravka u Strugi tražim sa Vlatkom – tako zovemo Vladimira – rodnu kuću braće Miladinov, čiji je značaj za ovdašnju pesničku tradiciju neupitan. Miladinovi su se u 19. veku dobro obrazovali, vredno radili na prosvećivanju naroda, pisali, putovali, bili bliski svim panslavističkim sanjarima tog vremena i na kraju završili utamničeni u Carigradu. Mnogo sam voleo pesmu Konstantina Miladinova Žal za jugom (T’ga za jug) koja je nezvanična himna svih emigranata koji u Evropi već nekoliko vekova putuju sa juga prema severu.

Portreti slavnih pesnika

Isti dan sa nalazim sa Vlatkom i Lidijom Dimkovskom, koja je 1991. učestvovala na pesničkom festivalu u Strugi kao i ja. Sada živi u Sloveniji i dobila je ove godine glavnu nagradu za knjigu pesama napisanu na makedonskom jeziku. Dogovorili smo se da obiđemo foto-atelje Duška Đorgona. On nas je dočekao lepo i strpljivo je objašnjavao istorijat mnoštva fotografija.

Osamdesetjednogodišnji penzionisani fotograf nije morao da putuje po svetu kako bi portretisao slavne savremenike – svet je dolazio njemu. Do 2011, punih pola veka, on je kroz objektiv svojih foto-aparata pratio Struške večeri poezije.

Priseća se slavnih svetskih pesnika i njihovog druženja. Neki su bili skloni fotografisanju, neki ne. Neki su ostajali sa Duškom u prijatnom razgovoru, drugi su žurili. Pošto je jedan od gostiju u Strugi bio i Leopold Sengor – senegalski pesnik i tadašnji prvi predsednik nezavisne zemlje – obezbeđenje nije puštalo Duška da mu priđe. Sudeći prema fotografiji iz njegovog privatnog muzeja – ipak je prišao dovoljno blizu.

U ateljeu Duška Đorgona

U ateljeu Duška Đorgona

U ateljeu su i knjige svetskih pesnika poređane na jednoj stelaži. Dokumenti prohujalog vremena. Dobar broj ljudi čija lica gledam nije više među živima. Ali tu smo mi, da ih se zajedno sa Duškom setimo.

Moram priznati, zamolio sam Duška da mi omogući uvid u stare foto-albume, ne bih li naišao na sebe mladog iz 1991, na nekoj od fotografija tadašnjih svečanosti ili književnih nastupa. Pregledao sam gomilu albuma, nisam pronašao ni sebe ni devojke i momke iz moje generacije.

Ali sam, zagledajući stotine fotografija, shvatio da bi svi ti trenuci kada je Struga na nekoliko dana bivala glavni pesnički grad sveta, bili nepovratno izgubljeni, da nije bilo Duška. Opraštamo se srdačno. Nadam se da ću ga ponovo videti.

Pesma u doba kovida

Ipak valja spomenuti pandemiju. Nije bilo tradicionalnog čitanja na Mostu poezije, da ne bi bilo spontanog okupljanja. U lokalima traže sertifikat o vakcinisanju, a kada ga pokažete iz pametnog telefona, ne žele da ga detaljno zagledaju. Mnogi vam poveruju i na reč. Struga je, uprkos svemu, opuštenija od Ohrida. Manje fensi, više boemska.

Nije došla ovogodišnja dobitnica Zlatnog venca, britanska pesnikinja irskih korena Karol En Dafi. Kao i niz drugih pesnika. Njihova obraćanja putem video-zapisa podsećala su nas na to da je svet još uvek u čudnoj fazi. Sve i jeste i nije isto kao pre. Sve je pomalo utvarno-virtuelno, a pomalo stvarno.

Bilo bi nepravedno da ne spomenem Vladana Krečkovića, srpskog pesnika koji je dobio međunarodnu nagradu za debitantsku knjigu „Pariz, Teksas“ objavljenu u beogradskoj Enklavi.

Rođen je 1988. Njemu su bile tri godine kada sam ja prvi put bio ovde. Kao što su meni bile minus dve godine kada je Jovan Strezovski početkom šezdesetih godina prošlog veka sa drugim makedonskim pesnicima osnivao festival.

Poezija se obnavlja. Uprkos epohi u kojoj dominira površno svetlucanje raznih ekrana. Uprkos pandemiji. Struga ostaje mesto na kojem se može opipati živi puls mnogih jezika.

Struga je samo jedna

Sećam se da smo poslednjeg jutra u Strugi Jovica Ivanovski i ja tražili burek za doručak, a pronašli smo škembe-čorbu u kafanici koja se zove – kako bi drukčije – T’ga za jug.

Mnogo sjajnih trenutaka neće ući u ovaj zapis: Poseta selu Vevčani u kojem se neguje karnevalska tradicija, koje je sebe u napadu vickaste inspiracije proglasilo državom. Tu smo u restoranu Domaćinska kuća popili najbolju domaću lozu u zemlji.

Vevčani, poprište čuvenog karnevala

Vevčani, poprište čuvenog karnevala

Ili poseta selu Radožda koje se pružilo uz jezero nadomak granice sa Albanijom. Niz ribljih restorana, a mi u najmanje pretencioznom pronađemo odličnu ribu i dobro vino. Ili noćna čitanja poezije u Strugi na letnjoj bini gde je svako ko želi prilazio mikrofonu. Jedan Francuz je tu recitujući napravio urnebesni šou.

Sve to u mom sećanju već postaje lično mitološko vreme u Strugi.

Ostaje mi da se setim makedonskog pesnika Jovana Strezovskog, koji je u aprilu napunio 90 godina. Dok je govorio na otvaranju Struških večeri poezije telo mu je podrhtavalo. To smo svi primetili i kao da smo drhtali sa njim. Jovan je pročitao sve što je naumio. Pa kako da u tome ne vidim makar privremenu pobedu pesničkog duha nad trošnom materijom?

Makedonska poslovica kaže – kako Struga, nema druga. U to sam se opet uverio. U veoma slobodnom prevodu – Struga je jedna i jedina.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.