Kako smo Mesića „prošvercovali“ u Nemačku | Politika | DW | 13.01.2017
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Istorija

Kako smo Mesića „prošvercovali“ u Nemačku

„Na nemačkoj granici su nas zaustavili. Uplašio sam se da će biti problema. Spustio sam staklo i počeo na nemačkom: ’Znate…’ A ovaj mi je odgovorio: ’Mi sve znamo.’ I onda nas je propustio. Tako smo došli do Bona.“

default

Grof Angus V. Daglas, Hans-Ditrih Genšer, Stjepan Mesić i Božo Dimnik 15. januara 1992. u Zagrebu

Božo Dimnik, po zanimanju lekar, ugledni slovenački poslovni čovek i lobista, predsednik Društva slovenačko-hrvatskog prijateljstva i počasni hrvatski konzul u Kopru, odigrao je zanimljivu ulogu u burna vremena koja su prethodila međunarodnom priznanju Hrvatske 15. januara 1992.

DW: Petnaestog januara obeležava se 25 godina međunarodnog priznanja Hrvatske. Toga dana nezavisnu Hrvatsku priznalo je 12 članica tadašnje Evropske zajednice. Pre tog datuma, međunarodno priznanje stiglo je, između ostalog, i sa Islanda i od Svete stolice. Vi ste u danima uoči priznanja odigrali važnu ulogu.

Božo Dimnik: Ja sam tu bio samo posrednik. Pravu ulogu odigrao je Stipe Mesić, o čemu se jako malo zna. Da nije bilo njega, ja sam 90 odsto siguran, ne bi bilo ni samostalne Hrvatske. Sedmog jula 1991. bio sam u Berhtesgadenu, na imanju nemačkog poslovnog čoveka i konzula Bruna Šuberta, na privatnom ručku s tadašnjim nemačkim ministrom spoljnih poslova Hans-Ditrihom Genšerom i mojim dobrim prijateljem grofom Angusom V. Daglasom. Ja sam o osamostaljenju Hrvatske i Slovenije s Genšerom razgovarao četiri sata i on mi je rekao sledeće: „Mi ne možemo da priznamo Sloveniju i Hrvatsku jer bi to bio presedan u Evropi. Recite vi vašim prijateljima u Hrvatskoj i Sloveniji da to nije moguće. Razradite neko drugo rešenje, poput konfederacije. Na ovakav način to neće ići.“ U to doba je američki ambasador u Beogradu bio Voren Cimerman, koji je rekao da SAD ni za 50 godina neće priznati Sloveniju i Hrvatsku. Ni niko drugi nije bio za to, ni Francuzi, a ni Britanci. A kako politika funkcioniše, vidi se na sledećem primeru: dan pre sam nazvao u slovenačko Ministarstvo spoljnih poslova i rekao da sam sutra kod Genšera i da ćemo razgovarati o tim pitanjima. Osobu koja mi se javila pitao sam šta da mu kažem. Taj je odgovorio: „Recite mu da nas prizna.“ I spustio slušalicu.

Ja nikada nisam bio ni u jednoj stranci, niti u politici. Mene to nikada nije interesovalo. Ja sam bio samo privrednik. Živeo sam u inostranstvu i van Hrvatske nisam poznavao skoro nijednog Hrvata. Ali posle, kad je počelo ono vrenje i u Sloveniji, i u Hrvatskoj, onda sam počeo da se krećem u tim krugovima u dijaspori. Onda smo odjednom počeli da kontaktiramo svi mi iseljenici koji smo bili u privredi na položajima, sa svih kontinenata. U Kanadi sam tako upoznao i Franju Tuđmana i Gojka Šuška i druge važne ličnosti. Ti događaji u Sloveniji i Hrvatskoj su me toliko zaokupili, da sam se u to vreme bavio samo time. I svi smo samo na tome radili. Tako smo mi, Slovenci i Hrvati, počeli da sarađujemo od Novog Zelanda do Amerike. Preko tih Hrvata slučajno sam upoznao i Stipu Mesića. On me je nazvao u oktobru 1991, posle raketiranja Banskih dvora. Saznao je da imam veze s nemačkim političarima i pitao mogu li da mu organizujem sastanak sa Genšerom, ali tako da se ne zna, jer je on tada bio predsednik Predsedništva SFRJ. I ja sam to stvarno sredio.

Slowenien Bozo Dimnik Geschäftsmann und Lobbyist

Božo Dimnik koristio je svoje poslovne i privatne veze u burna vremena uoči međunarodnog priznanja Hrvatske i Slovenije

Vi ste u svom bogatom životu doživeli mnogo toga, ali sami kažete da Vam je najdraža priča o tome kako ste krajem 1991. tadašnjeg predsednika Predsedništva SFRJ Mesića u najvećoj tajnosti vodili kod nemačkog ministra spoljnih poslova Genšera. Možete li da nam ispričate pojedinosti?

Jedini koji je za to znao bio je Janez Drnovšek, tadašnji slovenački član Predsedništva SFRJ. Morali smo sve da dogovorimo s tajnim službama u Austriji i Nemačkoj, jer je Mesićev put morao da bude tajna. Drnovšek je zvanično pozvao Mesića u posetu u Medijske toplice, u mestu Izlake u Sloveniji. Svi su mislili da će Mesić tu da prenoći i da će idući dan da se vrati. Uveče se Mesić oprostio od ostalih kao da ide na spavanje u svoju hotelsku sobu. Ja sam ga čekao i odvezao kod sebe kući u Ljubljanu. On je tu prespavao i sutradan smo išli autom za Bon. Na slovenačkoj granici su sve znali, jer je to sredio Drnovšek. I Austrijanci su znali, a i Nemci. Slovenci i Austrijanci su nas odmah propustili, jer su dobili obaveštenje o registarskoj tablici automobila i imenu vozača. Ali na nemačkoj granici su nas zaustavili. Ja sam se uplašio da će biti problema. Spustio sam staklo na prozoru i počeo na nemačkom rečenicu: „Znate…“ A ovaj mi je odgovorio: „Mi sve znamo.“ I onda nas je propustio. Tako smo došli do Bona.

Genšer nas je primio preko volje, jer ga je za to zamolio naš zajednički prijatelj, grof Daglas. Prema programu smo imali na raspolaganju samo nekih 40 minuta, za ručkom. Bili smo Mesić, Genšer, prevodilac i ja. U početku su nam poslužili supu. Genšer je uvek brzo jeo i činilo se da nas uopšte ne sluša. A onda je počeo sve sporije da jede. Tih 40 minuta pretvorili su se u više od četiri sata. Genšer je na kraju rekao: „Znate, Vi ste me uverili i to je nešto neverovatno. Ali mi ćemo teško moći da vas podržimo i priznamo jer smo mi sarađivali s vama u Drugom svetskom ratu. Ali idite vi s tim predlogom kod pape u Rim, kod Vaclava Havela u Prag i na Island. A mi ćemo sve to da poguramo iz pozadine.“

Genšer je ocenio da će oni biti najskloniji priznanju Hrvatske i Slovenije i da će tako to pitanje da se internacionalizuje. Island je bio neutralan u vreme Drugog svetskog rata. To je bilo 14. novembra 1991. Mesić je Genšeru pričao o tome šta će se dogoditi u Jugoslaviji ako ne dođe do priznanja i rekao mu da će tu biti krvi u potocima. Genšer me u pola tog razgovora pitao na nemačkom: „Da li on to preteruje?“ Ni ja sam nisam bio siguran da li preteruje, pa sam to pitao Mesića kad smo se vraćali. Ali posle se 90 odsto toga stvarno tako i dogodilo.

Nakon tog razgovora s Genšerom, jedino nas Havel nije primio. Ne znam zašto, imali smo čoveka tamo, ali posle nismo insistirali, jer smo veoma brzo dobili kontakt s Vatikanom. Mesić je 6. decembra bio tamo. Genšer, a naravno i tadašnji nemački kancelar Helmut Kol, posle su bili u kontaktu sa svima. Na Island je Tuđman poslao tadašnjeg ministra spoljnih poslova Zvonimira Šeparovića.

Svi ti diplomatski napori vrlo brzo su urodili plodom. Kako to?

Samo zato što niko za to nije znao. Da su Srbi, da je Milošević nešto slutio, to bi bilo sprečeno. Srbi su imali najbolje diplomatske kontakte. Recimo deca tadašnjeg jugoslovenskog ambasadora u Londonu igrala su se s decom princa Čarlsa. Ali oni su bili uvereni, na osnovu izjava američkih političara, da neće biti raspada Jugoslavije. Da su tada znali šta Mesić radi, optužili bi ga za veleizdaju. Niko ne zna da je Mesić u to vreme stvarno nosio glavu u torbi.

Taj čovek je neverovatno nadaren i nije mi jasno zašto se to ne shvata. I uz to je najpošteniji političar koga sam ikad sreo. On bi mogao da ima daleko više, nego što ima.

Genšer je i na desetu godišnjicu međunarodnog priznanja boravio u Hrvatskoj.

Da, pozvali smo ga u Zagreb. Stanovao je u vili Vajs. Jednog jutra za doručkom nam je rekao: „Mesić je 80 odsto zaslužan za ovo priznanje. Ali nemojte zaboraviti i sve vaše sunarodnike u dijaspori. Svi ti ljudi – i Slovenci i Hrvati – su svaki svojim kanalima i vezama uticali na ključne ljude političkog vrha u zemljama u kojima su živeli.“ Inače, nijedan od tih naših iseljenika koji su stvarno nešto veliko napravili i mnogo novaca dali, nije očekivao, ni tražio ništa. A svi oni koji nisu skoro ništa dali, nego su samo mnogo govorili, imali su velike koristi. Ni Mesić nikada nije hteo o tome mnogo da govori, pa sam odlučio da ja to sada objasnim. Osim toga, važno je naglasiti da su u tome učestvovali jedan Slovenac i jedan Hrvat, što je veliki dokaz da smo stvarno sarađivali.

Kroatien Stipe Mesic mit Bozo Dimnik

Božo Dimnik i Stjepan Mesić i danas su u prijateljskim odnosima

Slovenija i Hrvatska u tim burnim vremenima jesu sarađivale, ali to je vrlo brzo počelo da se menja.

Da, i zato sam godinu dana nakon tih događaja oko priznanja, kad sam video kako to slovenačko-hrvatsko prijateljstvo propada na našu zajedničku štetu, u decembru 1992. osnovao Društvo slovenačko-hrvatskog prijateljstva. Ono je vrlo aktivno, prošle godine smo imali 128 događaja, i to ne malih. To su u prvom redu susreti privrednika, ali i kulturne i sportske priredbe.

Kako danas ocenjujete odnose između Slovenije i Hrvatske?

Odnosi između te naše dve države imaju dva nivoa. Jedan je onaj ljudski, i on nije samo susedski, već i prijateljski. S jedne i s druge strane granice živi 500.000 Slovenaca ili Hrvata. To su čak više porodični, nego samo prijateljski odnosi. Ti ljudski odnosi su neverovatno čisti i dobri.

Ali deo tih odnosa zagađen je politikom – i to s jedne i s druge strane. Političari uvek nađu neku temu zbog koje mogu da se održe na položaju, pod motom „Zavadi pa vladaj“. Ali mi ne smemo da zaboravimo da smo jedine dve susedne zemlje koje nikada nisu međusobno ratovale, nego smo sarađivali sve do poslednjeg čina raspada Jugoslavije.

Božo Dimnik je Slovenac rođen 1932. u Beogradu, gde je njegov otac radio na dvoru kralja Aleksandra. Završio je medicinu, pa otišao u inostranstvo i ostvario uspešnu poslovnu karijeru. Zahvaljujući poslovnim vezama, ali i svojoj velikoj strasti prema ribolovu, upoznao je mnoge važne svetske ličnosti iz politike, ekonomije i kulture. Za svoje zasluge, 2007. je odlikovan Ordenom hrvatskog pletera. Predsednik je Društva slovenačko-hrvatskog prijateljstva i počasni konzul Hrvatske u Kopru. Božo Dimnik danas živi u Ljubljani.

DW.COM