Kako se probiti na tržište EU?

U Nemačkoj je maslinovo ulje „ušlo u modu“ tek pre tridesetak godina, ali njegova potrošnja neprestano raste. Za sada se tome jedino raduju Italijani koji u dobroj meri dominiraju nemačkim tržištem maslinovog ulja: 70 odsto maslinovog ulja prodatog i potrošenog u Nemačkoj ima nalepnicu „Proizvedeno u Italiji (Made in Italy). Španija i Grčka imaju po desetak odsto tržišta, a preostalih deset procenata dele sve ostale zemlje.

U Grčkoj nipošto nisu oduševljeni time što se Italija nametnula kao glavni proizvođač maslinovog ulja. U Nemačkoj se još uvek godišnje troši samo 0,85 litara maslinovog ulja po glavi stanovnika godišnje. Ali nije problem samo u Nemačkoj – u čitavoj Evropskoj uniji stiče se utisak da se samo u Italiji proizvodi kvalitetno maslinovo ulje.

1,70 evra za litar maslinovog ulja

Štaviše, Grci tvrde da Italijani kupuju njihovo, grčko maslinovo ulje, kako bi uopšte postigli aromu i ukus takvog ulja kakav očekuju nemački i evropski potrošači i ono čini oko 20 odsto „italijanskog“ ulja. Ali zahvaljujući dominantnom položaju na tržištu, Italijani plaćaju Grcima za njihovo ulje cenu za koju mnogi maslinar mora da se upita da li mu se uopšte isplati da odlazi u maslinjak: 1,70 evra za litar! Samo, grčki maslinari po pravilu nemaju izbora, a italijanski proizvođači ostvaruju veliku zaradu.

Johanes Ajzenbah prihvatio se koordinacije oko hiljadu malih i srednje velikih proizvođača maslinovog ulja iz Grčke i sa Kipra. On je zagovornik radikalnog rešenja: da bar četiri godine grčki maslinari ne prodaju ni litar svog ulja Italijanima. U tom periodu bi i potrošači u Evropi shvatili da italijansko ulje koje je po pravilu nastalo na plantažama uz mašinsku obradu, nipošto nema takav ukus kakav ima ulje proizvedeno u malim maslinjacima Grčke i Kipra. Tako da bi onda potrošači sami potražili alternativu.

Ali i njemu je jasno da se takvo radikalno rešenje ne može sprovesti. Grčki proizvođači nekome moraju da prodaju svoje ulje, a italijanske firme pre svih uspele su da dođu do dugoročnih poslovnih  ugovora sa lancima nemačkih samoposluga. Povrh toga, tu su i troškovi transporta, ali i još jedan veliki problem: grčki proizvođači maslinovog ulja ne mogu da ponude količine o kakvim se razgovara u pregovorima sa direktorima nabavke lanaca nemačkih samoposluga.

„Navikli smo se na subvencije“

U Grčkoj još uvek dominiraju srazmerno male površine pod maslinama, a Konstantin Protulis, vlasnik točionice maslinovog ulja sa ostrva Lezbos, navodi još jedan problem: ne samo da u Grčkoj ima mnogo maslinjaka u kojima praktično nije moguća upotreba mašina, pa gotovo sve mora da se obavlja ručno, već je i grčko tržište uništeno subvencijama: „U poslednjih tridesetak godina proizvođači su se navikli da žive od nacionalnih subvencija i pomoći Evropske unije“. To mora da se promeni, smatra Protulis: „Maslinari moraju da se vrate u svoje maslinjake i da počnu da ih obrađuju po uputstvima stručnjaka i agronoma.“

Bastijan Jordan je sa svojom porodicom još pre dvadesetak godina počeo da se bavi gajenjem maslina u Grčkoj, i potpuno se slaže s Protulisom. S obzirom na teren, jedina šansa je potražiti pomoć stručnjaka i proizvoditi ulje najvišeg kvaliteta. On mnogo od svog ulja prodaje i u Nemačkoj, ali ne lancima supermarketa. O takvim količinama ne može ni da sanja. Jordan prodaje ulje vlasnicima vrhunskih restorana koji svojim gostima u Nemačkoj žele da ponude „pravo“ maslinovo ulje.

I on misli da je, ako zaista žele da stignu do širokog kruga potrošača u Nemačkoj i Evropi, za grčke maslinare jedino rešenje da se udruže i nastupaju zajedno. Ali onda moraju da garantuju i količinu koju će isporučiti, kao i kvalitet ulja koje će se naći u flašama. Jer Jordan najbolje zna da se u Nemačkoj, doduše, prodaje ulje koje je označeno kao ono vrhunskog kvaliteta, ali često je u flaši nešto sasvim drugo: „Kada mi nudimo ekstra devičansko ulje, onda je to zaista ulje tog vrhunskog kvaliteta.“ U samoposlugama veoma često ima ulja koja jesu hladno presovana, ali nisu proizvedena tako da bi zaslužila natpis „ekstra devičansko ulje“. „Potrošači se jednostavno varaju i naša šansa je u tome da osvojimo kupce uz pomoć poštenja.“

Jordanu je jasno da, pored Italijana, nije lako doći do potrošača i izboriti se na tržištu. Biće potrebno vreme da se organizuje proizvodnja i logistika, a da se ujedno zadrži transparentnost proizvoda kako bi potrošač tačno mogao da zna odakle dolazi ulje koje stavlja na ribu ili salatu na svom tanjuru. Ali Jordan i mnogi grčki maslinari su uvereni: taj zadatak nije lak, ali je moguć ako se zaista nudi kvalitetno maslinovo ulje.

Autori: Panajotis Kuparanis / Anđelko Šubić
Odgovorni urednik: Ivan Đerković