Kako normalizovati odnose sa Turskom?

Lauzicer rundšau (Kotbus): „Interesantno je da je turski ministar spoljnih poslova, posle sastanka sa Gabrijelom, otputovao pravo na najveći svetski sajam turizma u Berlinu da tamo reklamira svoju zemlju. Turskoj su hitno potrebni turisti – oni spadaju u važne faktore privrednog uspeha te zemlje. A ona istovremeno čini sve da ih zastraši. Već godinama se smanjuje broj nemačkih turista u Turskoj, a za to ove godine neće biti kriva samo teroristička opasnost, već i poređenja sa nacistima i druge uvrede. A to je politički paradoks – turske strane.“

Noje tag (Vajden): „Turski ministar spoljnih poslova više ne zamahuje toljagom optužbi za nacizam, ali se žali na „antiislamska osećanja“. Optužbe na račun Nemaca da gaje netrpeljivost prema islamu potiču upravo od pripadnika režima koji je (sve malobrojniju) hrišćansku manjinu u Turskoj obasuo restrikcijama, koji je grubo maltretira i šikanira. Progon hrišćana u Turskoj – to nije nimalo preterana formulacija. O slobodi mišljenja i veroispovesti kakva postoji u Nemačkoj, hrišćani u Turskoj mogu samo da sanjaju. Vreme je da se taj tabu jednom javno nazove pravim imenom. Držimo za reč ministra spoljnih poslova Zigmara Gabrijela koji je najavio da će opomenuti tursku stranu da se pridržava demokratskih pravila igre.“

Velt (Berlin): „U svojoj novoj ulozi, Gabrijel u izbornoj godini čini sve kako treba. Onaj ko želi da ujedini Evropu ne sme da u očima istočnih članica EU neodlučno istupa pred Putinom. A ni pred Ankarom. Bilo je ispravno to što se Gabrijel usprotivio poređenju sa nacistima koje se može čuti u Turskoj. I bilo je ispravno reći da Nemačka teži dobrim odnosima sa Turskom.“

Rajn-cajtung (Koblenc): „Kako bi bilo da se ne spuštamo na Erdoganov nivo, već da pokažemo kako funkcioniše demokratija. Da pustimo turske ministre da drže govore u Nemačkoj, pod jasno postavljenim uslovima, ali da im mirnim demonstracijama na mestima gde drže govore pokažemo: Erdoganova despotska slika sveta ovde nije dobrodošla. Političkim sledbenicima Erdogana ne sme biti zadovoljstvo da se u našoj funkcionalnoj demokratiji zalažu za njegove antidemokratske ciljeve. To bi bio možda pametniji način ophođenja sa turskim političarima, umesto da im se otkazuju manifestacije zbog nedovoljne protivpožarne zaštite ili da im se čak generalno zabranjuje da govore.“

Zidkurir (Konstanc): „Dok je bio šef SPD, nije bio baš poznat po diplomatskoj uzdržanosti. Sada je Zigmar Gabrijel ministar spoljnih poslova, prinuđen da se služi tišim tonom. Tursko rukovodstvo na čelu sa predsednikom Erdoganom traži najveću moguću svađu sa Nemačkom jer smatra da će tako obezbediti sebi dovoljnu podršku svojih građana sa pravom glasa. Nemačka vlada neće da mu učini uslugu i nasedne na njegove provokacije – makar Gabrijel morao da se ugrize za jezik. I zaista, nemačka spoljna politika u ovoj krizi ide do granica sopstvene savitljivosti. Pitanje je da li u Ankari uopšte razumeju taj jezik. Kada se Erdogan zbog Sirije zakačio sa Kremljom i oborio jedan ruski avion, Putin je zaustavio sve avione koji su prevozili ljude na godišnji odmor u Antaliju. Malo kasnije, Erdogan je otputovao u Moskvu i izvinio se. Nemačkoj nije potrebna spoljna politika u Putinovom stilu.  Ali nešto više realizma ne bi škodilo.“

Rajn-nekar cajtung (Hajdelberg): „Iz Ankare nema ni najmanjeg znaka ublažavanja ili čak uviđanja sopstvenih postupaka. Zato je i teza da će Erdogan posle referenduma o promeni ustava rezultat ničim neutemeljenog optimizma. Doduše, ta misao je ispravna utoliko što se ključ za smirivanje ovog konflikta nalazi u Turskoj – tačnije, u rukama turskih birača. Oni će 16. aprila moći da zaustave Erdoganove planove o promenama u uređenju države“.

Mitelbajeriše cajtung (Regenzburg): Pre svega slučaj tursko-nemačkog novinara Deniza Judžela predstavlja sve veći test za odnose dve zemlje. To što ga je Erdogan javno optužio da je terorista i špijun, apsurdno je. A to što tursko pravosuđe vodi istragu protiv novinara lista Velt zbog terorističke propagande i huškanja naroda – nije prihvatljivo. Judžel može sada da provede u pritvoru i do pet godina pre nego što dođe do suđenja. To pokazuje da je turska vlada pravosuđe već pretvorila u svoj privezak. Istovremeno, uz sve opravdane kritike na račun Ankare, treba ponovo uspostaviti bar donekle normalan odnos između dve države – a i sa čitavom EU. I o ne samo zato što je Turska važan partner na južnom krilu NATO i u izbegličkoj krizi, već i zato što bi Erdoganova alternativa za Evropsku uniju i NATO bio – Putin.“