Kako nemačku kulturu sećanja vidi doseljenica iz Izraela | Mozaik | DW | 19.07.2020
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Lični stav

Kako nemačku kulturu sećanja vidi doseljenica iz Izraela

Ako dolaziš u Nemačku kao turista, ili si se skoro doselio, nemoj nepromišljeno govoriti o nemačkim zločinima iz prošlosti, savetuje Izraelka Dana Regev. Jer mnogi Nemci se stide nacističke prošlosti svoje zemlje.

Dana Regev, 2016

Dana Regev, 2016

Bez obzira odakle čovek potiče - svaka zemlja ima neki oblik kulture sećanja. Ona se može očitovati u nacionalnim praznicima ili spomenicima i spomen-područjima posvećenim nekim istorijski važnim osobama ili događajima.

Ali, ko je već neko vreme proveo u Nemačkoj možda je primetio da se Nemci drugačije ophode prema svojoj prošlosti od drugih zemalja - i za to imaju razumljive razloge. A kako to čine, to nije uvek lako razumeti. Zbog toga bi trebalo znati sledeće:

1. Mnogi Nemci se stide nemačke zastave

Kad neka zemlja osvoji svetsko prvenstvo u fudbalu njeni građani obično kao prvo na prozorima istaknu nacionalnu zastavu ili mašu zastavicama vozeći se automobilima. Do pre nekoliko godina to u Nemačkoj nije bilo tako. Za razliku od brojnih drugih zemalja nacionalni simboli se ovde ne gledaju s ponosom, nego pre kao neka vrsta opomene. Za kolektivni osećaj veliku ulogu igra spoznaja odgovornosti za Holokaust i za prvi genocid u 20. veku, naime onaj nad narodima Herero i Nama u Africi.

2006, kad se Svetsko prvenstvo igralo u Nemačkoj, pojavio se potpuno novi fenomen. „Toliko puno crno-crveno-zlatnih zastava nije se moglo videti od nemačkog ujedinjenja", pisao je Špigel. Reagirajući na taj novi trend brojni stručnjaci za kulturu su tada govorili o teškom odnosu Nemaca prema patriotizmu.

Berlin - leto 2006.

Berlin - leto 2006.

Od tada se nemačka zastava sve češće nosi prilikom sportskih takmičenja, ali se retko vidi u svakodnevnom životu. Verovatnije je da se vidi kako s balkona visi zastava Evropske unije ili zastava duginih boja nego nacionalna zastava.

„Mi to jednostavno ne činimo, mi s time nismo odrasli", kaže Džesika, 38-godišnja vlasnica jednoga kafića u Kelnu. „Zbog nemačke prošlosti, mnogi ljudi baš i nisu ponosni na ono što predstavlja Njemačku", objašnjava ona. „Mislim da je to bolje nego slepi patriotizam", kaže ona.

2. Rano informisanje o istorijskim činjenicama

Saznati nešto o nemačkoj istoriji – i naročito o Drugom svetskom ratu – to nije rezervisano samo za akademske građane ili posetitelje muzeja. Muzeji istorije su stvarno često puni učenika, otprilike od 12 godina i starijih. Oni tamo uče o nacističkoj vladavini i strahotama koje su nacisti naneli čovečanstvu.

„Kultura sećanja doprinosi jedinstvu nacije, ljudima daje 'zajedničku' prošlost", objašnjava Majk Stačberi, australski istoričar i stručnjak za pitanja zajednice, koji živi u Štutgartu.

Preživeli Holokausta i đaci jedne škole u Kelnu, 2010.

Preživeli Holokausta i đaci jedne škole u Kelnu, 2010.

„Sećam se da sam u gimnaziji najmanje tri puta detaljno učio o Drugom svetskom ratu", kaže Paul Koh, 33-godišnji IT-stručnjak iz Berlina, „osim toga posetili smo jedan koncentracioni logor".

Njemu je jasno zašto je kultura sećanja u Nemačkoj jače izražena nego u brojnim drugim zemljama.

„Nemačka je bila odgovorna za nepojmljive zločine. Ne 'nacistička Nemačka' nego Nemačka", naglašava on. „Zato nije nikakvo čudo da o tome uvek iznova učimo", kaže Koh.

Stačberi se slaže: „Ova generacija Nemaca prihvatila je izazov da iznađe način da prizna strahote prošlosti i održava sećanje na njih. Dokumentacioni centri, spomenici – kao onaj za ubijene Jeverje Evrope u Berlinu ili spomen-područje koncentracionog logora Dahau u blizini Minhena – traže balans između priznavanja strašnih događaja i njihovog stavljanja u istorijski kontekst."

Paul Koh se seća kako su se neki u razredu svojevremeno žalili: bilo im previše izveštaja o strahotama koje su počinili Nemci. Koluta očima kad dodaje: „Ali, oni ne razumeju da mi to ne ponavljamo samo zato što smo Nemci nego zato što je naša prošlost strašan primer za nešto se može dogoditi negde drugo – i u sadašnjosti."

3. Ceniti pero, a ne oružje

Nemci znaju gde može da vodi kada se glorificikuje neki vođa. Zato su njihovi junaci pre svega književnici i kompozitori, a ne generali.

Tako je Veimar danas poznat kao Geteov grad. Kuća u kojoj je živeo taj pesnik, književnik i univerzalni genije, pretvorena je u nacionalni muzej.

Spomenik Geteu i Šileru u Vajmaru.

Spomenik Geteu i Šileru u Vajmaru.

U bivšem glavnom gradu Bonu, u kojem je rođen Betoven, nalazi se više spomenika znamenitom kompozitoru. U Ajzenhu se nalaze spomenici Johanu Sebastijanu Bahu i Martinu Luteru – Bah je tamo rođen, a Luter je tu navodno živeo nekoliko godina.

„Tako se bolje osećam", priznaje Džesika koja živi u Kelnu. „U ratu ionako nema pobednika, a kad već moramo imati javne simbole, onda neka to budu oni oko kojih se mogu složiti svi – ili skoro svi", kaže ona.

„S obzirom na 'Black Lives Matter' i svež pogled na prošlost biće zanimljivo videti kako će biti predstavljani drugi događaji iz nemačke isotrije i kako će se podsećati na njih", kaže Stačberi.

4. Vicevi nisu uvek prikladni

Ja sam izraelska Jevrejka čiji su baka i deda napustili Nemačku pre nego što je zvanično počeo Drugi svetski rat. Ali, i posle šest godina u Nemačkoj, iznenađuje me da se ja sa crnim humorom (a mislim stvarno na JAKO crn humor) mogu bolje ophoditi nego prosečan Nemac.

U najboljem slučaju Nemci na neke moje viceve reaguju tako da pocrvene u najgorem slučaju oni se osećaju ekstremno napadnuti ili su zbunjeni – pre svega ako se radi o vicu koji ima bilo kakve veze s Holokaustom.

Ako, dakle, posetiš Nemačku kao turista ili ako si se skoro doselio u neki nemački grad ili imaš nemačkog kolegu, nemoj nepromišljeno govoriti o nemačkim zločinima iz prošlosti. Barem dok svi ne budu znali da nisi nikakav desni radikal. Jer, nažalost i danas ima puno nemačkih pristalica desne ideologije. Inače: Hitlerov pozdrav, čak i u šali, u javnosti je strogo zabranjen.

Sporno umetniöko delo: Instalacija Hitlerovi patuljci Otmara Herla, iz 2009. Autor 1250 figura kaže da su to otrovani patuljci,i upozorava na manipulaciju masa fašističkim idejama.

Sporno umetniöko delo: Instalacija Hitlerovi patuljci Otmara Herla, iz 2009. Autor 1250 figura kaže da su to otrovani patuljci,i upozorava na manipulaciju masa fašističkim idejama.

Sve u svemu, Nemcima izražavam priznanje za to da makar preuzimaju odgovornost za ono što su učinili. Mnoge druge zemlje su čovečanstvu nanele više nego dovoljno zla, ali nisu toliko angažovane da priznaju svoju krivicu, a pogotovo ne, da budućim generacijama prenesu - da se to nikad više ne sme ponoviti.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

DW.COM

Reklama