Kako je Stiv rušio Miloševića | Politika | DW | 09.03.2019
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Zapisi sa Ušća

Kako je Stiv rušio Miloševića

Zakoračio je prema kordonu. Izabrao je najvećeg Krajišnika u oklopu. Zviznuo ga je pravo u oči. Ovaj je pao kao suvi list. Potrčao je. Stigli su ga negde kod Londona. Njegova bela pamučna majica lepo je upijala krv.

Stiva sam upoznao u jesen 1989. Sajam knjiga u Beogradu je bio poput tadašnje države – pukotine među ljudima i narodima postajale su sve vidljivije. Beograđanin Džimi sa privremenim boravkom u Sarajevu (koji traje evo više od tri decenije) uvek bi, došavši na Sajam, uronio u svoje detinjstvo na Vračaru. Vraćao se u bokserske dane u „Radničkom“, prepričavao ture do Italije ili Nemačke gde je bio vozač šanerima. Zaustave se u Minhenu na semaforu negde pored butika i dok je upaljeno crveno svetlo, beogradski momci istrče u butik, uzmu u naramak bunde, utrče nazad u kola i – već se pali zeleno. Golfov auspuh je jedino što bi stigao da vidi zblenuti vlasnik.

Prizori sa savskog splava

U Džimijevo društvo sa ćoška spadao je Stiv. Plav, sa naočarama, više je ličio na gimnazijskog štrebera nego na jakog momka sa vračarskog asfalta. Džimi nas je upoznao i Stiv mi je od početka bio na neki način simpatičan. Hteo je da povede druga iz detinjstva i njegovo sarajevsko društvo prispelo na sajam u pravu kafanu. A to je tada bio neki savski splav, bogu iza nogu.

Tamo smo stigli pred ponoć i ostali do jutra. Očito ništa nije bilo podešeno za turiste. Lokalni pijanci su se nadglasvali sa ciganskom muzikom. Duvanski dim gust kao magla nad vodom, čkiljave lampe, vonj alkohola i znoja. Najglasniji je bio pozamašni bradati boem, dva stola od nas, kojem je pod nogama ležao ogromni, šatirani pas.

Svojim brundavim basom je psovao lude Srbe, i sve ostale Hrvate, naticao na neku stvar i Tita i američkog i ruskog predsednika. Psovao je Boga sa posebnom strašću. To je neko vreme bilo zabavno. A onda zamorno.

Pokrštenik i otkrštenik

Stiv, kao dete iz socijalističkog Beograda, odrastao u domu oficira i učiteljice, do tada nije pokazivao znake verske prilježnosti. Ali se na splavu na svaku psovku krstio i othukivao. A Džimi bi se cerekao, komentarišući kako je Siv otkrio pravoslavca u sebi, samo ne zna šta će snjim, jer hrišćani ne biju, a Stiv bi, kao oprobani i istrenirani siledžija, rado onog bradonju bacio sa splava u Savu.

Iznad vode prema zapadu već se razdanjivalo, kada smo duž zidarske daske pružene preko blata oprezno silazili sa splava u susret beogradskom jutru. Stiv se okrenuo meni i uz nevini,dečački pogled izustio: „Možda je onaj bradati debil u pravu?" I opsovao Boga iz dna duše. Džimi je naglašeno malodušno slegnuo remenima. „Eto te, hrišćanina, barabo jedna“, dobacio mu je i prsnuo u smeh.

Stiv je, posle brižne hrišćanske noći uz puno alkohola, do zore opet bio preobraćen u ono što jeste, nasmejanog paganskog kavgadžiju koji ne voli da koristi sublimaciju nagona. Za volanom je bio onaj stari. Jurcao je između sporijih automobila kroz Kneza Miloša, dok se grad polako punio ljudima koji žure na posao.  Negde kod Beograđanke, u sporednoj ulici, Stiv je stao nasred trake pored jednog kombija koji je dostavljao perece u pekari. Tako je blokirao celu ulicu. Upalio je radio i tražio muziku koja bi na krilima ponela duše umorne od bdenja. Iza nas se napravila kolona. Ljudi su počeli da trube. Stiv je izašao i veoma sporo, sa rukama u džepovima, krenuo ka pekari. Džimi mi se okrenuo sa prvog sedišta i pomalo zabrinuto rekao: „Sad da se neka budala upeca i izađe iz kola, pa da nastrada...“

Kada je Stiv konačno ponovo ušao u kola, sve je zamirisalo na vruće perece.

Nekoliko ratova kasnije

Stiva sam opet video tačno dvadeset godina kasnije. U jednoj etno kafani na Senjaku okupili smo se kao onda na splavu. Jedni drugima smo pričali svoje izlomljene biografije.

Džimi je prevalio godine rata u Sarajevu, a Stiv je postao Amerikanac. Mada to nikada nije hteo da bude. Priča ide ovako.

Njemu otac početkom devedesetih pokloni novi automobil. Dozlogrdili su mu polovne nemačke krntije. Taman je hteo da malo švrlja gradom i navikne se na automobil koji je još mirisao na „Zastavinu" plastiku, kad kod Banjice – kolona oklopnih vozila. Stiv pretiče i misli – koji idioti baš danas našli da se igraju rata. Kod Skupštine ne može dalje. S jedne strane kordoni specijalaca, sa druge neki demonstranti, plaču i viču. I njega štipa suzavac za oči.

Upita kroz spušten prozor devojku koja nosi sveću u rukama šta se dešava. Ona ga pogleda suznim očima i uzvrati mu besno da se ona bori i za njegovu slobodu. Stiv digne ručnu. „Tako se boriš?“, uputi joj retorsko pitanje i zakorači prema kordonu. Izabrao je najvećeg Krajišnika u oklopu. Zviznuo ga je pravo u oči. Ovaj je pao kao suvi list.

Stiv je potrčao što ga noge nose, usput dobacujući zapanjenoj devojci: „Ovako se bori, lepojko“.Nisu ga stigli. Ali je njegov fabrički Jugo ostao nasred ulice, otvorenih vrata, pod ručnom.

Nije imao srca da tako ostavi očev poklon. Vratio se kasno naveče.

Zlatne batine

Čekali su ga. Trčali su sa četiri strane. Iz Takovske,  iz Pionirskog parka sa Bulevara i od Doma sindikata. Stiv je bio uvek dobro zategnut treningom. Ali specijalci su odabrali svoje najbrže ljude.

Negde kod Londona stigao ga je takav oklopni zec i podapeo mu nogu. Stiv je osetio sevanje u glavi, kao da po njemu pljušte blicevi. Njegova bela majica je lepo upijala krv. Posle su ga odveli u stanicu. Ćale mu je našao vezu, izvadio ga odatle. Prvo se krio od policije, posle je zbrisao za Crnu Goru, pa onda za Bari. A potom u Rim. Sa sobom je nosio samo jednu video kasetu (da, da, za one mlađe to je kutija veličine knjige koju gurneš u jedno metalno sanduče, a onda televizor počne da krcka dok se ne pojavi  neki filmski zapis). U američkoj ambasadi u Rimu Stiv zatraži azil. Malo su ga sumnjičavo gledali. Ali kada im je pružio kasetu, a oni Stiva ugledali na prilogu CNN-a kako ga onako nevinog i plavokosog, a krvavog do pojasa, privode ogromni policajci, više nije bilo dileme. Stiv je postao Amerikanac.

Tamo se ženio pa razvodio, pokretao neke biznise. Dvadeset godina posle našeg viđenja konačno se vratio u Srbiju, taman za susret na Senjaku Kupio je neku zemlju kod Pančeva proizvodi rakiju koja prolazi ko zna koliko nivoa destilacije. I ima popartovske, američke etikete. Ćorali smo te večeri  – jednu moju knjigu za njegovu flašu rakije. Zavoleo je jedan moj zapis pod nazivom „Nakon 20 godina". U njemu propitujem sebe da li je vredelo otići i da li se vredelo vratiti.

Sve lažne nade devetog marta

Stiv nije bio fan Vuka Draškovića. Njega nije privlačila polučetnička, poluhristovska poza, ritualno dizanje tri prsta, teatralni monarhizam. Ali je učestvovao na svoj način u demonstracijama koje su više obeležile kraj nego početak srpskih nadanja. Jer samo nekoliko dana pre beogradskih protesta počeli su sukobi u Pakracu. Zemlja je klizila u rat.

Serbien Belgrad Dragoslav Dedovic (privat)

Dragoslav Dedović

Naknadnom pameću je devetomartovska pobuna bila prestilizovana u građanski bunt protiv diktature. Ustvari, sadašnja pamet projektuje u tadašnje aktere neku vrstu četničkog pacifizma, suprotstavljenog krvoločnoj boljševičkoj vlasti koja je po svaku cenu htela rat. To naravno nije potpuno tačno. Nije samo Miloševićev gebelsovski aparat duhovno pripremao Srebrenicu, već su to na neki način činila i književna srbovanja poput „Noža". Autor se posle donekle distancirao od svojih kumova koji su konsekventno nastavili da marširaju prema Karlobagu. Postao je i meta režima. Pa posle veliki Evropejac.  Ali duha iz boce je na početku prizivao i on. Tada, tog devetomartovskog dana, radilo se pre svega o sukobu dva koncepta srpskog nacionalizma – nacional-boljševističkog i četničko-rojalističkog. Uskoro će se ta dva strujanja u ratu pomešati do neprepoznavanja.

Stiv će, bogatiji za dve decenije američkog iskustva, samo sada ne svetle već sede kose, ovog devetog marta možda opet voziti pored demonstranata. Neće biti specijalaca. A sve ostalo – osiona vlast, medijski bastioni kao i ideološki zbunjena i razdrta opozicija – ostaće, kao u Danu mrmota, skoro istovetno.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android