Kako je formiran Bundesver

Nemačka nakon Drugog svetskog rata: Hitlerova vojska Vehrmaht je ukinuta, a zemlja demilitarizovana i podeljena na okupacione zone. Sa nemačkog tla više nikada ne sme da bude pokrenut rat. Slika naoružanih nemačkih vojnika tog trenutka je bila nezamisliva, ali politička situacija u svetu brzo se promenila. Neposredno nakon okončanja rata, „Koalicija protiv Hitlera“ se raspala. Napetosti između Sovjetskog Saveza i zapadnih saveznika – SAD, Velike Britanije i Francuske – su rasle. Nemačka se nalazila u centru konfrontacije blokova. Godine 1949. proglašene su dve nemačke države: u maju SR Nemačka, a u oktobru Nemačka Demokratska Republika.

Strah od SSSR-a

Kada je 1950. izbio Korejski rat, zapadni saveznici odustali su od politike demilitarizacije Nemačke. Grozničavo su se pripremali za mogući napad SSSR-a. Kancelar Zapadne Nemačke Konrad Adenauer (CDU) tražio je od zapadnih saveznika bezbednosne garancije i veći broj njihovih vojnika u okupacionim zonama. Saveznici su zauzvrat tražili i nemački doprinos. Tako je otvorena debata o ponovnom naoružavanju. Tada se još nije govorilo o nemačkoj vojsci, već o evropskoj armiji u čijem sastavu bi delovao i mali nemački kontingent. Takva konstrukcija trebalo je da pruži zaštitu Nemačkoj, ali i zaštitu od Nemačke.

U novembru 1950, Bundestag je prvi put vodio debatu o ponovnom naoružavanju. Trajala je čitav dan. Konrad Adenauer branio je i pravdao svoj plan po kome je trebalo da nemački vojnici postanu sastavni deo evropske vojske. Taj demohrišćanin smatrao je da su Zapad i Nemačka u velikoj opasnosti, i iznosio je preteće scenarije. „Svako se bojao da Rusi ne dođu i ovde“, priča jedan svedok tog vremena.

„Nikada više rat!“

Socijaldemokratama (SPD) je bilo muka već i od same pomisli na to da ponovo vide nemačke vojnike kako marširaju. Optužili su Adenauera da „strah od Istoka“ koristi kao instrumenat propagande koji mu služi za militarizaciju. Govorili su da će upravo naoružavanje Nemačku dovesti u opasnost. Pored toga, navodili su Adenaurovi protivnici, ponovno naoružanje samo če cementirati podelu Nemačke.

Velika većina stanovništva takođe je bila užasnuta planovima Konrada Adenauera. Pod sloganom „Bez mene!“ – užasnuti građani izašli su na demonstracije, među njima i mnogi bivši vojnici na štakama ili sa drvenim protezama. Otprilike tri četvrtine Nemaca se 1950. izjasnilo protiv naoružavanja.

Adenauer je kritičarima obećao da će uraditi sve da se ni pod kojim uslovima ne oživi stari način „vojnog razmišljanja“. Za tog katolika sa Rajne, koji lično nije imao afinitet prema vojsci, strateški ciljevi bili su u prvom planu. Nemački doprinos u odbrani bio je, prema njegovom mišljenju, sredstvo da se SR Nemačka približi savezničkim, zapadnim zemljama. Na tj način smatrao je, ona je mogla da ponovo dobije suverenitet i slobodu u spoljnopolitičkom odlučivanju.

Nova armija – samo deset godina nakon rata

Adenauer je na kraju uspeo da se za to izbori. U februaru 1952, Bundestag je izglasao nemačko učešće u Evropskoj armiji. Ali Evropska armija je „sahranjena“ i pre nego što je zaživela: francuski parlament glasao je protiv takve armije. Tek je Pariskim ugovorima omogućeno osnivanje nemačke vojske. Godine 1955, SR Nemačka je primljena u Zapadnoevropsku uniju i u NATO, i dobila dozvolu da sme da osnuje svoju vojsku. Istovremeno, ukinut joj je „okupacioni status“.

U julu 1955, Bundestag je usvojio Zakon o dobrovoljcima koji je predviđao osnivanje trupa u čijem sastavu bi bilo 6.000 dobrovoljnih vojnika. Dvanaestog novembra 1955, prvi ministar odbrane SR Nemačke Teodor Blank (CDU), uručio je u bonskoj kasarni 101-nom dobrovoljnom vojniku plakete o naimenovanju. To se dešavalo na dan rođenja pruskog generala i reformatora vojske Gerharda Šarnhorsta što je trebalo da pokaže s kojom vojnom tradicijom je povezana nova vojska, koju su u početku zvali „novi Vehrmaht“.

Kontinuitet

Bez oficira Vehrmahta, Bundesver, kojem je nedostajalo osobljen, nije mogao da prođe. U njegovoj službi je 1960. bilo više od 12.000 oficira bivšeg Vermahta i 300 bivših SS-oficira. Bilo je potrebno dugo vremena da se Bundesver oslobodi tog nasleđa.

Ustavno-pravno, vlada se pobrinula da u vojsci ne dođe do neželjenih pojava. Da ne bi postao neka vrsta države u državi, Bundesver je uvezan u kontrolne mehanizme parlamentarne demokratije. Mandat mu je bio potpuno defanzivan: odbrana Nemačke u slučaju napada. Bilo je dozvoljeno da broji maksimalno 500.000 vojnika. Oni su bili pod komandom NATO. To međutim nije promenilo stav SPD-a, tada opozicije u Bundestagu, niti stav većine stanovništva koji su smatrali da je osnivanje nove vojske pogrešna odluka.