Kako do uspeha na digitalnom tržištu?
13. septembar 2018.
DW: Kako biste opisali Vaš proizvod?
Sabrina Špilberger: Mi servisiramo praktično dve strane: na jednoj strani operatere veb-stranica, dakle blogere, magazine i influensere, a na drugoj onlajn-prodavnice. To je kao na pijaci: onlajn-prodavnice priželjkuju više pažnje pa zato tesno sarađuju s nama. A mi njima predstavljamo veb-stranice i blogere koji pišu o tim onlajn-prodavnicama – ili bi mogli da pišu o njima. A na drugoj strani, blogerima pružamo šansu da zarade novac. Uz pomoć stotinak pridruženih mreža, mi tako uspevamo da objedinimo desetine hiljada onlajn-prodavnica i pritom smo mi ti koji su zaduženi za komunikaciju između jednih i drugih.
I sad želite da internacionalizujete posao?
Mi već delujemo na međunarodnom planu. Već u drugoj godini postojanje našeg preduzeća počela sam da širim posao u Francuskoj. Do sada sam se usudila da kročim samo u zemlje u kojima još nisu prisutni naši najveći konkurenti. Godine 2016. sam onda smogla hrabrosti da napadnem i velike igrače – u Velikoj Britaniji. I to je dobro funkcionisalo. Sad su naš veliki cilj SAD. Mi smo aktivni u više od 40 zemalja.
Može li se američko tržište da se obrađuje elektronskim putem ili su ipak potrebni ljudi na licu mesta?
Nedavno sam bila u Njujorku i stvarno je jedan potencijalni klijent pitao zašto nemamo ekspozituru u tom gradu? Ja sam mu odgovorila: „Želiš li da godišnje plaćam 200.000 dolara za kancelariju u Njujorku ili da ti radije gurnem taj novac?“ Veoma je skupo imati kancelariju u Njujorku ili u Londonu. Srećom, naš biznis je digitalan i mnogo toga ide preko i-mejla, telefona, Skajpa.
Kako uopšte pronalazite saradnike? Čini se da je to prilično komplikovano?
To je stvarno veoma teško. Većinu sam ja sama privukla. Moj šef prodaje je došao kod nas direktno s fakulteta, uopšte nije imao pojma o poslu. Ja sam ga obučila. U početku nas je bilo samo troje – on, ja i jedan programer. Ostao je do danas u firmi i sada on podučava nove distributere, baš onako kako sam ja njega učila. Potraga za novim saradnicima nije jednostavna. Kad u Berlinu tražim recimo dobre programere ili saradnike za prodaju, onda nemam šansi.
Gde onda pronalazite programere?
Ponekad preko kontakata ili drugih programera koje znamo. I morate dobro da pazite da ne poterate dobre. Programerima je veoma važno da im radno mesto nudi dovoljno prostora za razvoj. Programeri u mom timu cene to što imaju odrešene ruke, što mogu da unesu i sopstvene ideje u naš proizvod, da nisu samo roboti koji stalno moraju da programiraju, već i da sami mogu da daju svoj inpute.
Da li je ikada neku ulogu igrala činjenica da ste žena? Ili je to bilo potpuno svejedno za razvoj Vašeg preduzeća?
Ja sam u branši u kojoj su muškarci u većini. I često se čuje: „Super je to što radiš. I to kao žena.“ Kao da je činjenica da sam žena neka vrsta smetnje [smeh]. Ja sve to prihvatam jednostavno uz klimanje glave. Ali uvek mi se sviđa kad muškarci, pa i stariji muškarci, kažu: „Stvarno mi se mnogo sviđa to što radite, dajte da napravimo nešto zajedno. Hteo bih da i moja ćerka radi nešto kao Vi i da ima uzor.“ Tu sam već imala podršku, pa i od žena. Nikada nisam osetila neku preteranu diskriminaciju. Naravno, bilo je ponešto u početku, ali ne znam da li je to bilo zbog toga što smo bili relativno mali i da što nas niko nije shvatao ozbiljno. Ali sve sam to relativno brzo nadoknadila uz pomoć moje jezičine!
Da li su uzori važni ženama koje žele da osnuju svoju firmu?
Da, sigurno. Pokušavam što je moguće češće da odlazim na događaje na kojima se radi o ženama koje osnivaju firme i da tamo popričam sa ženama, kako bih im otklonila strahove, dala savete kako da prežive kad se ne zarađuje novac.
Mreže su dakle važne?
Mreža je presudna stvar. U početku sam to sasvim zapostavljala, jer sam mislila da to nije važno. Uvek sam smatrala da je to čisto gubljenje vremena. Ali u međuvremenu se kajem zbog toga što to nisam i ranije činila.