Kajgana

Ja volim da trčim. Stalno to radim. Trčim ulicama, na putu do Nere i nazad, to je dva plus dva kilometra. Trčim kroz šumu iza jezera, pored pruge. Trčim do bioskopa i nazad. Trčim do škole i nazad. Trčim uz brdo Urvan i brdo Kalvarija. Na Kalvariji su tri velika drvena krsta. Kad nikoga nema, a skoro da uvek niko nije tamo, ja skočim jako u vis i dohvatim krak jednog od dva manja krsta i tako viseći gledam grad i brda što se plave iza Nere u Rumuniji.

Kad je neko u mojoj ulici, ja trknem preko travnjaka do puta i nastavim da trčim uz ivicu puta, gledajući pravo ispred sebe. Ne volim da se javljam komšijama. Tek krajičkom oka gvirnem da vidim da li me gledaju. Ponekad neke žene stoje, po dve ili tri, i pričaju nešto. Neke babe su bezobrazne, čujem kad kažu: "Ene, ono ludo dete, opet trči. Već je veliki, trebalo bi da je već pametan i da prestane da jurca okolo k'o muva bez glave.” Kad nije pijan, Antifašista Rajko za mnom viče: "Trči, mali, trči! U zdravom telu – zdrav duh!” Pijan nešto drugo govori.

Svako jutro doručkujem kajganu od tri jaja u koju umačem hleb. Mama mi govori da ne umačem puno hleba: "Svako jutro pojedeš pola vekne. Posle nam uveče fali hleb za večeru. Koliko vekni da kupim za nas dvoje? Moraću ja sa polubelog hleba da predjem na crni.” Ja volim beli hleb. On je mek kao duša, kao mamina vata iz kupatila. Mama ga sasvim retko kupuje, samo kad u prodavnici nestane polubelog i crnog hleba. Do dvadesetog u mesecu mama kupuje polubeli hleb, a posle, dok ne primi platu, crni.

Do škole mogu da trčim ulicom Sonje Marinković, pa skrenem desno u JNA, a odatle levo u Žarka Zrenjanina, gde je moja škola koja se zove kao i ulica. Ali ne trčim tim putem. Trčim ulicama koje cik-cak linijom vode do škole: Sonje Marinković – Nemanjina – Cara Dušana – Borisa Kidriča – Karadjordjeva – JNA – Žarka Zrenjanina.

Nadam se da ću ovog proleća da nosim Titovu štafetu za Dan mladosti, i to u Glavnoj ulici a ne u nekoj sporednoj. Ne moram ja da je predam Predsedniku omladine, neka to neko drugi uradi, neko stariji. Ovako, ja sam u sredini, levo i desno od mene po jedna devojčica, nedaleko od bine ja predajem štafetu nekoj gimnazijalki, koja će da se popne na binu i uz kraći govor da je preda Predsedniku omladine iza kojeg je velika Titova slika. Glavna ulica je prepuna, svi gledaju u nas, u mene. U publici je i moja mama, i moja bivša devojka.

Jedan čovek što radi u štampariji sa mamom mi je rekao da ćerka njegovog komšije radi kao sekretarica kod Predsednika omladine i da bi ona mogla da mi sredi da nosim Titovu štafetu – ako mu dam mamu. Ja sam mu rekao: "Marš u pizdu materinu”, i pobegao, da me ne bije. Kad sam bio mali, mama mi je rekla da ako mi neko kaže da mi je mama lepa, i traži od mene da mu je dam, da mu kažem: "Marš u pizdu materinu.”

Imao sam devojku, mesec dana. To mi je bila prva ljubav. Ona je išla u 7a razred, a ja u 8b. Šetali smo uveče na korzou, onda bi malo stajali ispred njene kapije. Nisam znao kako da je poljubim. Pričao sam, ona je očekivala da je zagrlim i poljubim ali ja nisam znao kako. Nisam hteo da ispadnem smešan. Srce mi je jako lupalo. Onda bi ona rekla: "Sad moram da idem. Ćao.” Gledala me je u oči. Ja sam nervozno rekao: "Zdravo.” Mislio sam, sledeće večeri ću sigurno da je poljubim. Ali nisam. Čim bi ona zatvorila kapiju, ja sam potrčao niz ulicu kao lud, ljut na sebe. Otrčao bih jedan krug oko jezera, po mrkloj noći, pa onda kući. "Trči, mali, trči,” povikao je jednom za mnom Antifašista Rajko, izlazeći iz kafane preko puta železničke stanice. "U zdravom telu – zdrav kurac!” U krevetu sam radio ono, ali nisam zamišljao svoju devojku, već neke starije, pokvarene, iz zanatske škole, za koje se svašta pričalo.

Ja sam u osmom razredu. Uskoro ga završavam. Ne znam da li da posle osnovne upišem gimnaziju ili zanatsku školu. Razredni starešina kaže da je bolje da upišem neki zanat.

Razredni  mi je rekao i da je možda bolje da ne idem na školsku eskurziju na more, jer tamo neću moći da trčim. U Dubrovniku niko ne trči ulicama. Mama je rekla: "Hm, hm, nevaljalac. Lep čovek, ali mućak. Kad mu zagusti, zna da ti kaže: 'Kajgana, kaži mami da svrati sutra posle škole, hoću da joj pokažem tvoje ocene.'"

Kad me je devojka ostavila zbog jednog dečka iz 7b, što je trenirao fudbal za pionire Radničkog, ja sam bio tužan i nedelju dana sam, trčeći, pevušio pesmu  "Bacila je sve niz rijeku”, koju izvode Indexi. Danima sam trčao kao lud. Na putu prema Neri, video me je nastavnik fizičkog. On je na štangli svog bicikla u suton vozio neku žensku da joj pokaže Neru. On je bio neoženjen i često je vodio devojke na Neru, predveče. Sledeće nedelje, na Južnobanatskim sportskim susretima osnovnih škola, pobedio sam u svim trkama: na sto metara, na dvesta metara, na čet'r'sto metara, na osamsto metara. Takmičari iz drugih škola su me nazvali ‘Leteći Belocrkvanin', a moji školski drugovi su govorili: "To je ‘Leteći Kajgana'”.

Volim zabavnu muziku. Na televiziji gledam sve festivale zabavnih pesama. Ne propuštam "Beogradsko proleće”, "Vaš šlager sezone”, "Zagrebački festival zabavne glazbe”, "Festival zabavne glazbe Split”, kao ni onaj festival u Kristalnoj dvorani hotela "Kvarner” u Opatiji. Mama i ja zajedno gledamo. Ugasim svetlo, mama je na kauču, ja na stolici kraj stola. Kažem mami koja mi se pesma najviše svidja i ona meni koja se njoj svidja. Njoj se uvek jednako svidjaju dve-tri pesme. Meni samo jedna. Ja tu pesmu posle danima pevušim dok trčim. Tužan sam ako ne pobedi moja pesma. Mama najviše voli splitski festival, zato što voli more, a nikada nije bila na moru. Nisam ni ja. Eskurzija je bila šansa da vidim more, ali nisam otišao. Stvarno ne bih mogao tri dana da ne trčim, ne bih to izdržao. Poludeo bih, sigurno.