„Kada obučemo radno odelo, svi smo isti“

Sve je do sudbine, ali kada bi se ponovo rodile, slažu se Azra Ahmetspahić i Hata Hasanspahić, ponovo bi odabrale isti put, istu struku. Azra je, kao mašinska tehničarka u Rudniku mrkog uglja Breza počela raditi 1983. godine, a godinu dana posle u rudniku se zaposlila i Hata, rudarska tehničarka. „Prvi moj susret s jamom je bio odmah u januaru 1983. godine. Nakon dva dana seminara sišla sam u jamu. Bauk. Jama. Međutim, posle prvog silaska razbijeni su svi strahovi, sva fama", kaže Azra za DW. Nikad, nije mislila da će se baviti tim poslom, ali sudbina je htela da ostane bez oca koji je radio u rudniku, pa je od rudnika dobila stipendiju, a čekao ju je i posao.

„Moj zadatak je konkretno sve što je mašinski posao u jami. Moje je u svakom momentu da pratim rad, micanje, remonte, montaže, demontaže, da to prikazujem na kartama stanja, da svu tu mašinsku opremu dokumentiram, ažurirana stanja, uputstva, upozorenja i zabrane, znači sve što je vezano za mašinsku opremu je moj deo posla", priča Azra.

Radno odelo skriva razlike

Rudnik mrkog uglja se nalazi pokraj mestašca Breza, dvadesetak kilometara severno od Sarajeva. Jama se nagibno spušta do nekih 250 metara dubine, a Hata i Azra dnevno prepešače i po sedam, osam kilometara obilazeći jamska radilišta uzduž i popreko. Njihove muške kolege, kako kažu, na njih su se navikli i gledaju ih kao sebi ravne, a ne kao osobe nežnijeg, ženskog pola.

„Jama je specifična. Kad krenete u jamu, vi svojim potpisom sve preuzimate na sebe i ne znate ni hoćete li izaći, ni kako ćete izaći. Kada obučemo radno odelo, svi smo isti. Oni na gume (gumena transportna traka), mi na gume, oni kroz vodu, mi kroz vodu... Što se tiče posla, nikad nas nisu smatrali ženama, slabijim polom, da kažu – ma vi ste žene, nemate pojma – nikada. Što se tiče pomoći, ako bismo zatražile pomoć, kolege će uvek pomoći", kaže Azra.

Nada se skoroj penziji. To ipak ne znači da će veza sa rudnikom biti prekinuta. Njen sin, rudarski tehničar, u Brezi radi već deset godina. Bilo joj je, kako kaže, jako teško kad joj je rekao da je odlučio da radi u rudniku, ali je pojasnio da je to „njegova profesija, da je završio tu školu i da je to ono što želi". Činjenica je i da je Breza tradicionalno rudarsko mesto, postojbina legendarnog udarnika Alije Sirotanovića, pa se o rudniku i ljudima koji rade u njemu, tvrde Azra i Hata, najviše priča i kod kuće.

Ne računajući administraciju, u Brezi trenutno rade 22 žene. Do Nove godine ih je bilo više, ali je nekoliko njih otišao u više nego zasluženu penziju. Pre 33 godine rudnik je zaposlio 20 žena, po 10 u dva pogona. Među njima je bila i Hata. „Promenila sam mnogo radnih mesta u rudniku, dok nisam došla, sa svim svojim iskustvom, sa posebnim stručnim ispitom, na ovo radno mesto na kojem sam sada, a to je protivpožarni nadzornik za jamu. Svrha mog posla je kontrola prostorija u jami, kontrola protivpožarnih aparata, vođenje papirologije, nadgledanje kvaliteta vazduha u jami, gasova", kaže Hata za DW.

„Ma kakav frizeraj"

Porodični život je, kaže, uspela da prilagodi poslu, premda se dešavalo da mora da radi dve smene vezano pa bi joj dete već spavalo kada bi se vratila kući, a ujutro bi se vraćala na posao, u smenu, pre nego što se dete probudi. Porodica joj, kaže, i danas dosta pomaže i ima razumevanja. „Živim u takvoj porodici i kuća mi je blizu rudnika i svi su me uvek podržavali, imaju osećaja kad dođem kući i kažem da sam se umorila i da sam prešla kilometre i kilometre, da me bole noge, onda mi kažu da legnem, da će oni sve uraditi, a da se ja odmorim i naspavam, kako bih bila spremna za sutra."

„U rudniku se umoriš, sav si prljav, nikakav, kroz blato gazio, kroz vodu, provlačiš se kroz ruševine, nema kakvih položaja i prostorija nema, ali kad izađeš van i kad se okupaš, onaj umor što se skupljao celi dan se spere", kaže Hata. Nekada je imala dugu kosu, ali zbog čestog, svakodnevnog pranja, morala je da je skrati – sama. „Frizeraj, ma kakva frizura, nit' kad idem frizeru, sama se šišam, sama se farbam, sve sama radim."

Ipak, nisu nesretne ili očajne zbog toga. Sretne su, kako kaže Azra, da imaju posao, da su samostalne i imaju svoje „ja" i da sve nekako ide svojim tokom. Ponekad, od praznika do praznika, ipak prirede iznenađenje za kolege, pa se doteraju za proslave u kolektivu, a kolegimoce iz administracije, kažu, tada znaju biti ljubomorne na njihov izgled.