Kada kucne policijski čas | Mozaik | DW | 19.03.2020
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Zapisi iz izolacije

Kada kucne policijski čas

Ljudi moje generacije četvrti put doživljavaju vanredno stanje. Marta 1991, kada je suzavcem i tenkovima Milošević sačuvao vlast. Marta 1999, kada su bombe pale na Srbiju. Marta 2003, kada je ubijen Đinđić. I sada.

Piše Dragoslav Dedović

Dobro je rekao onaj vidovnjak Cezaru: „Čuvaj se martovskih ida“. Ide, dani kada je mesec pun, padale su na 15. mart. Tada je ubijen Cezar.

Više od dva milenijuma kasnije, na isti dan, čovek sa cezarovskom ambicijom, ali skromnijih mogućnosti, u Beogradu uvodi vanredno stanje. Jer Srbiji preti zaraza.

Policijski sumrak

Tri dana kasnije, u sredu, vanredno stanje pretvara se u policijski čas. Smrklo se već oko šest. Oko sedam odlazim da protegnem noge. Nekolicina ljudi u poslednjim nabavkama. Sretnem Čarlija, pisca i opozicionara. Ne rukujemo se, već na propisanoj distanci od metar i po čavrljamo o znakovima apokalipse – i mesecu martu koji je nazvan po starorimskom bogu rata Marsu.

U osam smo svi kod kuće. Čuje se aplauz sa okolnih prozora. Komšije se odazivaju na akciju pokrenutu na društvenim mrežama da se oda priznanje požrtvovanom medicinskom osoblju. Tako policijski čas u Srbiji počinje aplauzom. To mene podseća na aplauz pilotu kada spusti avion. Mada, asocijacija nije baš najtačnija, pre će biti da tek polećemo.

-svi DW-tekstovi o korona-virusu OVDE

A sada, posle osam, na parkingu ispod prozora, pod čkiljavom narandžastom lampom, šmugne poneka sena. Pas li je? Ima nečega u zabrani kretanja što iritira. Dođe mi da izađem do ulaznih vrata zgrade.

To bi bilo pravo pitanje za sudske veštake. Da li sam ilegalno na ulici ako mi iz okvira ulaza viri glava ili moram da zakoračim napolje sa jednom, možda sa obe noge? Moguće je da bi me tretirali kao tenisku ili fudbalsku loptu u sudskoj odluci uz pomoć kamere – ostajem unutar mog igrališta sve dok makar milimetar moje pete dotiče prag ulaznih vrata zgrade. Stvarno odem do ulaznih vrata. Izvirim levo, pa desno. Nigde nikog. Vraćam se za sto u dnevnom boravku. Saznanje da je ova prostorija jedina sloboda koju ću posle osam naveče imati u narednih nekoliko nedelja, možda meseci, ne može da mi pokvari raspoloženje. Važno je da sam stigao ovamo na vreme.

Opet gledam u narandžastu sijalicu. Tako mi misli voze spori slalom. Nije ovo prvi policijski čas u mom životu. Ali je prvi koji me zatiče u Leskovcu.

Dragoslav Dedović u jednom kafiću Leskovcu

Dragoslav Dedović u jednom kafiću Leskovcu

Ljudsko, odveć ljudsko

Niče bi rekao da je čovek nešto što bi trebalo da bude prevaziđeno. Verovatno su primerci ljudske rase koje je on proučavao bili slični ovim koji su mene okruživali u poslednjih mesec dana – u tri zemlje: Bosni, Nemačkoj i Srbiji.

Čemu smo skloni? Panici svakako. Ignorisanju opasnosti? Da, i tome. Sebičnosti – naročito kada pomislim na alavo ponašanje mnogih konzumenata u jednoj od najbogatijih zemalja sveta, u Nemačkoj. Neki od nas su neodgovorni, čak priglupo nesolidarni. Šta misle ljudi koji doputuju iz „crvenih zona“ Evrope – pravo na srpske svadbe i žurke? Da li je njihov moralni aparat oduvek bio teško oštećen ili se etička izvitoperenost kvalitativno produbila sa kriznom situacijom?

Ljudi koji još nisu preradili traumu katastrofa iz prethodnih decenija  – opsada, ratova, socijaldarvinističke surovosti tranzicije i grabljivog refleksa iz vremena nestašice i oskudice – kao da su opet došli na svoje. Dok im se približava nevidljiva globalna zver zaraze, mogu da mrze bez posledica. Pri tom svako brižljivo neguje svoje predrasude.

Za mnoge iz postjugoslovenskog prostora, uvođenje vanrednog stanja u Srbiji dokaz je da totalitarne devedesete i ratnohuškačka srž komšijskih elita još uvek žive. Za druge je mera „vojskom protiv virusa“ naprosto neefikasna. Za treće je to jedini način da se divlji balkanski mentalitet zauzda. Među ove treće spada i sedokosi komšija koji mi je pre neki dan rekao da baš ne voli aktuelnu vlast, ali da je uvođenje vanrednih mera jedini način da se Srbima objasni ozbiljnost situacije. Iste te večeri kada smo porazgovarali pred zgradom, predsednik Vučić mu je ispunio želju i uveo vanredno stanje.

Paradoksalno, čovek koji je napravio političku karijeru na stalnom proizvođenju utiska ugroženosti, lične i kolektivne, kada ta ugroženost poprimi realne obrise, prestaje da bude loš glumac i postaje autentični junak novog rijalitija: Srbija u karantinu.

Viralna infekcija

A društvene mreže mi kažu: Skloni smo teorijama zavere, paranoičnim  ispadima, hipohondrijskim ekscesima, laganju i prevarama.

Saveti koji lebde u bestežinskom prostoru interneta imaju ponekad tragikomične efekte. Dobijam poruku iz Nemačke: snajka nečije komšinice, naše gore list, saznala u bečkoj univerzitetskoj klinici da je jedno sredstvo protiv bolova u kombinaciji sa virusom – smrtonosno. Nekoliko dana posle toga, Svetska zdravstvena organizacija zaista objavljuje da nije razjašnjeno kako to sredstvo deluje u kombinaciji sa slavnim virusom. Istodobno, spomenuta bečka klinika zvanično objavljuje – da nema nikakve veze sa snajkom i da su njeni iskazi – lažni.

Leskovac u vreme korone

Leskovac u vreme korone

Čemu nas uči ovaj slučaj? Ne verujte izvorima koji se pozivaju na kriptoinformacije ili na autoritete koji to nisu autorizovali. Što se tiče onog leka, on je najverovatnije štetan i bez korone. Šaljem saopštenje bečke klinike svom balkanskom izvoru smeštenom na nemačkom Dunavu i odmah dobijam odgovor da će zvanične institucije uvek lagati u korist farmakološkog lobija. Dakle, u paranoičnom ključu, istina je uvek nezvanična.

Pre neku godinu Srbija je dobila bronzanu medalju u svetskom merenju nepoverenja. Može se reći da društvo ogrezlo u nepoverenje gubi sposobnost da razlikuje istinu od laži. Sve zvanične istine su unapred lažne, a u svim fantastičnim lažima ima zrno istine, naročito ako su te laži sagrađene na hipotezi da se svet urotio protiv nas. Bolesno sumnjičav čovek smatra da ga uvek lažu. Zato i on laže iz čiste samoodbrane.

To je osnovna slabost ovakvih likova, ili čitavih društava  – oni žive u paradoksu. Ako svi lažu, onda laže i onaj koji kaže da svi lažu. Iz ovog nema izlaza. Naročito kada se sve to pretvori u beskonačnu seriju postova na društvenim mrežama.

Stisnute oči smeha, velike oči straha

Jedni se u vanrednom stanju ponašaju onako kako su naučili. To su ljudi koji su išli na najbolje žurke za vreme bombardovanja, a njihovi potomci kupuju najjeftiniji turistički aranžmani za vreme državnog udara u Egiptu. Ima nečeg simpatičnog u čoveku koji zadrži duhovitost u kritičnoj situaciji. Ali njega od potpune budale deli tek nevidljiva granica. On ne ume na vreme da prestane da se sprda ni kada se radi o tuđim životima.

Južna pruga je dobro snabdevena. Ne fali toaletni papir. Fale maske, sredstva za dezinfekciju. Fale i respiratori. Ali to još nikome ne treba, pa nije tema. Društvene mreže koje Vučić – uprkos navijanju bivših muzičara, a sada pseudoanalitičara laprdajućeg tipa – neće da zabrani, snabdevaju nas urnebesnim slikama: ljudi kupuju u samoposlugama sa kesama na glavama ili maskama od salveta i gumica za ajvar. Žena koja hladno skine pravu masku, lizne kažiprst prekriven plastikom rukavice da bi razdvojila dve slepljene strane plastične kese.

Ovde, daleko od glavnog grada, maska je i dalje prava retkost. Viđam je kao prijatnu novinu na licu prodavačice u mesari tek danas – prvog dana policijskog časa i trećeg dana vanrednog stanja. Ona se žali da ne može da diše, jer je od sedam ujutru maskirana.

U zemlji u kojoj se čaj pije samo u slučaju krajnje nužde, ta krajnja nužda je očigledno nastupila: đumbir i limun se rasprodaju odmah. Zevaju prazni rafovi. Mora da na nekom od virtuelnih savetovališta piše da je korona-virus gadljiv na tu kombinaciju. Da i taj dan doživim – Srbi zavoleli đumbir kao rakiju i beli luk.

Da i taj dan doživim – Srbi zavoleli đumbir kao rakiju i beli luk

Da i taj dan doživim – Srbi zavoleli đumbir kao rakiju i beli luk

„Nema potrebe da govorim koliko ih volim“

Ovo je Vučić u najavi vanrednog stanja izrekao o penzionerima, kumeći ih da ostanu kod kuće kao najugroženija starosna grupa. Sutradan, to beše u ponedeljak (16.3), uplašeni tim izlivom ljubavi, seniori su po lepom vremenu navalili na ulice i prodavnice u takvom broju, da su vlasti već u utorak reagovale – potpunom zabranom kretanja osoba starijih od 65 godina i uvođenjem policijskog časa za sve.

Preusmeravanje pažnje i resursa na globalnu zarazu dovodi ponekad do apsurdne, pa i opasne prakse. Sedamdesetogodišnja gospođa iz Zemuna ispričala mi je da je za 16. mart imala zakazanu poprilično hitnu operaciju stomaka. Samo što tog jutra nije mogla da uđe u bolnicu. Tamo su joj rekli da imaju uputstva da intervenišu samo kada je neposredno ugrožen život. Ona nije mogla da veruje šta joj se dešava. Stotine besnih ljudi pred ulazom, sa različitim stepenom nevolje. I otkazana operacija koja je medicinski neophodna.

Njen život je ugrožen. I to ne virusom. A odgovaraju joj kafkijanski – dođite opet kada budete mrtvi.

Sve mi se to roji po glavi dok napolju vlada policijski čas. Da li je ovo generalna proba za nešto što sledi ili će predstava uskoro biti završena? Ne znam, nedostaju mi ključne informacije. Stoga se odlučujem za optimizam. Ionako kažu da je pesimista – dobro obavešteni optimista.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

DW.COM