Kad telefon zazvoni u pun sat | Politika | DW | 13.02.2014
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Politika

Kad telefon zazvoni u pun sat

Krunoslav Prates, jedini osuđeni za ubistvo hrvatskog emigranta Stjepana Đurekovića, prvi put od kada je osuđen dao je intervju nekom mediju. Za DW je pričao o hrvatskoj emigraciji, saradnji sa Udbom i svom suđenju.

Život Stjepana Đurekovića, bivšeg direktora naftnog giganta INA i hrvatskog emigranta, okončan je 1983. godine u garaži u Volfratshauzenu, tridesetak kilometara od Minhena. Garaža, preuređena u štampariju, pripadala je drugom hrvatskom emigrantu, Krunoslavu Pratesu. Čak 25 godina nakon ubistva Đurekovića, Prates je osuđen na doživotnu robiju kao pomagač u ubistvu. Tokom procesa je kao organizator označen bivši oficir Udbe Josip Perković koji je nedavno izručen Nemačkoj. Tek pre nekoliko dana je Krunoslav Prates prvi put progovorio o svom slučaju. Pristao je na intervju za Dojče vele, koji smo snimili u zatvoru na jugu Nemačke, gde Prates izdržava kaznu.

DW: Gospodine Prates, osuđeni ste pravosnažno na doživotnu kaznu zatvora zbog saučesništva u ubistvu Stjepana Đurekovića. Ovo je prvi put da za medije govorite o tome. Kako se osećate, kakva Vam je zatvorska svakodnevica?

Krunoslav Prates: Živim kako se živi u zatvoru. To samo može da pretpostavi onaj ko dođe u takvu situaciju. Osećam se odgovarajuće uslovima. Pristao sam na intervju jer sam spreman da otvoreno govorim o onome što budete pitali.

Rođeni ste u Hrvatskoj. Kada ste i zašto došli u Nemačku?

Ja sam rođen u Vinkovcima, a u Nemačku sam emigrirao krajem 1971. godine posle sloma takozvanog Hrvatskog proleća. Jedan prijatelj i ja smo za Dan Republike, 29. novembar, učestvovali u studentskom štrajku i bili smo privedeni. Saslušani smo, ali nikakve mere nisu preduzete. Tek kasnije su počela hapšenja, a ja sam pretpostavio da bih mogao biti uhapšen pa sam pobegao.

Bili ste zatim aktivni u hrvatskoj emigraciji… šta ste tačno radili?

Nakon dolaska u Nemačku javio sam se doktoru Branimiru Jeliću u Zapadnom Berlinu, gde je on imao lekarsku ordinaciju. Pre toga sam mnogo čitao o njemu, bio je jugoslovenski neprijatelj broj jedan. Nazvao sam ga telefonom, a on me je pozvao kog njega jer ga je interesovalo sve u vezi sa Hrvatskim prolećem i studentskim štrajkom. Odmah sam mu ponudio pomoć u uredništvu njegovih novina „Hrvatska Država“. Uz to je bio predsednik emigrantskog udruženja Hrvatski narodni odbor. Ja sam kod njega počeo da radim, ali je on umro nakon godinu dana. Uredništvo lista preuzeo je njegov brat, doktor Ivan Jelić. On je živeo u Geretsridu, manjem mestu blizu Minhena gde se sve preselilo. Molio me je da i ja pređem sa štamparijom jer sam se taman uhodao u poslu. Tako sam došao do Bavarske.

Kako je došlo da Vašeg kontakta sa Udbom?

Prvi kontakt sa Jugoslovenskom tajnom službom imao sam 1975. godine. Angažovao me je gospodin Perković.

Šta je bio Vaš zadatak?

Da izveštavam Perkovića o događajima u emigraciji. Međutim, to što sam javljao je sve pisalo u tim novinama, gde sam u međuvremenu postao urednik. Ništa nije bilo tajno. Hrvatski narodni odbor u kojem sam postao glavni sekretar nije se bavio terorizmom, naš rad je bio potpuno transparentan, bili smo registrovano udruženje u Minhenu. Nemačke vlasti su imale naš program i pratile naš rad.

U presudi suda u Minhenu u Vašem slučaju navodi se da ste počeli saradnju sa Udbom iz straha za sopstveni život?

Mnogo toga iz te presude je netačno i iskrivljeno. Sudija nije bio dorastao postupku. Drugačije sam opisao taj strah. Mnogo sam čuo o Udbi pre kontakta sa gospodinom Perkovićem. Čuo sam kako Udba ubija ljude, kako je strašna, o tome smo stalno pisali. Zaista sam mislio da je to nešto strašno. Kada sam upoznao gospodina Perkovića video sam da je potpuno normalan čovek. Nije ništa tražio od mene, osim da mu se povremeno javljam. To sam činio telefonski ili sam mu slao nekakve dokumente, tekstove koji će kasnije biti objavljeni u novinama. Poznavao sam sve u emigraciji, od Australije do Argentine, jer sam kao sekretar Odbora vodio prepisku sa svim tim ljudima. Ali tu nije bilo apsolutno ništa toliko važno ili nekakva državna izdaja.

Pojavile su se tvrdnje da ste Perkovićev najvažniji čovek. Zašto bi on tako govorio o Vama, ako ste samo dostavljali informacije do kojih je svako mogao doći?

Nije mogao baš svako jer nisu drugi sedeli na takvom mestu kao ja. Hrvatski narodni odbor je imao oko 3.000 ljudi, ali niko nije radio skoro ništa. Oni su mahom bili finansijeri. Sve smo skoro radili doktor Jelić i ja, posebnu u pogledu izdavanja novine „Hrvatska Država“, držali smo hrvatstvo da se ne ugasi. Tako da niko nije mogao da dođe do nekih informacija osim mene.

Šta to znači „održavanje hrvatstva“, šta ste time hteli?

Bio sam za nezavisnu državu Hrvatsku.

Onda se nameće pitanje, kako neko ko je za nezavisnu Hrvatsku sarađuje sa Udbom koju su mnogi Hrvati smatrali najgorim zlom?

Kao što sam rekao, mnogo sam čuo o službi, ali kada je gospodin Perković stupio u kontakt sa mnom, mislio sam da više nema izlaska. Ako ga prijavim Nemcima, moglo bi se dogoditi da me likvidiraju. Ako ga ne prijavim, opasno je da me Nemci zatvore jer radim za jednu tajnu službu. Sa treće strane, opasno je i ako Hrvati saznaju da radim za Udbu ili Nemce, onda me oni mogu likvidirati. Jer bilo je i slučajeva – doduše nedokazanih – o ubistvima među emigracijom. Tako sam jednostavno pustio da sve teče.

Dakle ipak ste strahovali?

Ispočetka jesam. Posle kada je to krenulo više nisam mogao nazad.

Da li je Perković ikada vršio pritisak na Vas?

Nikada. Perković je bio korektan i nije mogao ni da vrši pritisak jer sam ja bio ovde, a on tamo. Čuli smo se telefonom, vrlo kratko, uvek po par minuta. Zvao sam ga uvek iz javne govornice i to iz Minhena pošto sam živeo u manjem mestu pa bi u slučaju prisluškivanja bilo opasno zvati odatle. Sastajali smo se jednom do dva puta godišnje, kada sam išao na godišnje odmore. Ja bih mu javio unapred gde idem i tamo smo se sastajali i pričali par sati. To je bio sav naš kontakt.

U presudi piše da se radilo o vašim odmorima u Belgiji, Španiji… Šta se tačno događalo tokom tih susreta sa Perkovićem?

Razrađivali smo sve događaje koji su se dogodili od našeg poslednjeg susreta. Opširnije smo pričali o onome o čemu sam ga već obaveštavao telefonom.

Kako ste doživeli Perkovića tokom tih susreta?

Iznenadio sam se. Iz emigrantske štampe i iz priča sam imao sasvim drugačiji utisak o Udbi. A onda sam stekao veoma pozitivan utisak o Perkoviću, ni na šta me nije prisiljavao, nije ništa govorio o radu državne bezbednosti, a ja nisam ni pitao kako ne bih stvorio sumnju da radim za drugu obaveštajnu službu. Susreti su onda prolazili u opuštenoj atmosferi.

Jeste li dobijali novac od Udbe?

Plaćani su mi troškovi, ali nisam imao platu. Podmireni su recimo troškovi telefoniranja, jer sam za svaki razgovor morao preći 35 kilometara do Minhena. Platu nisam tražio niti sam je dobio.

U presudi stoji da ste imali ritual kada Vas je Perković zvao. O čemu se radilo?

Ako bi me nazvao u puni sat, to je značilo da treba da se javim. To se obično događalo kada se ne javim duže. On me je upozoravao da ne prekidamo kontakt, da treba da se javljam svakih nekoliko sedmica. Kada me pozove u puni sat, odmah spusti slušalicu. To je onda značilo da treba da odem u telefonsku govornicu i pozovem ga.

Rekli ste da Perkovića niste pitali o delatnosti Udbe na teritoriji Nemačke. Znali ste da je tih godina bilo više likvidacija hrvatskih emigranata u Nemačkoj. Da li ste znali nešto o tome?

Ta ubistva je popisala takozvana Komisija Vukojević-Vukušić. Ti spiskovi su jako netačni, Oni su prepisivali priče iz emigrantske štampe, spominju i „Hrvatsku Državu“ koju sam ja uređivao. Međutim, ja znam kako smo mi pisali o tim ubistvima. Pola njih uopšte nisu ubistva. Ne samo da ih Udba nije ubila, nego ih niko nije ubio.

Recimo na toj listi je Franjo Mikulić koji je za vreme Hrvatskog proleća bio gradonačelnik Jastrebarskog. On je bio u ovom istom zatvoru u kojem razgovaramo. Osuđen je zbog tuče u Minhenu u pripitom stanju. Dobio je srčani napad, zvao je pomoć i dok su stigli, već je umro. To uopšte nije bilo ubistvo. Onda imate Damira Đurekovića, sina Stjepana Đurekovića, koji se ubio sam. Priču da ga je Udba ubila je iskonstruisao nemački novinar Hans-Peter Rulman koji je radio za nedeljnik Špigel u Beogradu. Tamo su ga zatvorili zbog špijunaže. Kada je izašao, počeo je da radi protiv Jugoslavije, svetio se, i u svemu je video Udbina ubistva. Zatim Branimir Jelić, kod kojeg sam ja najpre stigao u Nemačku, takođe nije žrtva Udbe. On je umro kod kuće od srca, supruga je zvala doktora koji mu je dao injekciju, ali nije uspeo da ga spase.

Nemačke vlasti govore o 22 ubistva hrvatskih emigranata u Nemačkoj, neki tvrde da ih je i mnogo više

Imam tu listu ovde, oni se upravo pozivaju na spisak ove Komisije. Ovi ljudi koje sam nabrojao su svi na tom spisku.

Šta ste znali o radu Udbe na teritoriji Nemačke, odnosno o nadzoru hrvatskih emigranata?

Iz prve ruke mi je bilo poznato da, kada neki emigrant umre, mi odmah proglasimo da ga je ubila Udba. Na taj način smo jedino mogli da radimo protiv Jugoslavije. Kao što sam Vam rekao, Hrvatski narodni odbor se uglavnom borio propagandom. Pisali smo istine i neistine, uglavnom da ocrnimo Jugoslaviju. Imali smo upravo slučaj jednog člana našeg Odbora koji je išao na kupanje i utopio se. Taj je takođe u spisku Bože Vukušića i Vice Vukojevića upisan kao Udbina žrtva.

Bili ste za hrvatsku stvar, a ujedno Udbi prenosili informacije o Vašim saradnicima. Da li Vas je grizla savest?

Imao sam grižu savesti, ali sa druge strane to je uobičajena stvar. Gotovo sve emigrantske organizacije u Nemačkoj bile su krcate Udbinim agentima. Svako drugi bio je agent. Nikada niste znali da li onaj sa kim razgovarate radi za Udbu ili je iskreni Hrvat. Ako bih se sastao sa nekim ko radi za Udbu, i ne bih izvestio u Zagreb o razgovoru, mogao bih da budem označen kao neko ko prikriva informacije. Ali ja nikada nisam javio ništa što bi nekoga moglo da ugrozi.

Kako ste u krugu poznanika i prijatelja uspeli da sakrijete da radite za Udbu?

Nije bilo teško, ponašao sam se prirodno. To što sam ja radio, ne može da se radi lažno. Ja sam 25 godina uređivao „Hrvatsku Državu“ i skoro toliko bio sekretar Hrvatskog narodnog odbora. Sav taj posao smo vodili doktor Jelić i ja. Niko nije mogao da posumnja u mene.

Pogledajte video 03:50
Trenutno na programu
03:50 min

Eksluzivno: intervju Krunoslav Prates

Kada ste i kako upoznali Stjepana Đurekovića?

Stjepana Đurekovića sam upoznao 1982. godine kada je pobegao u Nemačku. Kupio je „Hrvatsku Državu“ na železničkoj stanici u Minhenu, pozvao doktora Jelića, rekao da je izbeglica iz Jugoslavije i da bi hteo da se sastane sa nama. Sastali smo se u hotelu Bajeriše hof u Minhenu. Sa njim je bio i njegov sin Damir. Đureković se uopšte nije predstavio, ispričao je da je napisao neke knjige, da zna da imamo štampariju i da možemo da mu pomognemo oko štampanja. Dao nam je rukopise i zamolio doktora Jelića da mu kaže svoje mišljenje. Tražio je da ga razumemo, da ne sme još reći kako se zove jer mu preti opasnost od Udbe. Pristali smo, doktor Jelić je uzeo rukopise.

Jelić nikada nije živeo u ovoj drugoj Jugoslaviji, odmah posle rata je pobegao u Argentinu i osećao se nesposobnim da proceni knjige koje je dobio. Zato ih je dao meni da pročitam. Prva knjiga je bila „Komunizam – velika prevara“. Pročitao sam, i rekao da je to koristan propagandni materijal za našu hrvatsku stvar. Đureković je onda nas nazvao – mi nismo znali ni kako se zove, ni adresu, ni telefon – i pitao da li smo pročitali. Ja sam radio slog za knjigu u našoj štampariji gde smo štampali „Hrvatsku Državu“, a Đureković je dolazio jednom nedeljno da pročita slog koji sam pravio. Jednom je doneo sa sobom časopis Danas, da ga prelistam dok on popravlja slog. Otvorim Danas, i vidim njegovu sliku u tekstu gde piše da je to direktor INA Đureković. Kažem: „Evo Vas ovde!“ On je rekao: „Da, to sam ja, sad znate ko sam.“ Da li je on namerno meni dao te novine ili je bila slučajnost, to ne znam.

Jeste li od Perkovića dobili posebna uputstva da pratite Đurekovića?

Ne. Javio sam mu da je došao Stjepan Đureković tek kada sam saznao ko je to. Ali nisam ništa posebno radio sa Đurekovićem, nastavio sam saradnju sa Perkovićem kao i do tada.

Da li ste ikada imali osećaj da Stjepan Đureković uživa poseban „status“ na listi neprijatelja Jugoslavije?

Ne. On je bio direktor, tada nije bilo lako doći do tog mesta, trebalo je imati zasluge u politici. Mislim da je bio dobar privrednik i da jugoslovenske vlasti nisu znale šta još radi.

Da li Vam je Đureković pričao zašto je napustio Jugoslaviju?

Ispričao je da je napisao tih pet knjiga, da ih je pisao deset ili dvanaest godina i da je, čini mi se, još 1972. otvorio jedan bankarski sef u Austriji gde je čuvao rukopise. Rekao je da je našao i nekog izdavača u Austriji, ali on nije hteo da štampa pod pseudonimom. Onda je Đureković odustao od štampanja i čekao priliku da napusti Jugoslaviju pa da onda izda knjige pod svojim imenom. Svedok u mom procesu Vinko Sindičić je ispričao potpuno lažnu konstrukciju da je knjige zapravo pisala Udba, odnosno da sam ja imao nalog da pišem knjige i neke članke u Đurekovićevo ime, kako bih od njega stvorio državnog neprijatelja.

Šta je bio Đurekovićev cilj?

On je hteo da proda te knjige. Napisao je jedno pismo i molio me da ga potpišem – u tom pismu ga zvanično predlažem za Nobelovu nagradu za književnost. To smo poslali, ali nikakav odgovor nismo dobili. Đureković je bio jako ponosan na svoje knjige, mislio je da mnogo vrede. Međutim, što se tiče književne vrednosti, po mom mišljenju, nikakve vrednosti nije bilo. Ali bile su korisne u naše propagandne svrhe protiv Jugoslavije.

Dakle, kažete da Đurekovićeve knjige nisu preterano kvalitetne i da on nije predstavljao posebnu opasnost za jugoslovensku vlast. Znate li zašto je onda Đureković trebalo da bude ubijen?

Verujem zato što je radio za BND i izdao Jugoslaviju. Posle sam to saznao jer sam u nekim aktima čitao da se o njemu raspravljalo i u skupštini kao mogućem agentu strane službe.

BND je nemačka služba namenjena inostranstvu. Šta je Đureković radio za njih?

Nemam proverene informacije, mogu samo da pretpostavljam i zaključujem iz dokumenata. Iz Đurekovićevog opisa rada u INA video sam da je ta kompanija snabdevala jugoslovensku vojsku naftnim derivatima. On je znao koliki su kapaciteti vojnih skladišta nafte, znao je gde se nalaze. Pretpostavljam da je sve ispričao BND-u, na osnovu toga moglo je biti izračunato kolika je snaga motornih jedinica, koliko se mogu održati u slučaju rata. Čak i u jednoj policijskoj belešci stoji da je to verovatno razlog ubistva.

Hoćete da kažete da Đureković nije napustio zemlju jer je bio pretnja u očima Mike Špiljka i drugih bitnih ljudi u vrhu vlasti?

Ne, on uopšte nije bio pretnja Miki Špiljku, to što je gospodin Vinko Sindičić ispričao je potpuni apsurd. Ta priča glasi da je Špiljak preko Zdravka Mustača javio Perkoviću, a da je Perković javio Đurekoviću da beži jer mu preti hapšenje zbog pronevere u INA. Sindičić je ispričao da je Đurekoviću naloženo da piše knjige u emigraciji da bi od njega stvorili državnog neprijatelja i da bi mogli da ga ubiju. To je potpuni apsurd. Kako može Mika Špiljak koji želi da zataška pronevere u INA, u kojima navodno učestvuje njegov sin, da pošalje Đurekovića u inostranstvo da objavljuje neke knjige? Kada je u inostranstvu, on može da objavi šta hoće i više nije pod nadzorom Jugoslavije i Špiljka. Da je stvarno bilo te pronevere u INA, Đureković je imao godinu dana da to objavi. To se nije dogodilo.

Ta verzija kaže da je Udba rado slala političke neprijatelje u inostranstvo jer im je navodno tamo bilo komotnije da izvrše likvidaciju?

Đureković sigurno nije bio tako naivan da ga Udba nagovori na beg, kako bi radio protiv Jugoslavije. On je znao kako služba funkcioniše. To je ludost, smešna tvrdnja.

Ako je istina to što kažete, da je Đureković sarađivao sa nemačkom tajnom službom BND, zašto ga onda BND nije zaštitio po dolasku u Bavarsku?

Imam jedan dopis BND-a, u kojem pukovnik Filip piše 14. policijskoj stanici u Minhenu da Đureković više ne dolazi u obzir kao njihov agent. To znači da je ranije bio agent. Verujem da više nije ima šta da kaže, sve je ispričao, i više nije bio od koristi pa ga zato BND neće zaštititi nego ga predaje u nadležnost te policijske stanice.

Gospodine Prates, znate li zašto je Đureković ubijen i ko ga je ubio?

Pretpostavljam da ga je ubila Udba, po imenu ne znam ko. Ali priča da je iza toga Mika Špiljak je apsurd.

U presudi Zemaljskog suda u Minhenu stoji da ste Vi predali Josipu Perkoviću ključeve svoje garaže-štamparije u kojoj je Đureković ubijen te da ste tako postali saučesnik u ubistvu.

Ti ključevi, i da su bili, nisu mogli da utiču na ubistvo jer sam ja čak i promenio bravu. Ne zato da Perković ne bi mogao da uđe – jer ja nisam ni znao da će neko doći – nego na zahtev Đurekovića, kada smo završili poslednju knjigu. Nju smo štampali kod mene, u Volfratshauzenu. Desilo se slučajno da se jedan hrvatski fratar posvađao sa sunarodnicima kod kojih je imao malu štampariju. Onda me je zamolio da ostavi tu mašinu kod mene. Tako je Đureković video priliku da tu odštampamo knjigu. Sam je našao jednog štampara Nemca i neke učenice koje su mu slagale papire. Svi su imali ključ štamparije. Đureković je živeo u Minhenu, ne znam na kojoj adresi, i dolazio je samo povremeno. Nikada nije bio sam tamo. Apsurdno je da sam ja planirao da ga tamo ubiju, kako je rekao Sindičić. Nisam mogao da znam da će Đureković nekada biti sam tamo, jer su uvek bili ovi ljudi koji su radili ili sam ja bio sa njim. Ubili bi i mene jer ne sme da ostane svedok.

U presudi stoji takođe da ste vi znali kog će datuma Đureković doći u štampariju da ostavi neki rukopis pa da ste to rekli Perkoviću?

To je potpuna neistina, čak je sudija falsifikovao neke stvari. Niko nije znao da će Đureković tog dana doći u Volfratshauzen. On je bio jako nepoverljiv prema svima, čak i prema meni. Nikada mi nije rekao broj telefona niti gde stanuje jer je od Nemaca dobio uputstva kako da se ponaša. Tog dana je Đurekovića na mostu u Volfratshauzenu čekala prijateljica, bio je sunčan dan pa su hteli da se spuste gumenim čamcem prema Minhenu gde su oboje živeli. To ja nisam tada znao, nego tek posle pročitao iz dokumenata policije. Đureković je uvek svoje članke donosio u uredništvo novine, a nikada u Volfratshauzen – tamo se novine nisu ni pravile ni štampale, tu je bila samo mala mašina koja je mogla štampati format A4. Đureković je donosio članke u uredništvo novina. Ja sam bio urednik, ali doktor Jelić je bio izdavač, on je bio stariji i voleo je da pogleda članke pre objavljivanja. On bi uvek porazgovarao sa Đurekovićem o tekstovima, rekao da li ima nekakve primedbe. U Jelićevom iskazu policiji iz 1983. piše da je Đureković uvek dolazio u uredništvo u Geretsridu.

Posle sam saznao iz akata da ga je gospođa čekala da se spuste čamcem u 10:30. Nazvao ju je u kancelariju i pitao kakvo je vreme, ona je rekla da je dobro. On je pitao da li bi mogla da mu da još pola sata, jer mora nešto da obavi u svojoj kancelariji. Ona je rekla: „Ne mogu ti dati pola sata jer uveče treba da se nađem sa prijateljicom, ako dođeš pola sata kasnije, neću stići.“ On je odgovorio da će nekako srediti stvari i stići na vreme. Ona više nije čula o njemu jer je bio ubijen. A evo o čemu se radi – Đureković je taj članak doneo u Volfratshauzen jer je morao da prođe pored štamparije da bi stigao do mesta sastanka sa prijateljicom. Za to mu nije trebalo pola sata, bilo mu je usput. Ako je, međutim, želeo da odnese članak u Geretsrid, onda mu je trebalo tačno pola sata. To je šest, sedam kilometara dalje, a trebalo mu je vremena da popriča i sa doktorom Jelićem koji je tog dana bio u uredništvu u Geretsridu. Ja sam tog dana bio u Cindorfu kao tumač za dva Hrvata koji su tražili azil u Nemačkoj. Dakle, Đureković, pošto mu prijateljica nije dala pola sata, nije stizao u Geretsrid nego je ostavio članak u Volfratshauzenu i to ga je koštalo života. Niko nije mogao znati da će tog dana doći u tu štampariju.

Međutim, sudija je krivotvorio izjavu Đurekovićeve prijateljice iz 1983. godine. Ona je sve ispričala kako je bilo, ali sudija je napisao da mu je prijateljica dala onih pola sata. Tako mi je uništen taj dokaz.

Kako ste saznali za smrt Stjepana Đurekovića?

Ja sam ga otkrio mrtvog. Bio sam u sudu u Cindorfu, vratio sam se već kasno. Iz hobija sam popravljao automobile. Tada sam imao jedan redak trosed Matra-Simca i slučajno sam dve sedmice ranije u časopisu Auto-moto šport našao da se prodaje jedan isti takav slupan, a meni su trebali delovi. To je slučajno bilo u blizini Cindorfa. Otišao sam po te delove, kada sam već bio na sudu. Kući sam se vratio jako kasno i nisam išao u Volfratshauzen. Tamo sam išao samo povremeno, da plastificiram planove za nemačke firme. Ali te večeri nisam išao. Policija je kasnije ustanovila da je Đureković ubijen između 10 i 11, na osnovu izjave Đurekovićeve prijateljice. Tek sutra sam imao obaveze u Geretsridu, a tokom pauze za ručak sam skočio do Volfratshauzena, da uzmem neki plan koji je trebalo da sredim. Otvorio sam vrata te preuređene garaže, koja je unutra imala preko 100 kvadrata. Ulazna vrata sam otvorio do pola i video sam noge i krv koja bila skoro potpuno crna, videlo se da je stara. I njegove noge, uvek je nosio nekakve smeđe pantalone. Odmah mi je bilo jasno. Bilo mi je muka. U garaži pored moje je bila kućepaziteljka koju sam zamolio da pozove policiju.

Da li ste o tome razgovarali sa Perkovićem?

Nisam ga zvao tada, to bi bilo opasno. Sigurno sam bio pod prismotrom, jer se ubistvo desilo u mojoj garaži, pa će na mene i pasti sumnja.

Da li ste znali da će Đureković biti likvidiran?

Ne. Niko mi to nije spomenuo niti sam pretpostavio. Ljudi koji su likvidirani nikada nisu bili ljudi koji pišu. Tada nisam znao da je radio za BND, to sam posle privatnom istragom saznao. Tada sam držao da je Đureković pisac, a to što je on pisao, mi u emigraciji smo već pisali na mnogo gori način. Ni doktor Jelić nije likvidiran, niti ostali koji su izdavali druge hrvatske novine.

Presuda u Vašem slučaju se uglavnom temeljila na iskazu Vinka Sindičića koji Vas je označio kao saučesnika. Sindičić je nedavno opozvao tadašnji iskaz. Kako komentarišete taj iskaz iz 2008?

Kratko, čista glupost i laž.

A malo opširnije?

Ja sam dva puta imao suđenje. Prvi put 2006. nisam mogao da budem osuđen, čak i 1983. je policija vodila opsežnu istragu i nikakvih dokaza ili indicija protiv mene nisu imali. Na prvom suđenju se ispostavilo da ja sa slučajem nemam ništa i bio sam pušten, ali nisam definitivno oslobođen jer su tužioci podneli zahtev za novim svedocima. Pauza je trajala gotovo dve godine. Tada sam mogao da pobegnem u Hrvatsku da sam se osećao krivim, jer me tada, kao hrvatskog državljanina, ne bi mogli izručiti. Ali ja to nisam učinio. Išao sam nekoliko puta najnormalnije na godišnje odmore i uvek se vraćao u Nemačku. Tužioci su pokušali na sve načine da nađu kojekakve sumnjive svedoke.

Prvo su pokušali sa Brankom Traživukom koji je porekao slučaj sa ključem, zatim su kontaktirali sa Božidarom Spasićem iz Beograda koji je takođe porekao. Priznao je da je pravio lažni časopis „Novu Hrvatsku“ u kojem je štampan lažni intervju sa Đurekovićem kako bi ga ocrnili. Onda je na frankfurtskom aerodromu uhapšen Andrija Drašković iz Beograda, pa su i njega tužioci pitali da svedoči, jer su hteli bilo šta kako bi me osudili. On je ispričao da mu je Arkan rekao kako sam ja Arkanu naložio da ubije Đurekovića. Međutim, to je bio vrlo nesiguran dokaz, Drašković je zauzvrat tražio da ga ne izruče Italiji zbog šverca cigareta. To nije uzeto za ozbiljno i on je izručen. Onda su pokušali sa mojim prvim advokatom iz Minhena. On mi je javio da su ga zvali, bio je iznenađen, rekao je da nema šta da kaže protiv mene, a i da ne može da svedoči protiv klijenta.

Oni su tražili dalje i našli Vinka Sindičića. On je prvo ispričao da su ga tužioci tražili i našli, a onda da se sam javio nemačkom Uredu za zaštitu ustavnog poretka. Vinko Sindičić je ispričao čistu konstrukciju koja je za normalne ljude potpuno naivna.

Zašto?

Sindičić je izmislio nekakvu tajnu tajnu službu za koju niko ne zna osim njega. Naveo je svedoke koji su već umrli. Navodno je iz Beograda stigao nalog da se ispita ubistvo Đurekovića. Onda je ta navodna tajna tajna služba, podređena direktno Izvršnom komitetu Centralnog komiteta Komunističke partije Hrvatske, dala nalog Sindičiću i trojici bivši Udbaša da vode istragu. Navodno su u tu tajnu tajnu službu ulazili samo najsposobniji ljudi, poput Sindičića. Prvo su sumnjali na Perkovića, i tako je Sindičić navodno na saslušanju čuo od Perkovića da je organizovao ubistvo, a da sam ja pomogao. Na osnovu toga sam osuđen.

Sindičić je dalje tvrdio da je Izvršnom komitetu dao izveštaj o radu svoje komisije – usmeno. O toj navodnoj tajnoj tajnoj službi koja je postojala petnaest godina nema nijednog pisanog traga. Sudija ga je upitao kome je tačno podneo izveštaj, ali on nije hteo da kaže – jer nikakav izveštaj nije ni postojao. Ustanovio sam kasnije da je Izvršni komitet, kao političko telo, zapravo ukinut pet godina ranije! To Sindičić nije znao.

S obzirom na Vaše sumnje u Sindičićev iskaz, da li se osećate kao žrtva nemačkog pravosuđa?

Potpuno.

Šta ćete uraditi?

Želim da obnovim postupak. Prikupio sam sve dokaze, ali je u Nemačkoj pravno teško obnoviti postupak i nije dovoljno imati dokaze. Primera radi, Sindičić je rekao da zna i ko su ubice Đurekovića, ali nije hteo da kaže. Odgađao je to do kraja, hteo je da se sve vrti oko njega, da ga obigravaju novinari. Tek posle presude je rekao da je ubica nekakav Luka S. iz Švedske. Onda je Sindičić prikupio par ljudi, oteli su Luku S., strpali u prtljažnik i dovezli u Minhen. Tada je savezni državni tužilac iz Karlsruea dolazio kod mene i nudio mi da me prebace u Hrvatsku. Hteli su da zataškaju celu stvar, nisu više znali šta će sa Sindičićem jer je sada tvrdio da mu je BND dao nalog da otme S. Ja sam rekao da to ne želim, nego da samo hoću obnovu postupka. Državni tužilac mi je rekao da je to teško, čak i kada je čovek nevin.

Pre nekoliko dana je izručen i Josip Perković, uskoro će biti podignuta optužnica. Šta očekujete od tog postupka?

Ako mu se bude sudilo na osnovu moje presude, očekujem da bude oslobođen. Jer imam sve dokaze da to nije bilo tako, da je i sam sudija falsifikovao mnoge stvari, da je presuda loša i apsurdna. Tek kada dobijete presudu u ruke – a tada je već kasno – možete reagovati na ono što u njoj piše. Pre toga ne znate zbog čega ste osuđeni. Meni je posle trebalo mnogo vremena da prikupim sve podatke.

Za kraj, jeste li u kontaktu sa Perkovićem?

Sada nisam jer ne mogu biti.

Hvala Vam na razgovoru.

Intervju: Srećko Matić
Odg. urednik: Nemanja Rujević

Audio i video