Kad Plavi šlemovi odu…
16. oktobar 2017.
Kad je Ane Lange prvi put otputovala na Haiti već je poznavala neke zemlje Latinske Amerike. No, stanje u kojoj se nalazila ta karipska država ju je potreslo: „Haiti je bio apsolutno razorena zemlja – čak i u poređenju sa drugim zemljama u regionu“, kaže ona. „Većina stanovništva se doslovno borila za preživljavanje, državne institucije nisu funkcionirale, a i sama zemlja, dakle tlo, bilo je potpuno ispijeno od predugog gajenja monokultura.“
Ane Lange je politikološkinja na Univerzitetu u Potsdamu. Krajem 2014. i početkom 2015. je proputovala Haiti kako bi vršila istraživanja na terenu za svoj doktorski rad o procesima odlučivanja između organa UN organa i međunarodnih aktera. U tom trenutku je misija UN naroda na Haitiju (MINUSTAH) trajala već više od deset godina. Većih napredaka od tada nije bilo. Naprotiv: 2016. je uragan Metju razvoj zemlje ponovno vratio unazad.
Sada je mandat UN istekao: U nedelju, 15. oktobra, poslednji Plavi šlemovi napustili su zemlju. A nemali broj ljudi smatra da je čak bolje tako.
Oslobodioci ili okupatori?
Nakon puča protiv predsednika Žan-Bertrana Aristidea početkom 2004. godine postojala je opasnost od toga da Haiti potone u haos. Na inicijativu SAD, gde je postojao strah od egzodusa u smeru severa, Savet bezbednosti je poslao 6.700 plavih šlemova, 1.600 policajaca i 1.700 civilnih pomagača i diplomata kako bi se podržala prelazna vlada, obezbedio mir i organizovali prevremeni izbori.
Uprkos ili upravo zbog tog velikog kontingenta je misija MINUSTAH imala od početka probleme. Nedostajalo je podrške od strane Haićana. „Od početka misije u junu 2004. je njeno prisustvo na Haitiju bilo problematično, čak je podsticalo podele!, pišu Horhe Hajne i Endrju S. Tompson u uvodu svoje knjige Fixing Haiti. A i kanadski politikolog Nikola Leme-Eber s britanskog Univerziteta u Birmingemu kaže: „Mnogi Haićani su u MINUSTAH videli međunarodnu okupaciju.“
Protivnici su ubrzo pronašli čvrste razloge da posumnjaju u legitimitet misije. Sve je počelo u poznatom slamu Soleilu na obodu glavnog grada Port o Prensa nekoliko meseci nakon početka misije. Plavi šlemovi pod brazilskim zapovedništvom su tamo navodno brutalno delovali protiv kriminalnih bandi, pristalica svrgnutog predsednika, a i protiv civila koji sa svim tim nisu imali veze. „Taj događaj je do danas veoma prisutan kad Haićani kritikuju UN“, navodi politikološkinja Lange.
U daljem toku misije se niz incidenata pobrinuo za to da nepoverenje postane još veće. Više puta je dokazano da su vojnici UN bili među silovateljima, da su vršili seksualno napastovanje i učestvovali u maloletničkoj prostituciji. „Svaki skandal je hranio narativ o okupiranom Haitiju i jačao latentno neprijateljstvo prema međunarodnim trupama“, kaže Kanađanin Leme-Eber.
Besprimerni propusti
Velika katastrofa se odigrala 2010. godine. UN je mandat, koji je trebalo da istekne, još jednom produžio nakon razornog zemljotresa. Kontigent je čak pojačan. A onda je iste godine izbila epidemija kolere. Najmanje 600.000 ljudi je obolelo, između 8.000 i 10.000 njih je umrlo.
Ubrzo nakon izbijanja epidemije, pojavila se sumnja da je uzročnik došao iz kampa nepalskih Plavih šlemova. Iako je godinu dana kasnije jedna komisija UN potvrdila tu sumnju, a i drugi stručnjaci su došli do zaključka da je izbijanje epidemije moglo biti sprečeno jednostavnom prevencijom, UN do danas nisu priznale svoju krivicu.
Tek krajem 2016. se odlazeći generalni sekretar Ban Ki Mun stidljivo izvinio za „ulogu“ UN u toj tragediji i kazao da bi moglo doći do reparacija. No, u kojem obliku bi one mogle biti i u kojoj visini, to do danas nije određeno. To sigurno neće biti 2,2 milijarde američkih dolara, koliko su udruženja žrtava 2013. tužbom tražile od UN u Njujorku. Ali i individualna obeštećenja, kakva traže žrtve, Leme-Eber smatra malo verovatnim.
Ukoliko UN jednom odluče da plate reparacije za epidemiju kolere, novcem bi se verovatno kolektivno upravljalo i on bi se trošio na gradnju škola i bolnica. No, to bi u jednoj sasvim razorenoj zemlji bilo samo kap u moru. Jer, ono što Haitiju nedostaje, i u tome su saglasni Leme-Eber i Lange, jesu funkcionalno pravosuđe, politička stabilnost i – još uvek – bezbednost. „Da, ja vidim policiju, ali je bezbedno samo tamo gde su stacionirane diplomati ili strane organizacije.“
Ovo dvoje politikologa smatraju da je nezahvalno dati generalnu ocenu misije. „Ne može se tvrditi da se baš ništa nije postiglo. Ali svi krupni zacrtani ciljevi su promašeni“, kaže Ane Lange.
Ni njen kanadski kolega nema bolje mišljenje: „Bez Plavih šlemova bi prelazna vlada nakon puča verovatno bila žrtva talasa nasilja“, priznaje on, ali ujedno dodaje da dugoročna stabilizacija nije uspela iako lokalna policija danas ima jače kapacitete nego što je to bio slučaj pre nekoliko godina.
Kad humanitarni karavan krene dalje...
Sada bi, ističe Leme-Eber, morala da usledi promena u načinu razmišljanja u UN. Misija MINUSTAH je pokazala da u mirovnim misijama više ne znači automatski bolje. „Neželjene posledice mirovnih misija“, koje taj Kanađanin istražuje na Univerzitetu u Birmingemu su, kaže, u misiji MINUSTAH tako otvoreno izašle na videlo kao ni u jednoj dosadašnjoj misiji UN.
Sada se mora posebno istražiti kako se prisustvo brojnih saradnika UN i nevladinih organizacija odražava na lokalno stanovništvo. Rastuće cene nekretnina u Port o Prensu su već danas realnost. Odliv mozgova tek predstoji. „Kad humanitarni karavan krene dalje, obrazovani Haićani koji su radili na projektima masovno će napuštati zemlju“, uveren je Leme-Eber.
Ako postoji neka zaostavština misije na Haitiju, dodaje ovaj politikolog, onda je to da je „MINUSTAH prisilio UN da na potpuno nov način raspravljaju o neželjenim posledicama mirovnih misija“.