Juval Noa Harari o koroni: „Nije virus najveća opasnost“ | Politika | DW | 25.04.2020
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Intervju

Juval Noa Harari o koroni: „Nije virus najveća opasnost“

Svaka kriza može da bude prekretnica za društvo. Kojim putem ćemo krenuti u ovoj krizi? Profesor Juval Noa Harari objašnjava kako će odluke koje donosimo tokom pandemije promeniti našu budućnost.

DW: Profesore Harari, svet je usred pandemije. Šta vas najviše brine u svetu koji se menja?

Juval Noa Harari: Mislim da najveća opasnost nije sam virus. Čovečanstvo ima naučna saznanja i tehnološke alate koji su potrebni za prevazilaženje virusa. Stvarno veliki problem su naši sopstveni unutrašnji demoni, naša sopstvena mržnja, pohlepa i neznanje. Bojim se da ljudi na ovu krizu reaguju mržnjom, optužujući druge zemlje, kriveći etničke i verske manjine, a ne globalnom solidarnošću.

Rekli ste da se suočavamo s izborom - totalitarni nadzor i jači građani. Ako ne budemo oprezni, pandemija bi mogla bude prekretnica u istoriji nadzora. Ali kako da budemo oprezni sa nečim što je van naše kontrole?

To nije potpuno van vaše kontrole, bar u demokratiji. Glasate za određene političare i stranke koji kreiraju politiku. Dakle, imate određenu kontrolu nad političkim sistemom. Čak i ako sada nema izbora, političari i dalje reaguju na pritisak javnosti.

Ako je javnost užasnuta od epidemije i želi jakog vođu, onda to diktatoru mnogo olakšava da uradi upravo to, da preuzme vlast u svoje ruke. S druge strane, ako imate reakciju javnosti kada političar ode predaleko, onda to može zaustaviti najopasnije događaje.

Kako da znam kome ili u šta da verujem?

Imate iskustvo iz prošlosti. Ako imate političare koji vas lažu već par godina, onda imate manje razloga da im verujete u ovoj krizi. U ovom trenutku širom sveta vidimo da ljudi više veruju nauci nego bilo čemu drugom.

Mnoge zemlje sprovode digitalni nadzor kako bi sprečile širenje virusa. Kako se ovi mehanizmi mogu kontrolisati?

Kad god se poveća nadzor građana, trebalo bi pojačati i nadzor vlade. U ovoj krizi vlade troše novac kao da je voda. Kao građanin, želim da znam ko donosi odluke i gde ide taj novac. Da li se novac koristi za spasavanje velikih korporacija koje su bile u problemima i pre epidemije ili se novac koristi za pomoć malim preduzećima, restoranima, radnjama i slično?

A ako vlada kaže, hej, previše je komplikovano, ne možemo sve finansijske transakcije učiniti transparetnim, onda kažete: Ne, nije previše komplikovano. Kao što možete stvoriti ogroman sistem nadzora da pratite gde idem svaki dan, tako možete stvoriti i sistem koji pokazuje šta radite sa novcem od mog poreza.

To funkcioniše tako što se moć distribuira i što se ne dopušta da se akumulira?

Baš tako. Ako hoćete da upozorite ljude koji su bili u blizini čoveka zaraženog korona-virusom za to postoje dva načina: Jedan je da imate centralnu vlast koji skuplja informacije o svima. Druga metoda je da pametni telefoni direktno komuniciraju jedan sa drugim. Ako prođem u blizini nekoga ko ima Covid-19, njegov i moj telefon razmene informacije i ja sam upozoren. I tu nema neke centrale koja prikuplja te informacije i prati svakoga.

Mogući sistemi nadzora za trenutnu krizu idu korak dalje, ka onome što biste nazvali nadgledanjem ispod kože. Kako to možemo kontrolisati?

Moramo biti veoma, veoma oprezni. Nadzor nad kožom prati šta radite u spoljnom svetu, gde idete, koga srećete, šta gledate na TV-u ili koje stranice posećujete na internetu. Nadzor ispod kože prati šta se dešava u vašem telu. Počinje sa stvarima poput vaše temperature, ali može preći na vaš krvni pritisak, puls, moždane aktivnosti. A kad se to jednom učini, o ljudima se može znati daleko više nego ikada ranije.

Može se stvoriti totalitarni režim kakvog nikada nije bilo. Ali, to nije neizbežno. Možemo sprečiti da se to dogodi. Ali, pre svega moramo shvatiti opasnost, i drugo, paziti šta dozvoljavamo vlastima da rade u vreme ove krize.

Da li vas ova kriza tera da promenite predstavu o ljudima u 21. veku?

To će zavisiti od odluka koje sada donesemo. Opasnost od „beskorisne klase" dramatično raste zbog trenutne ekonomske krize. Sada vidimo povećanje automatizacije, roboti i računari zamenjuju ljude u sve većem broju, jer ljudi mogu da se zaraze, a roboti ne mogu.

Mogli bismo videti da države odluče da određene industrije ponovo vrate kući, umesto da se oslanjaju na fabrike u inostranstvu. Tako da bi zbog automatizacije i deglobalizacije, naročito u zemljama u razvoju, odjednom nastala ogromna, beskorisna klasa ljudi koji su izgubili posao jer su ti poslovi automatizovani ili premešteni negde drugde.

A to se može dogoditi i u bogatim zemljama. Ova kriza izaziva ogromne promene na tržištu rada. Ljudi rade od kuće. Ako nismo oprezni, to bi moglo rezultirati kolapsom sindikalnog organizovanja, barem u nekim sektorima industrije. Ali to nije neizbežno. To je politička odluka. U ovoj situaciji možemo doneti odluku da zaštitimo prava radnika u našoj zemlji ili širom sveta. Vlade finansijski pomažu industrijama i korporacijama. One to mogu usloviti zaštitom prava radnika. Dakle, sve je u odlukama koje donosimo.

Šta će budući istoričar reći o ovom trenutku?

Mislim da će ga budući istoričari videti kao prekretnicu u istoriji 21. veka. Ali u kom pravcu ćemo krenuti zavisi od naših odluka.

Pofesor Juval Noa Harari (44) je izraelski stručnjak za istoriju sveta, srednjovekovnu i vojnu istoriju. Danas se bavi temama vezanim za makro istorijska pitanja - kakav je odnos istorije i biologije, koja je suštinska razlika između Homo sapiens-a i drugih životinja, te etičkim pitanjima vezanim za tehnologiju 21. veka. Svetsku slavu su mu donele knjige Sapiens: kratka istorija čovečanstva i - Homo Deus i 21 lekcija za 21. vek.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

DW.COM

Reklama