Jubilej u krizi | Evropa | DW | 25.03.2017
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Lični Stav

Jubilej u krizi

„Okrugli“ rođendani su uvek nešto posebno – samo što to u aktuelnoj situaciji ne može da se kaže i za EU. I pored toga, ona ima neverovatnu istoriju uspeha a u krizi leži i njena velika šansa, smatra Aleksander Kudašef.

Italien Rom - Treppe zum Capitol Hügel (DW/B. Riegert)

Ovde je pre 60 godina potpisan Rimski sporzaum

EU, Evropska unija, je u krizi. Je li to najveća kriza od njenog osnivanja pre 60 godina? Tako to mnogima izgleda – iako su već osamdesete godine bile krizna decenija. Tada se govorilo o evropskoj sklerozi koju je tada prevazišao tadašnji predsednik Komisije Žak Delor. On je počeo da stvara zajedničko tržište. I to pametno, ili, bolje reći: lukavo – bez velikih najava, bez priča o „istorijskom koraku" i retoričkog slavljenja nekakvih vizija. Ne – bio je to projekat od 300 koraka koji su na kraju automatski rezultirali zajedničkim tržištem. Ali, to je tada neosporno bila politička mogućnost u okviru tada bitno manje Evropske zajednice, mogućnost koju je stvorio Brisel i koja je mogla da se sprovede u delo. Nešto slično je danas nezamislivo.

Idealistički polet posle rata

EEZ, EZ, EU, te tri skraćenice prestavljaju razvoj Evropske unije od Ekonomske zajednice preko Evropske zajednice do Unije. One predstavljaju idealistički početak posle razaranja u Drugom svetskom ratu, početak sa šest članova, pa zajednicu koja se polako širila i primila Veliku Britaniju i Irsku, kasnije i mlade demokratije poput Španije, Portugalije i Grčke, i potom i istočnoevropske zemlje, postavši zajednica 28 država, doduše, uskoro bez Velike Britanije, jer Britanci je napuštaju.

„Bregzit" – ništa nije tako jak simbol sadašnje krize. Jedna zemlja napušta Uniju, jer narod tako hoće. To niko nije mogao da zamisli. Otada – to pokazuje dubinu krize – Evropljane muče sumnje u sebe.

Njih pojačava agresivni desničarski populizam, koji je pritesnio pristalice Evropske unije. Francusku, Holandiju, Italiju, Nemačku, razne srednjoevropske i istočnoevropske zemlje: svuda se čuju desničari i ultradesničari, da EU mora da nestane baš kao i birokratsko čudovište zvano Brisel, da treba odustati od evra. I oni nalaze svoje slušaoce. Ne i većinu, bogu hvala. Ali – sledbenike koji bi se rado vratili u pseudo-idilu nacionalne države.

Alexander Kudascheff DW Chefredakteur Kommentar Bild (DW/M. Müller)

Aleksander Kudašef

Pri tome je EU i pored svoje veličine, jedinstvena priča o uspehu. Ona je garantovala mir u Evropi. Dovoljno je otići u Istočnu Ukrajinu i tamo razgovarati sa ljudima, pa da se sazna šta znači mir. Zajedničko tržište i slobodna trgovina su omogućili neverovatno blagostanje. Solidarnost bogatijih zemalja je pomogla siromašnijima da uhvate korak i bitno smanje svoj zaostatak. Ljudi mogu da putuju, omladina može da studira svuda, svako može da živi i radi gde hoće. Kakva bi to utopija bila pre 60 godina, neposredno po završetku Drugog svetskog rata.

Neophodno razmišljanje o budućnosti

Tačno je: EU danas previše reguliše. Ona nije dovoljno bliska građanima. Ona ne ume uvek da objasni svrhu i smisao svog postojanja. Brisel je svemirski brod. Evro ne funkcioniše tako kako su njegovi oci (previše idealistički) želeli. Obezbeđivanje spoljnih granica se ne shvata kao zajednički zadatak. Postoji ekonomski raskol između Severa i Juga, kao i između Istoka i Zapada – između ostalog i zato što je ova ili ona zemlja možda prerano primljena u članstvo. A produbljivanje i dalji razvoj institucionalne EU često preopterećuje vlade pojedinačnih država. I zato vodi u blokadu.

O tome bi Evropljani morali da porazmisle. Ali, moraju i da jednostavno konstatuju koliko im je dobro na Starom kontinentu. Uostalom, trenutno se mladi ljudi širom Evrope udružuju da bi pojačali „Puls Evrope" – i bili protivteža desničarima (i ponekad i levičarskim kritičarima globalizacije). U Francuskoj sa Emanuelom Makronom jedan ubeđeni Evropljanin ima šansu da postane predsednik države. A u Nemačkoj su kancelarski kandidati Angela Merkel i Martin Šulc, koji se međusobno razlikuju kao nebo i zemlja – ali oboje imaju čvrst proevropski stav. To znači da postoji i realna nada da će nemačko-francuska osovina ponovo postati motor Evrope koja se objavlja. Kriza je i - šansa.

 

Reklama