Jezičke dileme i jezične dvojbe | Mozaik | DW | 08.01.2014
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Mozaik

Jezičke dileme i jezične dvojbe

Bosanci i danas bez problema čavrljaju sa Srbima i Hrvatima, mogu da čitaju komšijske knjige i razumeju njihove pesme. Uprkos tome, na Balkanu traje ogorčena borba za jezik, piše minhenski Zidojče cajtung.

Na naslovnoj strani Zidojče cajtunga danas je osvanuo tekst o srpskohrvatskom, jeziku koji umire. Ne umire prirodno, kao latinski, ili jer nikada nije ni zaživeo kako treba, kao esperanto, nego umire zbog političkih igrica nacionalista u četiri bivše jugoslovenske republike. „Ljubitelji Balkana koje jednako vole svežu ribu u Hrvatskoj ili prase na ražnju u Srbiji, koji svrate u Sarajevo, pa završe odmor na plažama Crne Gore mogli bi da pomisle kako se u ovim zemljama i dalje govori jedan jezik – srpskohrvatski. To nije pogrešna misao – na prvi pogled. Bosanci i danas bez problema čavrljaju sa Srbima i Hrvatima, mogu da čitaju komšijske knjige i razumeju njihove pesme. Ono što je za Srbe reka, za Hrvate je rijeka“, ilustruje Zidojče minorne razlike u varijantama jezika.

Ali to je samo na prvi pogled. Jer, kako piše minhenski list, na Balkanu traje ogorčena borba za jezik. Navodi se primer rata protiv ćirilice u Vukovaru i podrška mnogih Hrvata za referendum protiv tog pisma. „Ako do referenduma dođe, teško da će rezultat biti povoljan za Srbe. Da li su Srbi i Hrvati sa iste ili suprotne strane jezika – to je uvek zavisilo od toga da li žele da naglase jedinstvo ili razlike. Kada su Srbi u 19. i 20. veku hteli da prekinu dominaciju sultana pa zatim i Austrougarske, definisali su zajedno sa Hrvatima zajednički jezik – srpskohrvatski. Kada su kasnije hteli da pravdaju srpski ekspanzionizam, i jezik se ponovo nazivao srpskim“, navodi se u tekstu.

To baš i nije zaseban jezik

Varao se onaj ko je mislio da će put u EU otupeti sukobe, između ostalog i jezičke. List se osvrće na veštačke napore Hrvata da se što više ograniče od Srba svojim „novim“ jezikom. „Hleb se sada zove kruh, voz je vlak, januar i decembar su siječanj i prosinac, sekretarica je tajnica. Hiljadu, možda dve hiljade reči trenutno razdvajaju Srbe i Hrvate, pogotovo kada se radi o pravnim i administrativnim pojmovima.“

Autor teksta navodi da Vukovar nije jedini primer kako narode razdvaja isti jezik. U Republici Srpskoj muslimani traže da njihova deca ne uče na srpskom nego na bosanskom jeziku. „To nije zaista zaseban jezik, radi se različitim verzijama jezika, literature, istorije, geografije i veronauke. Roditelji su povukli decu iz škola i protestovali – za sada uzaludno.“

Još se osvrće i na Crnu Goru koja je dovela svoj jezik, kako god ga zvali, u potpuno apsurdnu poziciju. „U ustavu ove patuljaste države je 2007. crnogorski proglašen za zvanični jezik iako dve trećine stanovnika tvrdi da govore srpskim. Crnogorski kao obavezan školski predmet je iznervirao mnoge građane, baš kao i nova crnogorska gramatika“, navodi Zidojče i dodaje – gde god se okreneš, jezičke nedoumice.

nr/jil/sz