Jedinstveni opstajemo, podeljeni propadamo

Ustvari, za pojam „teror“ postoji jasna definicija: Teror je sistematsko širenje straha nasilnim akcijama. Po tome možda ovaj napad sa nožem i sekirom u vozu i nije bio teror. Doduše, u međuvremenu se saznalo da je sedamnaestogodišnji napadač dostavio propagandistima “Islamske države” video zapis u kojem najavljuje nasilje prema „nevernicima“. No, da li je to dovoljno da iza svega prepoznamo sistematičnost, kada “islamska država” napadaču uopšte i nije dala naređenje, mada se sada hvali tim činom?

Pojam „teror“ se izbegava

Tako nemački mediji dosledno ne koriste reč „teror“ u označavanju toga što se u ponedeljak (19.07.) zbilo kod Vircburga, upotrebljavajući izraz „napad“ ili „atak“. Otkako je poznato da se napadač verovatno radikalizovao u roku od nekoliko dana, pošto je saznao da mu je jedan drug poginuo u Avganistanu, opet se upotrebljava reč „amok“ kojom se označava maskr u afektu.Problem formalno ispravnog rečnika medija jeste da većina publike ne sledi tu logiku. Sve učestaliji veći ili manji napadi muslimanskih počinilaca za normalne građane svakako imaju svoju sistematiku, naime onu koju nam u mišljenju nameće „Islamska država“. Kod mnogih se povećava strah (čime teror postiže svoj cilj) da bi i sami mogli postati žrtve islamistički motivisanog terora.

Kao i uvek kada je reč o strahu čovek je sklon iracionalnosti, što se izuzetno dobro može videti u reakcijama na društvenim mrežama. Dan posle napada u Vircburgu u komentarima se, kao i mnogo puta do sada u proteklih nekoliko meseci otvaranje granica za izbeglice, koje je septembra prošle godine odobrila Angela Merkel, vidi kao izvor svih zala. Nikoga više ne zanima da je počinilac došao u Nemačku još juna 2015. ili da su atentatori u Nici, Parizu i Briselu bili francuski i belgijski državljani i da je shodno tome problem odavno ovde, kod kuće.

Generalna sumnja nije rešenje

Svejedno šta svako od nas misli o politici otvorenih granica, generalna sumnja koja bi pala na sve muslimane koji stižu u zemlju ili tu već dugo žive protivrečila bi principima liberalne građanske republike. Ta neselektivna sumnja sigurno ne pomaže ni u integraciji imigranata, koja već i zbog bezbednosti po svaku cenu mora uspeti. No, ovakva razmišljanja su očito previše kompleksna za društvene mreže. Blaćenje onih koji navodno samo izbacuju „parole dobrdošlice“ ili „poklanjaju mede“ izbegličkoj deci, psovanje onih koji navodno tako „ukidaju Nemačku“ sigurno nekima pričinjava više zadovoljstva.

No, ista iracionalnost je i na drugom kraju političkog spektra. Pod geslom „ne može biti što biti ne sme“ spočitava se svakom ko ukazuje na religiju počinilaca da je nacista. Ili mu se pripisuje jačanje desničarskih partija. Traži se svakao moguće opravdanje za napadača. On sigurno ima traume od svog bekstva. On po njima nije atentator već čovek koji je pribegao nasilju iz afekta. A to se, prema ovom mišljenju, moglo izbeći dobrom terapijom. Normanli građani sa nevericom posmatraju takav duhovni slalom.

Kada zločinac postane žrtva

Bivša ministarka u vladi i političarka zelenih Renate Kinest posebno se proslavila izjavom nekoliko sati nakon događaja. Ona je na Tviteru problematizovala to što počinilac nije onesposobljen i uhapšen već je ubijen. Ne znajući ni jednu pojedinost policijske intervencije ona je odjednom predstavila počinioca kao žrtvu. Zaslužila je bujicu žestokih reakcija koja je usledila na društvenim mrežama.

U zvaničnim medijima podeljenost nemačkog društva dolazi do izražaja samo u pismima čitalaca ili komentarima ispod tekstova, ali u društvenim mrežama je potpuno opipljiva. Od proteklog septembra ona je duboka kao malo kad u proteklih nekoliko decenija. Čovek ne sme ni da zamisli kakva bi situacija nastala posle nekog većeg terorističkog napada u Nemačkoj u kome bi bilo dosta mrtvih. „Jedinstveni opstajemo, podeljeni propadamo“, ta mudrost koja se provlači od starih Grka do modernih nacija ovde trenutno nije vidljiva.