„Jasne i iskrene namere EU“ | Politika | DW | 12.07.2017
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Intervju

„Jasne i iskrene namere EU“

Da li su zemlje Zapadnog Balkana „pastorčad kontinenta“? Da li su one „otvoreno krilo“ Evropske unije? Uoči samita o Zapadnom Balkanu u Trstu, o tome za DW govori nemački stručnjak za taj region Tobijas Flesenkemper.

DW: „Pastorčad kontinenta“ – tako su nedavno u jednom članku magazina Špigel“ nazvane zemlje Zapadnog Balkana. U poslednje vreme se u nemačkim medijima često govori o tome da je Evropska unija na Zapadnom Balkanu mnogo izgubila na svojoj privlačnosti. Da li je to tačan utisak?

Tobijas Flesenkemper: Mora se napraviti razlika između privlačnosti političkog rukovodstva tih zemalja i atraktivnosti Evropske unije među stanovništvom u zemljama Zapadnog Balkana. Sa stanovništvom tih zemalja je upravo suprotno – Evropska unija i dalje ostaje privlačan model. Dovoljno je samo da pogledamo koliko radne snage dolazi i odlazi iz balkanskih zemalja u EU. I uprkos svim pokušajima, kako Rusije, tako i Turske, da se tamo kulturološki etabliraju, kulturološke i druge ponude Evropske unije ostaju i dalje veoma privlačne među stanovništvom. Naravno da ljudi na Balkanu uočavaju da evropski ekonomski i socijalni model onako kako je njima sada predstavljen – dakle reforme koje stimulišu privredni rast i privlače strane investicije – ne funkcioniše uvek tako dobro. Za to je ljudima na Balkanu dovoljan pogled na Grčku kako bi videli da zemlja koja je već 36 godina članica EU, ne profitira uvek od tog modela.

A kako to vide političari na Zapadnom Balkanu?

Na političkom nivou slika je nešto difuznija i komplikovanija. Postoje naravno konkretni uspesi – primer je Hrvatska koja je postala članica Evropske unije 2013. godine. Crna Gora veoma uspešno vodi pregovore s EU i sada je postala članica NATO. Prethodno je Albanija primljena u Alijansu. Dakle, mi tamo u svakom slučaju u delovima regiona uočavamo okretanje ka zapadnim savezima, zapadnim organizacijama. U drugim delovima vidimo da postoje kolebanja. Ako se pogleda Srbija, tu je i dalje taj problem što postoje različiti sporazumi s Rusijom, pa i na vojnom području. Pored toga, političkom rukovodstvu Srbije nije sasvim jasno na koji način želi da se upusti u evropsko-zapadni model ili možda želi da bude između dva modela.

Balkan dakle ostaje potencijalno krizno žarište u Evropi, uprkos jasno formulisanoj perspektivi prema u Evropsku uniju?

Naravno mi imamo našu problematičnu decu na Balkanu – to su zemlje poput Bosne i Hercegovine, Kosova i Makedonije. To su sve one zemlje u kojima su bili konflikti, tamo gde još uvek nije konačno odgovoreno na pitanje: Kakvu državu želimo da imamo? Tamo nažalost perspektiva evropskih integracija još uvek nije dovoljno pokazala svoje dejstvo, recimo po pitanju spajanja različite grupa u BiH koje bi radile zajedno ili u zemlji poput Makedonije, kada je reč o kursu reformi.

DW.COM

Ono što je politički relevantno je sledeće: problem je to što neke zemlje-članice Evropske unije – recimo Grčka kada je reč o Makedoniji, ali i Hrvatska u regionu – kao članice EU nisu uvek pozitivne. One se u određenoj meri ne zalažu za smanjenje sukoba, već pre održavaju konflikte u životu. Zato privlačnost EU na političkom nivou još uvek nije toliko jaka i ne uočavamo preteranu volju lidera za sprovođenjem tih političkih reformi – dakle liberalizacije društva, jačanja građanskih prava ili generalno više pluralizma. Kada je reč o političkim elitama, apsolutno odlučujuća ostaje borba protiv korupcije i pravna država. Sigurno je da se tu mora još mnogo toga uraditi. Sve u svemu, slika je zamagljena. Sva ispitivanja javnog mnjenja potvrđuju sledeće: stanovništvo smatra da je model koji mi u Zapadnoj Evropi i u EU najvećim delom živimo, veoma je privlačan. Ali istovremeno oni vide da je upitno da li taj model na taj način koristi i njima.

A kako je na drugoj strani? Čini se da EU procenjuje da je geopolitički i strateški značaj balkanskog regiona danas važniji nego pre deset godina. Pri tom je reč pre svega o direktnom uticaju Rusije i Turske. Kako Vi to vidite? Da li je Balkan, kako se često tvrdi, „otvoreno krilo“ Evropske unije?

U neposrednom susedstvu Evropske unije postoji samo jedno područje koje ima potpuno jasnu EU-perspektivu i gde EU može nešto da postigne. To je Balkan. Da li je to „otvoreno krilo“? To može da se posmatra da različite načine. Ja lično ne smatram da je to tako veliko „otvoreno krilo“, već pre mislim da je to evropski region koji, ako bude zapostavljen, može da se pretvori u „otvoreno krilo“. Ali Balkan ne predstavlja veliki rizik za Evropsku uniju. On možda predstavlja rizik u smislu da će biti dodatne migracije sa Zapadnog Balkana u Evropsku uniju sa kojom se mora nositi. Balkan bi mogao ponovo da se pretvori u leglo organizovanog kriminala, kao što je to bio pre otprilike 15 godina. I neke balkanske zemlje bi mogle da se razviju u zemlje sa bezbednosnim rizicima, recimo zbog bliske saradnje ruske i srpske vojske. Mnogi takođe govore da bi region mogao da se razvije u mesto na koje se povlače neki od onih koji se vraćaju s ratišta na Bliskom istoku. Sve to su naravno preteći scenariji, i sasvim su slični onome sa čime se suočava i sama Evropska unija. To dakle nije nešto što je posebna karakteristika Balkana. Ali „otvoreno krilo“ – smatram da je to previše dramatičan opis. Pre bi to bio „otvoreni zadatak“ koji Evropska unija može da savlada i gde ona ima izglede na uspeh.

Možemo li poći od toga da EU zaista ima iskrene namere kada je reč o perspektivi prijema tih zemalja u Uniju? Godinama je stanovništvo EU veoma skeptično kada je reč o članstvu balkanskih zemalja.

Evropska unija ima sasvim jasne i iskrene namere po pitanju perspektive i prijema balkanskih zemalja. Međutim, u institucijama EU, kao i u brojnim zemljama-članicama, postoje opravdane brige da bi se sa tim zemljama u EU mogli uvesti konflikti, i to u prevelikoj meri. Niko ne želi još jedan Kipar, niti ono što trenutno vidimo u tom regionu – recimo ponašanje Hrvatske prema zemljama regiona koje nisu članice EU. Potpuno konkretno, reč je o tome da politički problemi iz 19. i 20. veka u tim zemljama zaista moraju dugoročno da budu rešeni. Uspostaviti privrednu, ekonomsku, i prihvatljivu socijalnu perspektivu za zemlje Zapadnog Balkana, onda ne bi bio odlučujući problem za EU. Mi govorimo o manje od 20 miliona stanovništva. Pa to sve zajedno kao jedna manja i srednja nova članica Evropske unije.

Očigledno je da ima još mnogo toga što bi trebalo da se uradi? Šta očekujete od samita u Trstu? Šta bi sada moralo da bude urađeno da bi se konačno krenulo napred?

Vrlo je važno da se još jednom na najvišem nivou, sada i sa francuskim predsednikom Makronom, sa Merkelovom, sa šefovima država i vlada regiona, pošalje signal o spremnosti da se sarađuje. Signal, koji bi trebalo da bude poslat iz Trsta jeste: Zapadni Balkan pripada Evropskoj uniji. Mi sada pokušavamo da pokrenemo ono što je poslednjih godina ostalo po strani, u vreme kada je EU i sama bila u krizi. To znači: idemo preko čisto ugovornih stvari, preko ugovora o trgovini, sporazuma o pridruživanju, preko političke stabilnosti – u područje gde mi sada to priključenje EU moramo da ubrzamo.

Šta su težišta samita u trstu?

Jasno je da je to ekonomski razvoj. Italijani kao domaćini organizuju ekonomski forum s malim i srednjim preduzećima sa Balkana. I Nemci već rade slične stvari. Oni su već pokrenuli inicijativu da nemačka industrija kupuje proizvode sa Balkana. To mora biti podržano konkretnim garancijama i finansijskim instrumentima. Drugo težište jesu konkretne mere protiv korupcije, organizovanog kriminala i sive ekonomije. Važna tema sigurno će biti bilateralni konflikti u regionu. I tu postoji veliki zadatak da se zemlje-članice EU bolje povežu. Ono što se sada dešava u graničnom sporu između Slovenije i Hrvatske, samo je jedan primjer i upravo je to ono od čega Brisel strahuje. U tom slučaju su dve balkanske države, dve bivše jugoslovenske zemlje, ušle u konflikt koji preti da blokira i druge države. Važan signal će svakako biti i to gde će se održati naredni samit 2018. godine. Bio je naime planiran ciklus od 2014. do 2018. godine, do stote godišnjice kraja Prvog svetskog rata. Kako sada stvari stoje, samit on će biti održan u Velikoj Britaniji. I tu se naravno radi o sledećem: kako će Velika Britanija da se pozicionira kako bi se mir i mirovni ugovori u regionu i dalje garantovali.

Tobijas Flesenkemper je šef balkanskog projekta na Institutu CIFE u Nici i član BiEPAG (Balkans in Europe Policy Advisory Group).

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android