Izrael i Liban: Mir bez ravnoteže i izgleda na uspeh?

Diplomatija i nasilje odvijaju se paralelno: u Vašingtonu je nedavno održan uvod u istorijske razgovore između Izraela i Libana. Na kraju krajeva, obe zemlje se, gledano sa stanovišta međunarodnog prava, već više od pola veka nalaze u ratnom stanju. Međutim, paralelno s tim, borbe na jugu Libana se nastavljaju, kao što je to u različitoj meri bio slučaj i prethodnih godina i decenija.

Tamo šiitska milicija Hezbolah već danima vodi borbe s izraelskom vojskom. Predstavnici obe vlade traže izlaz i iz te situacije – ali bez Hezbolaha, najjače vojne sile u zemlji, koji je u zapadnim i drugim državama često klasifikovan kao teroristička grupa. Ipak, razgovori koji su započeli sredinom aprila, uporedo s primirjem, predstavljaju napredak: prvi put nakon decenija predstavnici Libana i Izraela razgovaraju direktno jedni s drugima. A nasilje se nastavlja.

Politikološkinja Hana Fos iz kancelarije nemačke Fondacije Fridrih Ebert u Bejrutu ključni problem vidi u tome što Hezbolah nije uključen u razgovore. „A on je jedna od centralnih zaraćenih strana“, kaže Fos za DW. Pregovara se o sukobu bez jednog od njegovih ključnih aktera – to je suštinska nesrazmera koja od samog početka ograničava izglede za uspeh i dovodi u pitanje legitimitet mogućih rezultata. Milicija koju finansira Iran do sada, međutim, strogo odbija pregovore s Izraelom.

Strukturnu neuravnoteženost posmatrači uočavaju i u drugom pogledu. „Politički i vojni kapaciteti obe strane potpuno su različite prirode“, kaže za DW stručnjak za Bliski istok Štefan Lukas, osnivač berlinske analitičke i savetodavne firme Middle East Minds. Izrael raspolaže, kako je to nazvao, „momentom eskalacije“. I koristi ga.

Izraelska nadmoć

Izrael je Libanu nadmoćan ne samo vojno, već i ekonomski. Politikolog Husein el Muale, takođe aktivan u libanskoj kancelariji Fondacije Fridrih Ebert, u svojoj analizi zato govori čak o „učvršćivanju neravnoteže moći pod krinkom diplomatije“. Pregovori se, po njemu, manje vode kao sredstvo rešavanja sukoba, a više u uslovima koji postojeće odnose snaga pre stabilizuju nego što ih menjaju. Liban tome ima malo toga da suprotstavi.

„Ko je zapravo ’Liban’“, pita se zato i ekspertkinja za Bliski istok Lukas. Vlada raspolaže „posebno slabom bazom moći“, dok Hezbolah, uprkos gubicima, ostaje ključni faktor i može da deluje samostalno. Tako mnogi stručnjaci pretpostavljaju da njegova vojna snaga i dalje nadmašuje snagu zvanične libanske vojske — iako bi upravo ta vojska trebalo da ga razoruža. „Libanska država u osnovi nema polugu pritiska“, kaže Fos. Zahtevano razoružanje Hezbolaha praktično je teško izvodljivo: „Čime bi mu se država suprotstavila?“ Zbog toga se sadašnji i budući pregovori nalaze u dilemi – Izrael napredak uslovljava zahtevima koje Liban teško može ispuniti, a da ne destabilizuje sopstvene pozicije.

Pritisak iz SAD

Tome se pridružuju i spoljašnji akteri. „Vašington vrši masivan pritisak“, kaže Lukas. Međutim, on ostaje ograničen sve dok administracija Donalda Trampa ne postigne dogovor sa Iranom. A to dodatno slabi Liban, smatra ekspertkinja za Liban Fos: „Zemlja je razapeta između nekoliko tabora i jedva je sposobna da deluje.“

Sjedinjene Države podržavaju Izrael, dok Iran i Hezbolah slede sopstvene interese i dodatno sužavaju prostor ionako slabe vlade u Bejrutu. Teheran, povrh toga, libanski sukob verovatno doživljava kao stratešku kartu. „Iran zna kako da utiče na pregovore uz minimalan napor“, kaže Lukas. Time Liban ne postaje samo predmet pregovora, već i poprište šireg regionalnog sukoba moći.

Hezbolah – sporan i u Libanu

Hezbolah pritom ostaje faktor u dvostrukom smislu: vojni protivnik Izraela i istovremeno politički akter u Libanu koji je, između ostalog, duboko ukorenjen u društvu kroz socijalni rad i koji se ujedno doživljava kao zastupnik interesa šiitskog stanovništva.

„Hezbolah je duboko ukorenjen u društvu“, potvrđuje Fos. To mu, kako objašnjava, daje ogroman politički uticaj, ali istovremeno čini i da se on teško kontroliše. Ujedno, njegova uloga u multikonfesionalnom Libanu deluje, kao i više puta do sada, sve spornije. Njegov ugled je „dvosmislen“, kaže poznavalac Libana Lukas.

Podaci demografskog istraživačkog projekta Arab Barometer pokazuju sličnu sliku: 28 odsto ispitanih Libanaca navodi okončanje izraelskog prisustva u Libanu kao najvažniji prioritet, dok 20 odsto traži razoružanje nedržavnih aktera – pri čemu se misli na Hezbolah. Odbijanje Izraela i skepticizam prema Hezbolahu postoje uporedo i odražavaju unutrašnju podeljenost zemlje.

Raseljeni gube nadu

Mnogi na jugu zemlje, gde se vode borbe, ionako polažu malo nade u razgovore u Vašingtonu. „Ne verujem da mi libanska vlada može vratiti moju zemlju“, kaže lokalna žiteljka Hana Zalgut. Njena kuća je uništena, a njeno selo zauzela izraelska vojska. „Čak i ako dođe do dogovora, bojim se da će to biti na račun mog sela.“

I poljoprivrednik Ahmed Ismail opisuje situaciju kao bezizlaznu: „Svoju domovinu možda ću još videti samo u snu“, kaže za DW. „Ako žele da to reše, onda na račun naših života.“

Njegov strah dele mnogi raseljeni Libanci iz tog regiona: takozvana „žuta linija“, koja označava područje pod kontrolom Izraela na jugu Libana, granica je iza koje se, čak i u slučaju sporazuma, verovatno ne bi mogli vratiti.

Dugotrajno prisustvo Izraela u Libanu?

Taj strah, čini se, nije bez osnova. Izrael, naime, zahteva da Hezbolah trajno nestane s juga, konkretno iz oblasti južno od reke Litani – kako bi se sprečili napadi milicije na sever Izraela. U tom kontekstu Izrael bi mogao biti u iskušenju da faktičkom okupacijom sam postigne ono što, prema mišljenju mnogih posmatrača, libanska vojska ne može da uradi – barem ne protiv volje Hezbolaha: trajno sprečavanje napada s tog područja.

Ekspertkinja za Bliski istok Hana Fos kaže: „Ako Izrael ne bude morao da se povuče, verovatno će uspostaviti takozvanu ’tampon‑zonu’.“ Takve zone mogle bi dugoročno da stvore faktičko stanje činjenice koje se politički jedva mogu poništiti.

Izjave izraelskih vladinih zvaničnika delimično to potvrđuju. Ministar finansija i krajnje desničarski političar Bezalel Smotrič više puta je pokretao pitanje teritorijalnog preuređenja. Premijer Benjamin Netanjahu takođe ne isključuje dugotrajno vojno prisustvo: Izrael će ostati „u doglednoj budućnosti“ ili dok se ne pronađe drugačiji bezbednosni aranžman.

Da li to vodi ka aneksiji? To nije nemoguće, smatra Hana Fos. „Izrael koristi bezbednosni jezik kako bi stvorio teritorijalne svršene činove“, kaže ona – obrazac koji se već može uočiti i u drugim konfliktnim područjima. Za Liban to znači: čak i ako bi u razgovorima u Vašingtonu jednog dana bio postignut sporazum ili čak istorijski „mirovni ugovor“, za libansku vladu to bi bilo dvostruko rizično – i Izrael i Hezbolah mogli bi vojno da se pobrinu da Bejrut ne bude u stanju da ga sprovede i da završi pritisnut između suprotstavljenih polova.