između Sarajeva i nemačke provincije

Priča junaka romana prvenca Tijana Sile mogla bi se opisati u nekoliko rečenica: mladi Sarajlija krajem rata sa svojom porodicom beži iz svog grada preko Zagreba u južnonemačku provinciju. Tu završava školu i fakultet i stiče nove prijatelje. Priča kakvih ima na hiljade i koje, po pravilu, u sebi ne nose potencijal za roman.

Roman koji se čita u dahu

No isto kao što Tijan Sila nije običan pisac tako ni njegov roman prvenac "Tierchen unlimited" (prevod je gotovo nemoguć, jedna od mogućih verzija bi bila "Neograničena praživotinjica") nije običan roman. Pogotovo ne za roman prvenac. To je vidljivo ne samo iz činjenice da je objavljen kod uglednog nemačkog izdavača Kippenheuer&Witch, nego i upravo euforičnog prijema romana kod kritičara i stručne publike.

 "Tierchen unlimited" je bio nominovan za nagradu romana prvenca literarnog festivala lit.cologne koji je upravo završen u Kelnu i tom prilikom lektor Tijanovog romana je rekao: "U moru svih dosadnih manuskripata izdvojio se jedan s vrlo lošom fotografijom autora s mačkom u ruci na naslovnoj strani. Kada sam počeo da ga čitam, nisam mogao da prestanem. Bila je to ljubav na prvi pogled".

Pank proza

I zaista je "Tierchen unlimited" jedan od onih romana koji vam ne da predaha sve dok ne dođete do poslednje stranice. Nemci bi tempo koji vlada ovim štivom rado opisali kao "vožnja po lunaparku": puna obrta, promena ambijenata i likova.

Roman je mešavina junakovih iskustava iz ratnog Sarajeva i doživljaja nakon dolaska u Nemačku. No "Tierchen unlimited" nije jedan od onih romana koji pokušavaju da izazovu sažaljenje opisima ratnih strahota (premda su one vrlo suptilno opisane kroz opise svakodnevice) niti da izazove simpatije kod nemačke publike naivnim pogledom na svet mladog migranta s Balkana.

Sila je brutalan na svakoj stranici svog romana. Njegovi opisi su nepoštedni, direktni, naturalistički. Sve pršti od telesnih tečnosti (kao npr. u delu romana koji opisuje susret izgladnelih Sarajlija s pravom hranom nakon četiri godine gladovanja i posledicama po sistem za varenje istih) i drastičnih opisa ne samo ljudi nego i nove domovine Nemačke prema kojoj se Tijan Sila odnosi bez imalo patetike.

To pokazuje da je za njega proces integracije, o kojem se u poslednje vreme toliko priča u Nemačkoj, prošao brutalno. No o jednoj zemlji na takav način može pričati samo neko ko tu zemlju poznaje i voli - i to kao insajder. Ugledni berlinski dnevnik Tagescajtung roman Tijana Sile nije nazvao migrantskim nego pank romanom, što možda najbolje opisuje ovaj žanrovski neopredeljeni tekst.

Pesmice o Titu

Tijan je svoja literarna iskustva, kako kaže, počeo skupljati još kao dete u Jugoslaviji "pišući pesmice o Titu". Dolaskom u Nemačku otkrio je i bogatstvo jezika ove zemlje koje mu je otvorilo i nove horizonte, ovaj put ne prema lirici nego prema prozi. "Pisanje mi je pomagalo da naučim jezik", kaže Tijan u razgovoru za DW. Ta je ljubav otišla toliko daleko da je na kraju i upisao germanistiku u Hajdelbergu. Te studije su ga dovele do današnjeg zanimanja učitelja na strukovnoj školi u Kajzerslauternu.

Na pitanje ima li sličnosti s glavnim junakom svog romana, Tijan Sila kaže: "Moj junak je neko ko uzme ono što mu odgovara. I toliko dugo je s nekom osobom dok od nje ima koristi a zatim odlazi". I ne bi baš hteo da njega kao autora povezuju s junakom romana. Iako nam otkriva da je samo oko 15 posto romana direktan prenos nečega što se zaista dogodilo (a to se odnosi na realistični deo bekstva iz Sarajeva) ipak je morao razgovarati s tatom pre objavljivanja romana.

"Moj tata je docent bibliotekarstva isto kao i otac glavnog junaka. A glavni junak svoje roditelje često doživljava isključivo kroz prizmu koristi pa sam se bojao da to tata ne shvati pogrešno. Zato mi je laknulo kad mi je rekao kako zna da je sve to književnost", kaže kroz smeh Tijan.

Bosansko-nemački humor

U Sarajevu nije bio otkako je kao 13-godišnjak 1994. napustio svoj rodni grad. "Bio sam kod obe bake, jedne u Banja Luci i jedne u Beogradu. I tu sam već primetio da nešto ne štima. Da se pomalo osećam kao stranac", kaže Sila. No istovremeno naglašava kako mu je važno da i dalje čita na maternjem jeziku mada ne čita toliko koliko bi hteo. "Rekao bih da imam premalo kontakta s tom pop kulturom bivše Jugoslavije, premda bi hteo da je tih kontakata više", kaže Sila.

Dolazak iz jednog, pre rata kosmopolitskog, Sarajeva u nemačku provinciju na početku je na njega delovao traumatično jer se na njega gledalo kao na nekog ko je malo drugačiji, ko je došao iz rata. I tu deli iskustva svog junaka iz romana. "Kad sam došao u Nemačku bio sam onako stvarno neprilagođen. Pubertet me udario punom snagom, bio sam u nekim pank bendovima i bio sam malo divlje dete, puno sam se svađao. I stalno sam morao kod školskog psihologa, kao ono, dete došlo iz rata.

A moji prijatelji pankeri Nemci koji su radili još gore stvari nego ja, nikad nisu morali psihologu jer nisu bili u ratu", govori kroz smeh Sila. I inače se kroz razgovor s ovim simpatičnim književnikom/učiteljem smeh provlači kao nekakva zvučna kulisa. Ne radi se o klasičnom bosanskom humoru koji je u bivšoj SFRJ uživao poseban status. Reč je o humoru koji počiva na istim temeljima kao i humor Nadrealista: precizna zapažanja okoline i izvlačenje apsurda iz tih zapažanja. Isto to radi i Tijan Sila s blagom dozom nemačkog intelektualnog humora na tragu, njemu omiljenog, Haralda Šmita. "U međuvremenu je moj humor rekao bih, pola-pola. Pola bosanski, pola nemački. Kažu i da je malo drastičan. Ja kad tati recimo ispričam nešto za što je mislim da je duhovito on me često samo pogleda bez reakcije i kaže: 'E moj Švabo'".