Izmedju pesimizma i zanemelosti: nemački filmski podmladak bavi se ozbiljnim temama
9. jul 2004.
koji traže mesto medju vodećima. I naravno Minihenski festival je sada kao što je to bio i ranije jedno od najboljih mesta za dokazivanje maladih filmskih stvaralaca. Osvrt Johena Kurtena.
”Svih 200 učesnika, medju kojima i 20 iz Nemačke dočekani su fanfarama. Ono što je posle došlo nije imalo mnogo sa filmskom pompom i fabrikom snova. Nemački film u Minhenu se pokazao kao trezven i blizak stvarnosti. Podmladak nemačkog filma za razliku od generacija 90 tih, sada se koncentriše na realističke, skoro dokumentarne sadržaje, kojima često pečat daje nemogućnost komunikacije medju protagonistima.
"Jedna deprimirajuća prodajna izložba negde u Nemačkoj.Mlada Karla zaradjuje kao animatorka. Ona je pobegla iz provincijske skučenosti svoga sela u Brandemburgu. Kući se vratila jer su teško povredjeni posle saobraćajne nesreće u komi njena sestra i prijatelj. Oko bolesničkog kreveta okupili su se rodjaci koji ne uspevaju da rečima izraze svoj bol”.
Film ”Farland” režisera Mihaela Klira je tipičan za postojeći trend u nemačkom filmu. Glavni glumac Riči Miler pogadja suštinu:
”Smatram da posle svega mogu da kažem kako se u filmu radi o nemogućnosti komunikacije u našem društvu, i da se figure, kao i ona koju ja igram nalaze u letargiji iz koje teško da mogu naći izlaz.”
Tišina vlada u Nemačkom filmu: ”Ljudi nemaju šta da kažu jedni drugima, ili ne mogu jedni sa drugima da razgovaraju.”Jedan od primera je i novi film rediteljke Angele Šanalek, ”Marsej” koji je na nedavno završenom Kanskom festivalu predstavljao Nemački film. Šanalek priča o mladoj fotografkinji Sofi i njenoj potrazi za inspiracijom u metropoli na jugu Francuske - ”Marseju”. Ona tamo ne nalazi ništa, a rediteljka pribegava dugim tihim pauzama, ne govori se gotovo uopšte. Za novog upravnika festivala Andreeasa Strelea ”Marsej” je dobar primer za generaciju mladih filmskih stvaralaca u Nemačkoj."Svi oni imaju pristup realnosti, ogoljenom životu. Meni se tako čini da ovi novi filmovi nadilaze folmove iz 70-tih godina koji su imali poruku, ili ne retko panfletski sadržaj. Najpre u ovim filmovima nema ideologiziranja, Na primer Angela Šanalek se fokusira na pauze u komunikaciji medju likovima. To je prisutno u svim njenim filmovima.Praznine izmedju izgovorenog su zanimljivije od onog što se kaže. Ovi filmovi su u osnovi inscenirani kao da su nemi, ali bez govora se ne moćće jer je potreban kao sredstvo kontrasta. To ranije nije tako bilo. Nivo komunikacije nije poštovan sa takvim senzibilitetom.”
Da li su priče koje se filmuju odradjene pesimizmom i nemoćnošću izražavanja? Forma u kojoj su ove priče ispričane umetnički je često izvrsno rešena. Sasvim drugačije nego u filmovima koji su se bavili društvenom problematikom u prethodnoj dekadi. Hajnc Badevic, direktor Filmiskih dana u Hofu na severu Bavarske i jedan od najboljih poznavalaca Nemačkog filma - stalni je gost Minhenskog festivala.
”Filmovi od pre nekoliko godina sa gomilom dugih dijaloga su prošlost. Sada se pokazuju slike koje pričaju. I to je prava stvar. Ranije se mogla počitati knjiga ili sažetak nekog filma i to je moglo biti dovoljno. Sada se filmovi moraju videti u bioskopu, a to su 24 slike u minutu, ili 25 ako je digitalna kamera. Slike se prosto odmotavaju na platnu i to je priča...”
I Silke Enders, koja je dobila nagradu za Nemački film govori o svom novom filmu ”Voli me”, koji govori o povredjenim dušama mladih ljudi što se kriju iza zaštitnog zida cinizma i odbijanja da govore. Njen stil je prepoznatljiv po tome što su joj likovi bliski i ona inscenira emotivno i dinamično. Gledaocu pruća dubok uvid o onima koji se nalaze na društvenoj margini.”U središtu ili na prvom mestu su ljudi i životne situacije u kojima se nalaze. Ja bez toga ne mogu da zamislim film, kaže Slike Enders.”
Na festivalu je bio prisutan i stari majstor nemačkog filma Folker Šlendorf, koji je došao da predstavi svoj novi film ”9.ti dan". Svetska premijera pre toga je bila u Ulmu, na Dan Katolika gde je prikazano tek nekoliko odlomaka iz filma...
Šlendorf priča o jednoj zanimljivoj epizodi iz najcrnjeg perioda Nemačke istorije. Sudbini katoličkog sveštenika iz Luksemburga koji je bio u koncentracionom logoru Dahau. On je na kratko pušten na slobodu, da bi Gestapo- u poslužio u nadmetanju sa Vatikanom u pokušaju da katolička crkva bude uvučena na stranu Nacional-socijalista. To je film o krivici i odluci savesti, ličnoj odgovornosti i savesti, hrabrosti i slepoj poslušnosti. Folker Šlendorf je uspeo da oprezno i uzdržano ispriča tešku priču. Snažan film starog majstora za koji je u Minhenu dobio nagradu "Beranard Viki".