Između zatvora i islama | Mozaik | DW | 01.08.2015
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Mozaik

Između zatvora i islama

Dolazeće jeseni će Indonezija biti tematsko težište Frankfurtskog sajma knjiga – najvećeg sajma knjiga na svetu. U Nemačku će doputovati 70 indonežanskih autora. Desetak imena ne škodi zapamtiti već sada.

1. Aju Utami

„Živim na drugačiji način od onog koji društvo očekuje“, kaže Aju Utami (naslovna fotografija), zvezda indonežanske književne scene. Ona krši norme i ne želi da ispuni očekivanja ni u privatnom životu ni u knjigama. Rođena je 1968. na zapadnoj Javi. Prvi roman je objavila 1998. pod naslovom „Saman“, koji je postao bestseler. Za nekoliko meseci prodalo se 100.000 primeraka i to u zemlji u kojoj izdavači retko štampaju prvo izdanje knjige u tiražu većem od 3.000 primeraka.

Književnica u ovom romanu otvoreno govori o seksu i otporu protiv vladajuće klase. Za neke je to bio skandal, a za druge književna senzacija. Tri godine kasnije objavljen je i nastavak prvog romana pod naslovom „Larung“. I ta knjiga je bila uspešna. Od tada ova indonežanska književnica ne prestaje da piše romane, scenarije i eseje.

Kao i mnoge njene kolege u Indoneziji, Aju Utami radi kao novinarka. Za vreme Sukarnove diktature bio joj je zabranjen rad. Sve do danas ona u svojim knjigama tematizuje političku prošlost Indonezije. „U mom životu je sve puno političkog, moje pisanje, moj rad u kulturnom centru Salihara. Pa i moj privatni život.“

2. Doroteja Roza Herlijani

Ono što je Aju Utami za prozu to je Doroteja Roza Herlijani za poeziju. Njene pesme govore o ženskoj seksualnosti, telu, ali i o nasilju koje žene trpe. Ipak, u njenim tekstovima se često muškarci moraju povinovati dominantnim ženama. Na nemačkom je objavljena njena poezija pod naslovom „Pokloni mi sve što muškarci nemaju“. Ipak, ona ne želi da je označavaju kao feministkinju. Njoj je važnije da podari glas onima koje ne čuju.

Lirika u Indoneziji ima dugu tradiciju, mnogi poznati pesnici kao što je Agus R. Sardžono, prepevali su pesme Getea, Rilkea ili Brehta na indonežanski. Uz Doroteju Herlijani trebalo bi spomenuti i osamdesetjednogodišnju Tuti Herati koja spada u prvu generaciju aktivistkinja koje su povele borbu za ženska prava. Ona se u svom delu bavi ulogom žene u indonežanskom društvu na ličan i oštrouman način.

3. Laksmi Pamuntjak

Kad se u Indoneziji pokrenula javna rasprava o smrtnoj kazni ova pesnikinja je podigla svoj glas: „Nama, Indonežanima, je izgleda dobro znana podrška smrtnoj kazni. Naime, nakon Sukarnovog vojnog udara 1965. Počeo je lov na (navodne) komuniste. Za smo nekoliko meseci ubijeno je po procenama oko milion ljudi“, napisala je pesnikinja u Gardijanu.

Njen roman „Sve boje crveno“ tematizuje to vreme. Ona smatra da je njena dužnost da pišući utiče na mišljenje ljudi o takvim događajima. „Ne pretpostavljam da jedna knjiga može promeniti svet. Ali može se dopreti do pojedinih ljudi.“

4. Lejla Čudori

Masovne zločine protiv komunista tematizuje i ova književnica koja je za vreme tih događaja 1965. imala tek dve godine. Kao novinarka i književnica sada oštro kritikuje odnos prema sećanju: „Vlada nije zaista prihvatila to što se dogodilo. Ona poriče i prećutkuje to što se zbivalo.“

U romanu „Pulang“ – to je indonežanska reč za „Povratak“ – književnica želi da prodrmusa javnost i da ukaže na to da tadašnji događaji imaju posledice sve do danas.

5. Linda Kristanti

Ova hrabra novinarka i književnica redovno je odlazila u indonežansku provinciju Aćeh, gde su vladali šerijatski zakoni. Pisala je protiv nadiranja islamista i kada su njene muške kolege odavno počele da zaobilaze to područje, i to u zemlji gde ta radikalna ideologija neprimetno osvaja sve više prostora.

Eseje i reportaže o toj temi okupila je u knjizi „Nemoj da pišeš da smo teroristi“. U intervjuima sa predstavnicima najrazličitijih verskih i etničkih grupa vidi se da svako od njih ima sopstveno, specifično opravdanje za nepravdu i samovolju.

6. Devi „Di“ Lestari

Sama je štampala svoju prvu knjigu – kao poklon za 25. rođendan. Potom je počela da prodaje svoju knjigu u šoping centrima Džakarte. Za svega četrdesetak dana prodala je svih 3.000 primeraka. Danas su njene knjige među najprodavanijim u Indoneziji, a posebno ih rado čita mlađa publika.

Osim serije romana, ova tridesetdevetogodišnja književnica napravila je karijeru i kao pevačica, izdavši jedan album, a režirala je i filmove po sopstvenim knjigama.

7. Andrea Hirata

Jedan od najpoznatijih i najuspešnijih autora u zemlji napisao je autobiografske romane „Dugina trupa“ i „Sanjar“, koji su postigli međunarodni uspeh. Radi se o modernim indonežanskim bajkama. Siromašni mladić dolazi trudom i uz malo sreće do uspeha na univerzitetu. To je nekim kritičarima previše sladunjavo, ali publici se te knjige sviđaju.

Do sada je predstavljeno šest žena uz jednog muškarca, što je tipično za aktuelnu indonežansku književnost, ako zanemarimo autore „islamskih“ romana sa religiozno-muslimanskom pozadinom. Međutim, u Indoneziji i kritičko pisanje ima tradiciju. Da podsetimo na značajne autore koji su prokrčili put današnjim generacijama.

8. Pramudja Ananta Tur (1925-2006)

Da je neko iz Indonezije dobio Nobelovu nagradu za književnost onda bi to verovatno bio Pramudja Ananta Tur, koji je preveden na 37 jezika i više puta nominovan za Nobelovu nagradu. Njegov život je bio stalna borba. Prvo su ga zatvorili Holanđani u vreme svoje kolonijalne uprave zbog „antikolonijalnog mišljenja“. Potom ga je Sukarno uhapsio zbog jedne knjige. 1965. je kao simpatizer komunista zatvoren bez sudskog postupka a potom i proteran u ozloglašeni ostrvski zatvor Buru.

Tu je nastala njegova Buru-tetralogija: „Vrt čovečanstva“, „Dete svih naroda“, „Tragovi koraka“, „Kuća od stakla“. Glavni protagonista je plemić sa Jave koji se bori protiv holandske kolonijalne vlasti. I autor koji je stvorio taj lik celi život se borio protiv državne sile. Pred smrt je rekao: „Gledao sam na to kao na neku vrstu sportskog takmičenja, nisu uspeli da me pobede.“

9. Mohtar Lubis (1922-2004)

Njegova knjiga „Sumrak u Džakarti“, objavljena 1963, bila je prvi indonežanski roman koji je preveden na engleski. U Indoneziji je roman objavljen mnogo kasnije, kada je doživeo međunarodni uspeh. Danas se smatra da je to jedno od velikih dela indonežanske književnosti. Lubisova biografija je poput biografija mnogih njegovih kolega: bio je novinar, više puta je zatvaran i uprkos tome, kao autor se i dalje borio za svoja uverenja.

10. Vilibrordus Surendra Rendra (1935-2009)

Bio je multitalenat na kreativnoj sceni – pesnik, umetnik performansa, pozorišni autor, glumac i režiser. Njegova dela su kritika društva a uzore je tražio u klasicima iz antike, Šekspiru i Bertoldu Brehtu. Čestu su njegovi komadi zabranjivani, ali kada su izvođeni onda bi dolazile hiljade ljudi. On je dao nove impulse indonežanskoj pozorišnoj umetnosti, ali je zbog svog umetničkog angažmana bio zatvaran. Njegove inscenacije i njegova lirika su svetski poznati. Putovao je svetom, nastupao, upoznavao svetske književne veličine kao što je Ginter Gras. Naposletku, smirio se na jednoj farmi u blizini Džakarte gde je osnovao pozorišni kolektiv „Bengkel“. To je do danas inspiracija za mnoge glumce i umetnike.