Izbori u Hrvatskoj – desno i još desnije | Evropa | DW | 29.06.2020
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

lični stav

Izbori u Hrvatskoj – desno i još desnije

Umerenom krilu HDZ i premijeru Plenkoviću preti poraz na izborima u nedelju. To je ishod 25 godina moderne Hrvatske, od nestanka Srba iz nje. HDZ otada plovi između nacionalizma i korupcije, piše Norbert Mapes-Nidik.

Plenković (desno) ima težak zadatak na izborima

Plenković (desno) ima težak zadatak na izborima

Velika stranka desnog centra, jedna levog centra; čas pobeđuje jedna, čas druga. Besprekorni Ustav, članica Evropske unije i NATO, uskoro verovatno i evrozone. Petog jula se opet ide na izbore, redovno, četiri godine nakon poslednjih izbora.

Hrvatska je na prvi pogled sasvim normalna evropska demokratija, normalna i sa svojim aferama, krizama i ekonomskim problemima. A ipak, ova nacija još uvek ostaje zatočenica nedavne prošlosti.

Sa premijerom Andrejem Plenkovićem se čini da je Hrvatska nepovratno stigla u evropsku normalnost. Taj pedesetogodišnjak, sa dobrim kontaktima u Evropi, ne teži velikim gestovima, smanjuje tenzije gde to sebi može da dopusti, zrači trezvenošću i razumom – kao nekakva Angela Merkel istoka, retkost u regionu.

Sa novim predsednikom, socijaldemokratom Zoranom Milanovićem, uspeva i politička kohaabitacija. Prvo predsedavanje Evropskim savetom, koje se završava u utorak, Hrvatska je savladala bez mnogo buke.

Otvoreno desno krilo

U Zagrebu ionako nema previše prostora za nekakav orbanizam ili pobunu protiv Brisela. Kriza sa koronom je još jednom čitavoj naciji drastično pokazala koliko zavisi od Evrope. Austrija, kroz koju ljudi sa zapada obično dolaze u Hrvatsku, dugo je držala granice zatvorenim kako bi zadržala turiste u sopstvenoj zemlji.

Evropska normalnost danas znači i ekstreme. Kako Plenkovićeva Hrvatska demokratska zajednica (HDZ) ne ide u najtvrđu nacionalističku retoriku, ispitivanja najavljuju između 10 i 15 odsto glasova za novi Domovinski pokret – otprilike koliko ima i Alternativa za Nemačku.

Vođa Domovinskog pokreta, pevač narodnjaka Miroslav Škoro, poseže za identitetskim čistunstvom, prikrivenom mržnjom i iluzijom suverenosti – tačno takvom ideološkom mešavinom koja svuda u Evropi ima ili barem obećava uspeh.

Ipak, izvor hrvatskog problema nije ekstremna desnica koja se nanovo okupila kod Škora, nego HDZ koja sebe smatra strankom države i nacije. Ona tu smesu servira kao nacionalni napitak. Sastojaka ne nedostaje: malobrojni preostali Srbi mogu da posluže kao neprijatelji, još uvek nije jasan odnos prema susjednoj Bosni.

Miroslav Škoro popularnost stekao u kampanji za predsedničke izbore

Miroslav Škoro popularnost stekao u kampanji za predsedničke izbore

Ako Plenković izgubi izbore, to će biti voda na vodenicu desnom krilu HDZ-a predvođenim bivšim ministrom spoljnih poslova Davorom Štirom. Ali neće Plenkoviću nužno pomoći ni pobeda. Jer, lako može da se desi da HDZ uđe u koaliciju sa Škorovim ekstremistima, te će nacionalizam svakako ojačati. Takva koalicija – desno i još desnije – već blagoslov uticajne Katoličke crkve.

A ako nasuprot tome Plenković pokuša koaliciju sa Socijaldemokratama – i to još možda kao manji partner u vladi, onda će HDZ doći na ivicu raspada.

Hrvati sami među svojima

Tačno je četvrt stoleća kako je Hrvatska pod vlašću HDZ postala ono što je danas. Petog avgusta 1995. su hrvatske jedinice, uz prećutnu saglasnost beogradskog ratnog vladara Slobodana Miloševića, „oslobodile“ gradić Knin od njegovih stanovnika. U samo nekoliko dana je srpska manjina nestala iz zemlje. Sećanje na to se svake godine slavi kao Dan zahvalnosti, neka vrsta nacionalnog Thanksgivinga.

Već 25 godina Hrvatska pripada Hrvatima – i time HDZ-u, kako veruju u toj stranci. Pažljivo orkestrirano masovno proterivanje Srba je svojevremeno u liberalnim krugovima hrvatske javnosti izazivalo iritacije, a ubistva povezana sa time gađenje. Ali i tiho olakšanje: ne pruža li taj egzodus i šansu?

Sa Srbima je ta teška domovina ipak imala i jedan problem manje. Konačno, Srbi su tamo gde su činili većinu, na primer u Kninu, u godinama pre toga proterali Hrvate kako bi takozvanu Republiku srpsku krajinu priključili budućoj Velikoj Srbiji.

Bilo bi teško, možda i nemoguće, stvoriti funkcionalnu Hrvatsku sa tim srpskim političarima. A od kako su u državi ostali da žive (skoro) samo Hrvati, izgledao je otvoren put u evropsku normalnost.

Ono što je izgledalo kao prednost, pokazalo se kao urođena mana: ova Hrvatska nije nastala kao nacija, nego kao strana u ratu. Ne kao ujedinjenje sukobljenih strana, vlade i naroda, levice i desnice, onih gore i onih dole, nego kao borbena manjina u višenacionalnoj Jugoslaviji – kao tim, ne kao igralište.

Kako bi takvi građani i njihov identitet bili predstavljeni, bila je dovoljna jedna stranka. Druge su doduše smele da postoje, ali njihovo mesto je uvek bilo na klupi za rezervne igrače.

Kad je Jugoslavija postala prošlost, a Srbi otišli, za nacionalnu stranku više nije bilo protivnika. Čemu još institucije, kompenzacije u interesima? Pa tu smo svi među svojima! Ko god da finansijski profitira od političkih odluka, novac uvek ostaje u nacionalnoj porodici. Tamo gde je bilo ozbiljne opozicije – a nje je bilo i ima je još uvek, prije svega u Istri, Rijeci, ali i u Zagrebu – ona može biti jedino antihrvatska. Tako je „prava“ hrvatska stranka HDZ ostala između nacionalizma i korupcije.

Premijer Andrej Plenković je vešto plovio između te Scile i Haribde. Ali nije mogao da izbegne da njegov brod povremeno udara u jednu pa u drugu hrid.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

Reklama