Izađosmo u polje | Mozaik | DW | 17.07.2021
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Zapisi sa Ušća

Izađosmo u polje

Despotu Stefanu Lazareviću privukla me je krajem osamdesetih njegova pesnička poruka. Zamišljam ga kao usamljenog vladara koji u tišini prevodi sa grčkog i latinskog, u retkim prilikama kada ne mora da se lati mača.

Dragoslav Dedović kod kapije Despota Stefana

Dragoslav Dedović kod kapije Despota Stefana

U Beogradu, na Terazijama, devojka iz Trebinja drži belu knjižicu na kojoj je ćirilicom ispisano moje ime i naslov "Izađimo u polje”. Kaže: ”Zar nisi imao problema sa ovim naslovom?”.

Zbunio sam se. Te 1988. više niko nije postavljao takva pitanja. Posredni biblijski citat nije više mogao najediti ni jednog cenzora. Pri kraju je bila poslednja decenija Jugoslavije, komunisti više nisu bili u stanju da usmeravaju pisanje, a šovinisti još nisu do kraja preuzeli tu ulogu. Ispostavilo se da je Trebinjka, koja je u Beogradu studirala književnost, mislila da je glagol "izaći” manje pravilan od glagola "izići”.

Rekao sam joj da su oblici ravnopravni. Uostalom, to je citat iz pesme "Slovo ljubve”.

Reč ljubavi

Despot Stevan Lazarević je u svojem veličanju ljubavi podsetio i na bratoubistvo zabeleženo u Starom zavetu – ljubomorni zemljoradnik Kain ubije svog brata, pastira Avelja, izmamivši ga u polje. Despot Stefan početkom 15 veka piše:

Jer Kain, ljubavi tuđ, Avelju reče:
"Izađimo u polje".

Naravno, on je to zabeležio na jeziku s početka 15. veka, kasnije su to osavremenili razni "prevodioci” među kojima je Momčilo Nastasijević najpoznatiji. Ali ja sam koristio drugi prevod u kojem je upotrebljena reč "izađimo”. I nazvao sam po tome knjigu. Kao i obično, poluznanje poznanice iz Trebinja bilo je drčno. Nije mogla da zamisli kako je jezik ponekad – sloboda izbora.

Tada nisam mario za takve opaske. Jezik je za mene bio rezervoar ljudskog pamćenja. U njemu sadržana istorija učinila mi se stalnom borbom između krhke ljubavi i masovnog bratoubistva, večno ponavljanje priče o Avelju i Kainu. To je bila i priča o 20. veku. Na žalost, nekoliko godina posle objavljivanja moje prve knjige jugoslavenski narodi su još jednom povedeni u Kainovo polje, ponavljajući mučnu starozavetno-istorijsku matricu.

Despotu Stefanu Lazareviću, sinu kneza Lazara, palog u Boju na Kosovu privukla me je krajem osamdesetih njegova pesnička poruka. Zamišljao sam ga kao usamljenog vladara koji u tišini prevodi sa grčkog i latinskog, u vremima kada nije bivao prinuđen da se lati mača. O njegovoj državničkoj ulozi i značaju nisam znao puno. Bio je predodređenda bude tragična figura, ukleštenu između nabujalog osmanskog istoka i oslabljenog katoličkog zapada. A ostavio je trag koji se pamti.

Spomenik Despotu Stefanu, Beograd

Spomenik Despotu Stefanu, Beograd

Despotova verzija "nesvrstanosti"

Ako izvori govore istinu Stefan je rođen 1377. u Kruševcu. Oca je izgubio na Kosovu kada mu je bilo 12 godina. Nominalno, postao je knez, ali je poslove vodila njegova majka, kneginja Milica. Po stanju koje je nasledio bio je vazal Osmanskog carstva. To je značilo da je bio obavezan da šalje pomoćne odrede osmanskom sultanu i da plaća danak od 50 000 zlatnika. Jednom godišnje, on, mlađi brat Vuk i ostala vlastela odlazili su sultanu Bajazitu u Bursu na poklonjenje. Stefan je lično morao da sultanu odvede najmlađu sestru Oliveru za njegov harem.

Čim je stasao za mač, čekale su ga bitke na strani sultana. U onoj na Rovinama, u kojoj su na osmanskoj strani poginuli i zvanični naslednik srpske krune Marko Kraljević i Konstantin Dragaš, Stefan Lazarević ostaje živ – to ga čini jednim od retkih srpskih velmoža koji se mogu razviti u vladare. Bitka kod Nikopolja, u kojoj sultan razbija poslednju krstašku vojsku, donosi Stefanu Lazareviću slavu – njegovih 15 000 oklopnika napadaju u odsudnom trenutku krstaše i oni se povlače. Među tim krstašima bilo je i Nemac Johan Šiltberger, koji je ostavio detaljan zapis o boju.

Istu hrabrost Stefan Lazarević pokazuje 1402, u bici kod Angore – danas Ankare, gde je Bajazita porazio i zarobio tatarski vladar Tamerlan. Pobednik je lično dozvolio sestri Stefana Lazarevića, Oliveri, da bez otkupa iz sultanovog harema pođe za bratom jer ga je zadivila ratna veština srpske konjice.

Ženidba Stefanova

Sultanov poraz je bio višestruko značajan za Stefana. On u povratku u Carigradu dobija nevestu: Jelena Gatiluzio beše ćerka gospodara Lezbosa, Frančeska II Gatiluzija, poreklom iz Đenove i po majci nećaka vizantijskog cara Manojla II Paleologa. Ovim se Stefan orodio sa carskom familijom i dobio pravo na titulu despota koja je u rangu odmah ispod cara. Tu titulu su vizantijski carevi do tada dodeljivali već skoro dva i po veka.

Po povratku u Srbiju priklanja se nekadašnjem neprijatelju na bojnom polju – ugarskom kralju Žigmundu. Stefan Lazarević je u nemačkim izvorima označen kao vladar sa izrazito viteškom crtom. Naglašava se da je kao pravoslavni hrišćanin učestvovao na Koncilu u Konstancu, te da je pripadao Viteškom redu Zmaja. Taj red je je osnovao ugarski kralj Žigmund Luksemburški, da bi „ odbranili krst od neprijatelja". U grbu Stefana Lazarevića pojaviće se zmaj koji sam sebi svija rep oko vrata.

Istodobno despot vešto bira stranu u osmanskoj borbi za sultanovo nasleđe, podržava Mehmeda I Čelebija i kada on postane sultan biva nagrađen teritorijama oko Niša i Srebrenice. Od Žigmunda dobija teritorije severno od Save i Dunava: Zemun – kao i druga sremska i banatska imanja. Konsoliduje državu od Banata pa do Jadrana, od Srebrenice pa do Novog Brda. Uspešan je u lokalnim ratovima sa rivalima Brankovićima, sa odmetnutim bratom Vukom, sa bosanskim kraljem Tvrtkom.

Despotov Beograd

Odlučuje da prestonicu preseli u Beograd, koji je od 1405. prvi put glavni grad srpske države. Beogradska tvrđava se po branjenoj površini udesetostručila. Grad krasi pet crkava i despotov dvor. U svoju novu prestonicu despot donosi relikvije, desnu ruku Konstantina Velikog, Petku Paraskevu iz Velikog Trnova – u narodu do danas poštovanu Svetu Petku. U njegove manastire beže učeni ljudi iz propalih hrišćanskih država. Jedan od njih je Konstantin Filosof iz Bugarske koji piše biografiju despota Stefana Lazarevića. 

On ga veliča kao "despota zagonetnih očiju”. Jedan potpuno drugačiji istorijski izvor iz Nemačke opisuje srpskog despota kao visokog i lepog muškarca: Kada je Žigmund (ustvari rođen kao Zigismund u Nirnbergu) 1411 krunisan u Ahenu kao car Svetog rimskog carstva srpski despot je bio među zvanicama. Izgledao je „kao mesec među zvezdama”. Očevidac iz Majnca Eberhart Vindeke, ostavio je svedočenje da je Stefan „neobično lep čovek, iskren, pravedan i miroljubiv”

Na samom despotovom dvoru vladala je puritanska disciplina. Glasan smeh i muzika su bili zabranjeni. Despot je određivao način oblačenja dvorjana i modu. Pri dvoru je radila viteška škola borilačkih veština. U njoj, kao i u elitnim jedinicama oklopne konjice, služili su, još od Cara Dušana, između ostalih nemački vitezovi. U to vreme je u upotrebi bio mač koji će u Veneciji kasnije nazvati "skijavoneska” - slovenski mač, za koji neki tvrde da je prvi put iskovan u Srbiji.Verovatno su vitezovi njega opasavali.

Savremenici govore o ekonomskom procvatu despotovine zasnovanom na rudarstvu i centralističkom uređenju zemlje. Prema podacima iz Dubrovačke arhive, količina srebra koja je 1422. izvezena iz tadašnje Srbije i Bosne – a veći deo, kažu hronike, poticao je iz Srbije - iznosio je 5.67 tona, što je više od petine ukupne evropske proizvodnje. Ne treba da čudi zašto je srpski despot drakonskim kaznama reagovao na pobunu srebreničkih rudara koji su kroz prozor palate izbacili njegovog namesnika i tako ga ubili. Srebrenica kao poklon njegovog prijatelja, sultana Mehmeda I bila je sa Novim Brdom finansijski ključ za uspon Srbije.

Resavska škola i smrt u lovu

Despot gradi svoju zadužbinu – manastir Manasiju ili Resavu. Tu nastaje treći tip pravopisa srpske redakcije staroslovenskog jezika, koji će se upotrebljavati sve do 18. veka. Resavska prepisivačka škola, skriptorija, postaje najznačajnija u Srbiji i jedna od važnijih u Evropi.

Onda dolazi kobna 1427. godina. Subota je, 19. jul. Despot se iz Šumadije vraća ka Beogradu. Nedaleko od današnjeg Kragujevca odmara se i ruča. Posle toga polazi u lov. Legenda kaže da je sa ruke pustio sokola, a da je na nju sleteo mali kraguj. U tom trenutku dobio je srčani udar. Uskoro je preminuo u svom šatoru.

Naslednik mu je bio Đurađ Branković, budući da nije imao dece, a smatra se da mu je žena umrla posle nekoliko godina braka. Đurađ je određen kao naslednik verovatno još 1426. na saboru u Srebrenici Despotov lik se nije samo utisnuo na zidove njegovih zadužbina već se upleo i u narodna predanja. Jedno od njih kaže da je on plod ljubavi zmaja i njegove majke Milice. Ovu priču naročito su negovali u Bosni, Hercegovini i primorju. Narod je verovao da je epski Sibinjanin Janko – a istorijski Janoš Hunjadi – njegov vanbračni sin.

Naučnici se spore da li je despot sahranjen u Manasiji ili manastiru Koporinu. Izgleda da spor dobija Manasija jer je analizom DNK utvrđeno da je visoki muškarac sahranjen kod ulaza s velikom verovatnoćom direktan potomak kneza Lazara.

Despotova pesma

Razmišljam o svemu ovome u despotovoj prestonici u kojoj više nema ni jedne od njegovih crkava, ali se dve ulice zovu po njemu. Narodno predanje povezuje Nebojšinu kulu sa despotom, jer je to navodno bila "donžon” kula – poslednja odbrana unutar despotovih zidina. Doduše, prava despotova kula je uništena u 17. veku u eksploziji baruta, a nalazila se negde između Defterdarove kapije i Pobednika.

Volim da verujem u predanje po kojem je despotova kula, kada su Turci prodrli u grad, poletela i spustila se dole, kod reke, ostajući neosvojiva – Nebojšina kula.

Nebojšina kula

Nebojšina kula

Prolazim pored spomenika despotu Stefanu podignutog pre četrdesetak godina. Ne mogu a da se ne setim da su gradske vlasti podigle još jedan spomenik, u velegradu, daleko od despotovog dvora i tvrđave. Sednem pored Despotove kule, jedinog izvornog dela tvrđave iz onog vremena. Sabiram utiske mog bavljenja despotom Stefanom Lazarevićem.

Knjiga "Izađimo u polje” je 1992. završila u granatiranom stanu u Bosni. Komšija je sačuvao nekoliko načetih primeraka knjige iz rasturenog stana. Jedan od tih primeraka je sada u mojem krilu. Knjiga je objavljena 1988. u sarajevskoj Svjetlosti u biblioteci "Nada". Nazvao sam po biblijski intoniranom stihu despota Stefana Lazarevića.

Kao što rekoh - izađosmo u polje, ljubavi tuđi, opet. Neko kao Avelj, a neko kao brat mu. Inače, Kain je slika naše zavisti i narcisoidnosti, vele teolozi. Retki su oni koji su, poput Šarla Bodlera, u Kainu videli Prometeja.

Bulevar Despota Stefana, Beograd

Bulevar Despota Stefana, Beograd

Sada, jula 2021. vrućina ne popušta. Gde li je ona devojka iz Trebinja, da li ju je život naučio da ponekad postoji više od jednog tačnog odgovora? Suton nad beogradskim rekama. Despot bi to umeo da opiše:

Leto i proleće Gospod sazda,

kao što i psalmopevac reče,

i u njima krasote mnoge.

 

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu

DW.COM