„Istorija izgleda nema nameru da se završi“
5. oktobar 2018.
DW: Hajde da počnemo sa imenom časopisa. „Moderna vremena“ – objasnio si drugim prilikama da su se tako zvali kultni produkti globalne kulture – od Čaplinovog filma iz 1936, preko Sartrovog časopisa, do Dilanovog albuma. Nije li gest osnivanja ovakvog obimnog i luksuzno opremljenog časopisa donekle sličan Čaplinovom insistiranju da 1936. proizvede nemi film kada su svi već radili tonski? Nije li insistiranje na analognom i taktilnom na neki način svesna „antimoderna“ metoda borbe za kulturni prostor u digitalnoj epohi?
Nebojša Grujičić : Jeste. Pre pola veka, govoreći o „opštilima“, Makluan je primetio: „Ljudi danas više ne čitaju novine, oni svakog jutra ulaze u njih kao u toplu kupku“. A danas? Izlaze li uopšte iz tople digitalne kupke? U ovoj ubrzanoj stvarnosti, u kojoj se aktuelnost u istom trenutku stvara i poništava, ljudi stoje zamrznuti pred monitorom ili pametnim telefonom kao zec pred farovima, piknoleptični, uvek u kašnjenju za sobom. Otud, možda je za razumevanje vremena u kome živimo korisnije baviti se nekim stvarima koje se misle u kategorijama „dugog trajanja“.
A ako mislimo u tim kategorijama, onda smo u prostoru kulture, koja je osnovni dijahronijski komunikacioni kȏd jedne zajednice. I da: pored samog formata časopisa i analognosti, njegova „antimodernost“ koju pominješ jeste i u pokušaju da se takav komunikacioni kod drugačije uspostavi. Uz to, ima tu i ironije, koja nadam se da čitavu stvar spasava od ovde popularnog mrtvozorništva. Moderna vremena, a na naslovnoj evo ga Gojko Mitić, s rasterom, šta je tu moderno? Hihihi.
Vizuelno je časopis poprilično zahtevan – izveden bolje od mnogih knjiga. Na naslovnoj strani drugog broja je, kao što kažeš, Gojko Mitić kao Vinetu, uz poruku: Kako biti Indijanac, a da te ne istrebe? Ko su Indijanci, a ko istrebljivači?
Gojko nije Indijanac, on je iz Strojkovca kod Leskovca. Ni Vinetu koga je ovaj Strojkovčanin glumio nema mnogo veze s pravim Indijancima, njega je izmislio onaj ordinarni lažov Karl Maj dok je ležao u zatvoru u lužičkosrpskom Cvikauu, izmišljajući Ameriku kakva nikad nije postojala; filmovi koji su našeg Strojkočanina u ulozi indijanskog poglavice proslavili snimani su u komunističkoj Istočnoj Nemačkoj, a Divlji zapad u njima „glumili“ su Plitvice i Velebit.
„Poruka“ s naslovnice, pak, naziv je jedne stare pesme Haustora, koja ne govori o tome na šta njen naziv upućuje. I šta sad: smisao naslovnice se nalazi u oku posmatrača koji ovu igru može, a i ne mora da prati. Ali da ne petljam, evo i nekih mogućih odgovora na tvoje pitanje: Indijanci su partizani, a istrebljivači su okupatori i njihove sluge; Indijanci su Cigani, a istrebljivači su Reptili; Indijanci su divljaci, a istrebljivači civilizatori; Indijanci su domoroci, a istrebljivači trgovci vatrenom vodom i ljudskom nesrećom; Indijanci su Majstor i Margarita, a Voland upravo sipa džakove love po glavama posetilaca Varijetea.
Nije li smešno što mi nazivamo starosedioce Amerike po sopstvenoj zabludi da smo ploveći na zapad stigli u Indiju?
Smešno je. Ali i Ameriku zovemo tako po jednom Firentincu, koji je tamo stigao iz Evrope koja se tako zove po jednoj Libanki.
Da se vratimo i časopisu. Prvi broj se prodao dobro, uprkos nerazvijenoj distributivnoj mreži i „letu ispod radara“ najmoćnijih medijskih kuća, uprkos odsustvu agresivne marketinške kampanje ili reklame na društvenim mrežama. Oko 2.000 osoba kupilo je časopis koji košta 599 dinara. Šta nam to govori?
Na samom početku rekao sam da će časopis zaživeti ako za njega postoji interes zajednice. A ako ne postoji – onda ništa. Odziv govori da interes jednog važnog dela čitalačke zajednice postoji, da je vakuum na tržištu ogroman, ali i da su čitaoci bolji od medija. Zato i publike za „Moderna vremena“ ima, i to i više nego što se misli, jer mi sigurno još nismo doprli do svih kojima se obraćamo.
Ali, iako tiraž od 2.000 prodatih primeraka za ovakvu vrstu časopisa jeste čudo, on nije i dovoljan za njegovu održivost. U ovom času dosta zavisi i od marketinške i infastrukturne podrške koja nedostaje, kao i od odnosa snaga između onih kojima je do „Modernih vremena“ stalo i onih drugih. Nikakvu podršku nemamo, niko nikakve pare nije uložio u ovaj „projekat“, dok silni avioni-kamioni naokolo prolaze i krcaju se u besmislice za dvadeset evaluiranih lajkova, simuliranje pravovernosti i kulturiške. Sada smo u situaciji malog Mujice iz vica, koga je tata bacio u vodu i s obale mu viče „maši, sine, maši“. Pošto Mujica nije odmah potonuo, nadamo se da će nekako ipak proplivati.
U drugom broju imate autorske izbore od po deset knjiga ili filmova za bolje razumevanje Evrope, Amerike, Rusije i Kine. Koji je bio motiv da napravite ovakvu anketu?
To su sve velike, beskrajno složene kulture, koje ključno određuju dinamiku savremenog sveta i nama postavljaju okvir za razumevanje sopstvenog mesta u njemu, ali one se medijski često sterotipiziraju do groteske. Zato smo pozvali autore koji ove velike kulture poznaju da ponude zainteresovanim čitaocima obrazložen predlog aktuelnih ili temeljenih dela za njihovo razumevanje. Tako je Irena Bilić, koja godinama u Parizu organizuje festival „L’Europe autour de l’Europe“, dala svoj izbor filmova za razumevanje Evrope; naš najbolji sinolog Radosav Pušić, direktor Instituta „Konfucije“ u Beogradu, dao je izbor kineskih filmova; mladi istoričar Vukan Marković predložio je deset ruskih knjiga, a esejista Đorđe Matić deset američkih. Svaki od tih izbora je ličan i tek jedan od mogućih, ali predstavlja i poziv na dalje promišljanje.
Koje bi knjige ti preporučio onima koji bi hteli da razumeju Srbiju?
Uh. Daj lakše pitanje. Srbija je, jelte, velika tajna. Kao što izgleda da je tajna i šta su to Srbi, da li uopšte postoje i nisu li se u međuvremenu rastočili kao politička i kulturna zajednica. Ali, evo jednog, malo iskošenog, predloga za ponovno čitanje nekih starih knjiga i razmišljanja na tu temu. Pored kosovskog, drugi najveći srpski mit je onaj o Marku Kraljeviću. Nastao kao mit o preživljavanju, sveden je kasnije na karikaturu, ali u svojoj mimikriji, humoru i tragici Marko je mnogo složeniji lik nego što na prvi pogled izgleda – zato Antologija narodnih pesama o Marku Kraljeviću Ivana Zlatkovića i Milana Lukića. Na nju neka se nastavi Lažni car Šćepan Mali koji može da pruži ključ za razumevanje Marka, ali i naše političke istorije. Zatim, tu su i Sterijini Rodoljupci – gospoda Žutilov, Smrdić i Šerbulić, jedan dan madžaroni drugi dan srbende, i ondašnji i današnji, nisu samo gadovi i licemeri, oni izgleda da stvarno ne znaju šta su.
Pekić u Zlatnom runu kroz usta jednog svog junaka kaže da Srbi i nisu nacija, već jedno usplahireno i pometeno stanje duha, narod iz inata, a o kentaurskom prapretku Njegovana kaže da je njegova mudrost poticala od njegove dvojne, ljudske i konjske prirode, i od sposobnosti da o svemu razmišlja na dva načina te da jednim ispravlja isključivost drugog. Možda bi, prateći ovaj trag, mogli da se potrudimo da dvostrukost o kojoj Pekić govori nekako uravnotežimo, umesto što uzaludno pokušavamo da egzorciramo jednu od dve svoje prirode za račun one druge, ne bi li se konačno smirili kao konji ili kepeci.
Vinaver je Drugi svetski rat proveo u nemačkom logoru i u knjizi Godine poniženja i borbe: Život u nemačkim „oflazima“ opisuje kako je u zarobljeništvu jedan deo oficirskog kadra činio sve da se zarad sitnih privilegija, „racionalizujući“ nacionalni poraz, identifikuje sa okupatorom i postane njegov sluga. „Bilo ih je koji su prešli u fašizam“, piše Vinaver. „Čim se čovek duhovno pomiri sa ropstvom, on postaje njegov nesvesni i jarosni pristalica, i želi da ga proširi na druge. Takvi su kod nas pokreti reakcije generala, dražinovaca, nedićevaca i ljotićevaca, svih onih koji žele da produže hitlerizam pod našim podnebljem, i pokolju svakoga koji drukčije misli, one koji ne žele da budu robovi ili da pripadaju novome ropstvu“. Vinaver svedoči o eliti, onom njenom delu koji je gori od rulje.
Gospođica je najnepročitanija Andrićeva knjiga. Nije to samo priča o pohlepi, sebičnosti i tvrdičluku, već i priča o ljudima koji bi hteli da pobegnu od istorije, koja im samo kvari interes i zaklanja pogled na sopstveni pupak. I Druga knjiga Seoba je, čini mi se, ostala nepročitana. Crnjanski piše o bezdomnosti kao temeljnom srpskom identitetskom paradoksu, a u Seobama o očajničkoj potrazi za zavičajem i jalovom snu o Rusiji. Izgleda da je i danas jedno od osnovnih osećanja, ne samo u Srbiji – osećanje bezdomnosti. Srbi su se tokom XX veka uglavnom pretopili u Jugoslovene, a kada su ostali bez Jugoslavije, sada bi se vratili u neku prethodnu tačku u istoriji na kojoj nikada nisu bili, ili otišli negde drugde, na tzv. Istok ili tzv. Zapad, samo da ne budu tu gde su ni to što su. Tlapnje. Sedi di si ni za di si nisi.
Ovde ću prekinuti spisak, da ne odužimo. Za šira, ozbiljnija i manje vickasta obrazloženja bi trebalo voditi poseban intervju.
Koliko su Moderna vremena u stvari postmoderna, ako postmodernu posmatramo kao simptom doživljenog kraha svakolike modernizacije u srpskim uslovima, koja je doveo do političke i estetske proizvoljnosti?
Ne znam. Nisam siguran ni šta je tačno ta postmoderna, pošto istorija izgleda nema nameru da se završi, a ako ćemo pravo, i pod modernizacijom se svaki mućak danas prodaje. Ali da upravo prisustvujemo epohalnom krahu, čini mi se da u to nema nikakve sumnje. Svet se ubrzano menja, dojučerašnji poredak se na naše oči raspada i jedva da se naziru konture novog. Mi to posmatramo iz žablje perspektive jednog razorenog društva koje obitava u razvalinama srušene kuće, jer je, pored ostalog, previše onih koji i dalje parazitiraju na jugoslovenskom slomu, odbijajući i da samo prime, a kamoli obrade to iskustvo i onoga što je nakon sloma usledilo. Demokratija bi valjda trebalo da se zasniva ne na „ratu svih protiv svih“, već na konsenzusu oko elementarnih stvari, a ovde ne postoji konsenzus ni oko čega.