Iskupljivanje Haškog tribunala | Politika | DW | 13.06.2017
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

U fokusu

Iskupljivanje Haškog tribunala

U Haškom tribunalu počinje ponovno suđenje bivšim šefovima DB Srbije Jovici Stanišiću i Franku Simatoviću za progone na rasnoj, verskoj i političkoj osnovi u BiH i Hrvatskoj, i za ubistva hrvatskih i bošnjačkih civila.

Novom procesu prethodila je ratna i pravosudna priča, duga već blizu tri decenije. Dvojica optuženih bili su na čelu Državne bezbednosti Srbije na početku i svih godina rata u kojem je u krvi završen raspad bivše Jugoslavije. Oni su od 1991. do 1995. godine, prema haškoj optužnici, osnivali, naoružavali, organizovali obuku i finansiranje tajnih policijskih i paravojnih jedinica, čiji pripadnici su svoj ratni put obeležili ubistvima i progonom nesrpskog stanovništva s ciljem njihovog trajnog uklanjanja, najpre s područja Krajine i Istočne Slavonije u Hrvatskoj, a potom iz opština Sanski Most, Bijeljina, Bosanski Šamac, Doboj, Zvornik i Trnovo u Bosni i Hercegovini.

Uhapšeni su 2003. nakon što su pripadnici „Crvenih beretki“, jedinice koju su uz „Škorpione“, „Arkanovce“ i „Martićevu miliciju“ osnovali Stanišić i Simatović, pripremili i izvršili ubistvo premijera Srbije Zorana Đinđića.

Suđenje im je počelo tek 2009. godine. Počelo bi i ranije, ali je dugo odlagano zbog bolesti prvooptuženog Jovice Stanišića. Iz istih razloga je nekoliko puta prekidano (jedanput na celu godinu dana) da bi se konačno završilo 30. maja 2013. odlukom Pretresnog veća holandskog sudije Alfonsa Orija da obojicu, bez obzira ma to što je tužilaštvo za njih tražilo doživotni zatvor, oslobodi svake krivice. Prema obrazloženju u presudi, donesenoj većinom glasova veća, njihovi postupci nisu bili „konkretno usmereni na činjenje zločina“.

Šta je „konkretna usmerenost“?

Ta formulacija postaće čuvena u hronici presuda Haškog tribunala i oko nje su se lomila i verovatno će se još lomiti pravosudna koplja. Takvo obrazloženje ne postoji u praksi Haškog tribunala. Sam taj pojam, princip, standard ili doktrinu uveo je tadašnji predsednik ovog međunarodnog suda, američki sudija Teodor Meron, čiji autoritet i uticaj je bio presudan i u donošenju oslobađajućih presuda generalima Hrvatske vojske i policije Anti Gotovini i Mladenu Markaču i načelniku Generalštaba Vojske Jugoslavije Momčilu Perišiću.

Haški tribunal je od svog postanka bio izložen kritikama i osporavanju, dugi niz godina otkako je osnovan napadali su ga nacionalisti svih strana, oni koji su optuženi za ratne zločine uzdizali kao junake i nacionalne heroje. Međutim, otkako su između novembra 2012. i juna 2013. izrečene oslobađajuće presude Gotovini i Markaču, Perišiću i Stanišiću i Simatoviću izložen je oštrim kritikama institucija i pojedinaca, koji su prethodno u svemu podržavali Haški tribunal i njegovu međunarodnopravnu i humanu misiju. Ti kritičari složni su da su oslobađajuće presude petorici optuženih drastičan prelom u istoriji Haškog tribunala i da su u nepomirljivoj protivrečnosti sa Statutom i dotadašnjom pravosudnom praksom tog suda.

Kritikama i debatama oko „nove prakse Haškog tribunala“ doprinelo je naročito pismo danskog sudije Frederika Harhofa, koji je optužio tadašnjeg predsednika Tribunala, američkog sudiju Teodora Merona, da je vršio pritisak na sudije da donesu oslobađajuće presude u sva tri predmeta.

U isto vreme, udruženja žrtava i humanitarne organizacije sa prostora bivše Jugoslavije, među kojima su bili Savez novinara BiH, Centar za humanitarno pravo iz Beograda i Inicijativa za humanitarno pravo iz Zagreba, uputili su peticiju tadašnjem generalnom sekretaru Ujedinjenih nacija Ban-Ki Munu, sa zahtevom da se ispita Meronova uloga u donošenju oslobađajućih presuda. Međutim, Meron je ponovo imenovan za predsednika Haškog tribunala, ali je dve godine kasnije, žalbeno veće pod predsedništvom italijanskog sudije Fausta Pokara donelo odluku da se Stanišiću i Simatoviću poništi oslobađajuća presuda i da im se ponovo sudi.

Groteskne presude

Nešto se, dakle, ipak zbilo, ali i nametnulo mnoštvo pitanja. Žalbene presude, ako ne vraćaju na reviziju procesa, su definitivne. Tako oslobađajuće presude Gotovini i Markaču, kao i Perišiću ostaju zauvek. To je paradoksalno, kako po komentatorima haških suđenja, tako i po sudu nekih haških sudija. Na primer, sudije Pokar i Karmel Ađijus, koji su bili protiv oslobađajuće presude Gotovini i Markaču (odluka je donesena glasanjem 3:2 petočlanog žalbenog veća), rekli su da je ta presuda „suprotna svakom poimanju pravde“, „groteskna“ i da je donesena „prema nekim drugim, a ne pravnim, motivima“, isto kao i presuda generalu Perišiću, kad je i prvi put u cilju oslobađanja od krivice upotrebljen famozni „Meronov standard“ – „neusmerenosti na činjenje zločina“. Tom standardu analogan je princip „200 metara“ po kojem su u suštini oslobođeni Gotovina i Markač, a koji se može svesti na sledeće: ako artiljerijska granata padne 200 metara od vojnog cilja i pobije civile, to nije „usmerenost na zločin“ niti protivpravno granatiranje grada, nego legalan promašaj.

Žalbeno veće Haškog tribunala, u kojem nije bilo Teodora Merona, u decembru 2015. ne samo da je poništilo prvostepenu presudu Stanišiću i Simatoviću, nego i utvrdilo da doktrina „konkretne usmerenosti“ jednostavno ne postoji u međunarodnom pravu. Da je tako zaključeno dve i po godine ranije – 28. februara 2013. – kad je prvi put sudija Meron izgovorio tu sintagmu, Momčilu Perišiću bi verovatno bila potvrđena kazna od 27 godina zatvora.

Zato se nameće zaključak da je odluka da se Stanišiću i Simatoviću poništi oslobađajuća presuda donesena po tom principu i da im se ponovo sudi, izvesno „vađenje“, iskupljivanje Haškog tribunala za neopravdane oslobađajuće presude. Valja jedino napomenuti da će ovo iskupljivanje obaviti „Mehanizam za međunarodne krivične sudove“, pravni naslednik Haškog tribunala.

Na ponovljenom suđenju može se očekivati da će logika „konkretne (ne)usmerenosti“ biti zamenjena logikom pitanja da li bi bilo zločina, navedenih u optužnici i dokazanih i na prvom suđenju, da nisu osnivane jedinice koje su ih počinile, uz finansijsko ulaganje i logističko opremanje i svestrano pomaganje optuženih. Uz to, novo Pretresno veće će valjda uočiti i jednu potpuno jasnu činjenicu: da je osnivanje, naoružavanje, obuka i upućivanje paramilitarnih formacija na teritorije drugih država u najmanju ruku kažnjivo delo.