Iranski narod samo traži pravo i red | Politika | DW | 14.01.2020
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Lični stav

Iranski narod samo traži pravo i red

Prošle sedmice velike povorke tokom sahrane ubijenog generala Sulejmanija. Sada demonstracije zbog rušenja ukrajinskog putničkog aviona. Ta dva događaja nisu protivrečna, smatra Peter Filip.

Još od novembra prošle godine, kada je najpre stotine hiljada ljudi širom Irana izašlo na ulice da protestuje zbog povećanja cena benzina, ekonomskog situacije generalno i korupcije u rukovodećim političkim krugovima, tamošnje stanovništvo izloženo je pravom emocionalnom roler-kosteru. Te demonstracije okončane su žestoko – bilo je na stotine mrtvih i na hiljade uhapšenih. Ali stanje na koje su demonstranti ukazivalo je ostalo. I jeste bilo žestoko, ali se ipak činilo da su to ponovo samo još jedni od sporadičnih protesta u Iranu koji su se rasplamsali zbog određenih pritužbi.

Takav utisak pojačao se početkom januara kada je Islamska republika doživela najveće manifestacije u svojoj 40-godišnjoj istoriji: ne protiv rukovodstva zemlje, već protiv SAD. One su smrtonosnim napadom na verovatno najvažnijeg predstavnika iranske vojske ponovo potvrdile sliku o neprijatelju, o američkom agresoru koju rukovodstvo u Teheranu neguje decenijama.

Simpatije i divljenje prema čoveku režima

General Kasem Sulejmani, šef brigada Al Kuds iranske Revolucionarne garde, važio je za glavnog planera i komandanta iranske vojne akcije protiv tzv. Islamske države (IS) u Iraku i Siriji. On je koordinirao saradnjom s libanskim Hezbolahom i navodno je imao vodeću ulogu u podršci jemenskim pobunjenicima iz redova Hutijevaca. Dakle, čovek režima do srži.

Peter Filip je dugogodišnji dopisnik sa Bliskog istoka

Peter Filip je dugogodišnji dopisnik sa Bliskog istoka

Istovremeno, mnogi Iranci osećali su simpatije i divili su se tom čoveku, iako se on tako snažno profilisao kao neko ko radi „u interesu nacije“. Takva mišljenja o njemu mogu se doduše delimično razumeti ako se uzme u obzir zvanična informativna politika i propaganda u Iranu. S druge strane, deo tog obožavanja Sulejmanija bio je opravdan: on je u svojim istupima ostao skroman, često je nastupao sa svojim trupama i navodno se borio za „pravednu stvar“. Posebno u slučaju IS: tu je Sulejmani otišao čak toliko daleko da je u prvim danima IS u Iraku svoje postupke indirektno koordinirao sa SAD. Dok je Sulejmani bio u akciji protiv IS, velika većina Iranaca smatrala je da je on neka vrsta zaštitnika nacije, jer (sunitski) IS je proklamovani neprijatelj šiitskog Irana.

Za rukovodstvo u Teheranu su zato dani od ubistva Sulejmanija do njegove sahrane bili dobrodošla prilika da iskoristi te simpatije stanovništva prema generalu i pretvori ih u tobožnju solidarnost sa vladom. Navala masa koje žale bila je ogromna, širom Irana. No političari su se prevarili ako su mislili da je nezadovoljstvo naroda političarima sada potisnuto i da se otvorio prostor za nove izlive mržnje protiv SAD.

Demonstranti sada ponovo kritikuju vladu

To se sada pokazuje na dramatičan način. Demonstranti izlaze na ulice i optužuju političare da su zakazali i da su nesposobni. Da podsvesno u visokom stepenu gaje prezir prema sopstvenom narodu. Nakon što je Teheran danima nakon rušenja ukrajinskog putničkog aviona zvanično kao uzrok navodio tehnički problem, ispostavilo se da je letelica ipak oborena raketom Revolucionarne garde.

Smrt 176 ljudi koji su bili u avionu, od kojih su većina Iranci ili ljudi sa dvojnim državljanstvom – to je bilans koji mobiliše široke slojeve iranskog stanovništva. Oni ni u kom slučaju nema razumevanja za to što je Teheran pravi uzrok nesreće najpre pokušao da prikrije i traže, slično kao zemlje čiji su građani bili žrtve pada aviona, potpuno objašnjenje kako je do toga došlo i preduzimanje mera protiv odgovornih. Pri tom se ne misli samo na čoveka koji je pritisnuo dugme da lansira raketu koja je oborila avion, već na one koji u takvoj eksplozivnoj situaciji nisu doneli mere obezbeđenja – recimo privremeno obustavljanje civilnog vazdušni saobraćaj.

Nove demonstracije i dalje su manje od prethodnih, ali one bi lako mogle i da se prošire. A sada tu dolazi još i Donald Tramp i nudi demonstrantima zaštitu i podršku. To niti im je potrebno, niti demonstranti to žele. Njima je važno da, 40 godina nakon revolucije, u njihovoj zemlji konačno zavladaju pravo i red.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

DW.COM