„Imam 81 godinu i osećam se neverovatno dobro“
22. april 2020.
U početku nisam imala pojma o svemu ovome. Mislila sam da će kućni korona-pritvor da traje tri, maksimalno četiri nedelje. Ali nakon par dana sam sa shvatila da sam se prevarila.
Imam 81 godinu, spadam u visoko rizičnu grupu i moram da budem veoma oprezna. To sam spoznala pred ogledalom u kupatilu. Odjednom nisu bile problematične moje bore, već izolacija zbog smrtonosnog virusa. Posmatrala sam staricu u ogledalu i pitala se da li ja zaista mogu nedeljama možda čak mesecima da izdržim sama sa sobom. U stanu od 47 kvadratnih metara.
Teško da sama sebi mogu da se sklonim sa puta. Šta dakle da radim kako sama sebi ne bih išla na nerve?
Malo samozavaravanja bi moglo da pomogne. Još kao dete sam sanjala o tome da postanem umetnica. Tada sam od kartona, svilenkastog papira i dugmadi stvarala svoj svet fantazije. Tek kao penzionerki vratili su mi se snovi o umetnosti. U to vreme kupila sam boje, četkice i slikarska platna.
Ali u međuvremenu je, kada sam se iz Rostoka preselila u Berlin, moj život postao sadržajniji: upoznavala sam nove ljude, uživala u ispijanju kapućina u kafeu, posećivala kurseve i odlazila na izlete. Sve do sada je bilo tako. Počela sam da slikam tek u izolaciji. Da sepoigravam sa bojama, umišljajući da bi to trebalo da bude umetnost. Sada nemam volje da kritički posmatram staricu u ogledalu.
Ukrštenice i sardine
Ujutro koristim parfem „Comme une Evidence“ koji mi je za Božić poklonila prijateljica. Ranije sam ga uvek koristila kada bih izlazila iz kuće. Nikad se ne zna koga čovek može da sretne u kafeu ili supermarketu. Sada parfem miriše samo za mene.
Obavezno, pre spavanja, rešavam ukrštenice. Nažalost, ostala mi je samo još jedna neispunjena sveska. Razmišljam o tome da prvo olovkom upisujem rešenja, a posle da da sve izbrišem gumicom, pa da koristim hemijsku olovku. Mogla bih i sama da napravim neku ukrštenicu, ali to bi bilo stvarno frustrirajuće.
Šta je zaista u izolaciji potrebno jednoj dami kao što sam ja, koja spada u rizičnu grupu? Prvo što mi pada na pamet je toalet-papir. Moje zalihe brašna, ulja, mleka, hleba i drugih potrepština dovoljne su za duži period. Sve sam uredno stavila na jedan spisak, uključujući i rokove trajanja, kako na kraju ništa ne bi propalo.
Sardine u repinom ulju blagog su ukusa. Volela bih da ih imam više. Volela bih i da ispečem hleb. Ah, samo taj miris dok se peče! Ali kada komšincu sa četvrtog sprata zamolim da mi kupi sveži kvasac, ona mi kaže da to mogu da zaboravim. Do kvasca je teže doći nego do toalet-papira.
Ona mi stalno poklanja cveće i kaže da mogu da je pozovem kad god mi nešto treba ili ako mi je dosadno. Ti naši razgovori često završavaju uz smeh.
Komšije u kupovini
Pre nego što sam iz Rostoka preselila u novosagrađenu zgradu u Berlinu, moje komšije su me upozoravali na strku, buku, mentalitet laktanja, ali i samoću u jednom tako velikom gradu. Ali kada je korona-virus počeo da se širi, mnoge moje nove komšije su mi odmah ponudile pomoć. I nisu to govorili samo reda radi, zaista su to mislili. Ponekad prosto ne mogu da poverujem koliko imam sreće u ovim kriznim vremenima.
Ljubazna porodica koja živi preko puta uvek me subotom obraduje kada me pita da li hoću da mi kupe namirnice. Sigurno da ta porodica s dve devojčece koje trenutno ne idu u školu i bez mene ima pune ruke posla. I Ana, dizajnerka iz susedstva, kupuje mi ono što mi je treba. Ponekad me pozove iz prodavnice da proveri da li je kupila pravi hleb ili sir. Za Uskrs mi je poklonila jedno čokoladno jaje koje je dobila od svoje mame.
O tolikoj količini brige u vreme korone moje nekadašnje komšije u Rostoku mogu samo da sanjaju. Karin i Petra imaju 81 i 87 godina, i otprilike su iste starosti kao i većina stanara solitera u kojem stanuju. Uprkos koroni, Karin i Petra same odlaze u kupovinu. Ali, one su, kako me uveravaju – u Rostoku, a ne u opasnom Berlinu. Pitam se da li korona-virus tu pravi razliku. Možda one to same sebe na taj način umiruju.
Sa maskom za lice na svež vazduh
Proleće je tu. Ne mogu da dočekam da se prepustim uživanju u sunčevoj svetlosti i toplini, kao i raskošnom bujanju vegetacije i cveća. Prvi put posle četiri nedelje usudila sam se da izađem iz stana i nakratko prošetam. Ujutro su ulice u mojoj berlinskoj četvrti puste. Uprkos tome, na licu nosim masku. Imam još dve, pored onih koje sam pokušala da sašijem sama. Prvu je sašila moja prijateljica Sabine, a masku broj dva mi je Ana prebacila s balkona na balkon. Njena dizajnerska maska ne samo da je lepa, već mi i savršeno pristaje.
Zar stvarno stavljaš masku kada izlaziš iz kuće, pita me prijateljica Frida iz Stokholma. Ne može da veruje. U Švedskoj gde sam živjela i radila skoro 50 godina, sve ovo sa koronom doživljava se malo opuštenije. Kada sam za Uskrs nazvala Fridu, okupljanja do 50 osoba još uvek su bila dozvoljena. U TV-izveštajima mogli su da se vide ljudikako sede u kafeima i uživaju u suncu. Zar se ne obaziru na statistiku prema kojoj u Švedskoj sa deset miliona stanovnika ima više mrtvih nego u osam puta većoj Nemačkoj?
Briga za porodicu
Više me brine situacija u Španiji. Moja mlađa sestra Klara i njen suprug Paolo žive u Valensiji. Da li se virus u Italiji i Španiji proširio više nego u severnim zemljama zato što Italijani i Španci više neguju porodične i prijateljske odnose, pita se Paolo. Da, može biti, odgovaram. Ali pogledaj koliko je velika smrtnost u Londonu, dodajem.
Za Suzane, moju mlađu sestru, život polako ponovo ulazi u normalu. Ona živi u Beču. I u Austriji se, kao i sada u nemačkoj, polako otvaraju prodavnice. Ljudi sa maskama, poštujući pravilo razmaka jednih od drugih, u redovima čekaju da uđu. Suzane ne žuri s trošenjem novca. Poslednjih nedelja otkrila je koliko opušta kada jednostavno satima čeprkaš po vrtu i trebiš korov.
Ponekad u mislima posetim odeljenje sa specijalitetima u berlinskom KaDeWe, gde iz obilja namirnica iz celog svijeta biram ono što mi se dopada. Girice u votki ili kavijar? Tek da malo promenim ovu kriznu ishranu. Ipak, osećam se neverovatno dobro.
Marija Albel rođena je u Austriji, a odrasla u Rurskoj oblasti u Nemačkoj. U Švedskoj je radila kao reporterka za lokalne listove, a 2011. se preselila u Nemačku. Od 2017. živi u Berlinu. Državljanka je Švedske.