I plašljivost je nasledna osobina
26. novembar 2007.
Pofesor neuropsihologije Hans Kristjan Pape sa univerziteta u Minsteru i britanski neuropsihijatar profesor Rajmnod Dolan sa univerziteta u Londonu dobili su ove sedmice najprestižniju Nemačku nagradu u oblasti nauke -Maks Plank nagradu za istraživanje dotiranu sa 1500 000 evra.
Miševi su po prirodi plašljivi – i dobro je što je to tako.Jer bez te sposobnosti, da oseća strah , miš bi brzo završio medju zubima mačke ili neke druge zverke.To ne važi samo za miševe već za sve životinje – kaže profesor neuropsihologije Hans Kristijan Pape sa univerziteta u Minsteru:
«Strah je veoma važan element naše strategije preživljavanja koji nam pomaže da se zaštitimo od opasnih situacija ili dogadjaja koji bi mogli da nam ugroze život.»
Pape na miševima istražuje kako se u mozgu obradjuje osećaj straha, ...
Kakve tragove strah za sobom ostavlja u centralnom nervnom sistemu... kako se održava ravnoteža izmedju zdravog straha i neustrašive opuštenosti..ili kako dolazi do nekotrolisanih stanja straha, anksioznosti..
Miševi su odličan model
«Miš je odličan model za analizu osnovnih procesa u mozgu u stanju straha jer je pamćenje straha veoam stara funkcija u razvojnoj istoriji organizama.Procesi su slični kod miša i kod čoveka, koriste se slične strukture u mozgu.»
U memoriji straha ljudi i životinja smešteni su opasni dogadjaji, iskustva situaicje...Mozak povezuje spoljne okolnosti sa doživljenim osećajem. Prilikom sledećg susreta životinja ili čovek se sete onoga što je u sličnoj situaicji izazvalo strah i drže se podalje:«Smisao svega je da se sećanjem na nešto već doživljeno izbegne neka neprijatna ili možda po život opasna situacija. Skup svih tih tragova staha mi nazivamo memorija straha. Svako ima takvu bazu podataka u mozgu – koja je delom pristuna od rodjenja, genetski zasnovana.Ljudi su u različitoj meri plašljivi.Osim toga stvara se lično iskustvo koje nam pomaže da dalje razvijamo tu bazu podataka.
Iskustvom se takodje može naučiti da nešto od čega smo se plašili ,zapravo uopšte nije opasno.U tom slučaju, nervni put kojim se prenosi impuls straha - ,biva poništen, nestaje.Mozak kapira – to je bezopasno.Ali ima strahova koji se bukvalno urežu u psihu.
Strah je individualan
Pre svega žrtve katastrofa i nasilja pate od napada panike kada se sete odredjenog neprijantog dogadjaja , mada je sve odavno prošlo.
Jedan preživeli teške saobraćajne nesreće 1993. u Ešedeu u Nemačkoj u kojoj je život izgubila 101 osoba, kada je voz velikom brzinom naleteo na stub mosta - i dan danas pati: «Sedeo je u vagonu i upravo saslušao informacije peko razglasa..sekundu kasnije desila se katstrofa..mrtvi i ranjeni svuda oko njega .Od tog traumatskog doživljaja on je razvio užasan strah od svih oblika razglasa. Uprkos dugotrajnoj terpiji lekovima i razgovorima sa psihlogom, on ne uspeva da kontroliše to traumatsko doživljavanje straha.»
Drugi preživeli te nesreće nisu razvili strah od razglasa.
Te razlike su očigledno genteske, kaže profesor Pape koji je to i dokazao.
On je miševe prvo trenirao da se plaše neutralnih nadražja i potom da taj strah zaborave. Ako su miševima nedostajali odredjeni geni onda oni više nisu bili u stanju da se povrate u normalu.
Mogućnosti lečenja ograničene
Mogućnosti lečenja poremćaja povezanih sa osećajem straha su trenutno veoma ograničene .Hans Kristijan Pape kaže:» Zaista je tako da na čitav niz oboljenja povezanih sa strahom terp0ije ne deluju.Naravno,ako i kod drugih bolesti – nadu nikad ne treba gubiti.Radi se o tome što još nije stovrena terpija po meri.Na dam ose da ćemo u budućnost imoći da konstruišem obolje terpije jer ćemo bolje pozanvati mozak.»
To pre svega znači budući razvoj novih lekova koji će uticati na odredjene areale mozga i pomoći da se prevelika memorija straha delom poništi tako što će upisati pozitivna iskustva – radi se o nekoj vrsti gumice za brisanje traumatskih doživljaja.