I ovo je bio DDR: „Vidimo samo srećne ljude“ | Mozaik | DW | 02.10.2019
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Istorija

I ovo je bio DDR: „Vidimo samo srećne ljude“

Štazi, Zid, legendarni trabi: mnogima su to prve asocijacije na DDR. Svakodnevica je pak izgledala sasvim drugačije, često isto kao i na Zapadu. To se vidi po privatnim snimcima svakodnevice, sa odmora, svadbi...

Dvojica entuzijasta i ideja: sakupiti kratkometražne privatne filmove iz vremena DDR-a i tako proniknuti u manje poznatu svakodnevnicu sa druge strane Berinskog zida.

Ime projekta zvuči preširoko: „Otvorite kutiju sećanja“ (Open Memory Box). Ali o kakvim se sećanjima zapravo radi, ostaje nepoznato čak i kada pristupite istoimenom sajtu. Početna stranica dizajnirana je izuzetno štedljivo: treperi crna pozadina, na sredini engleski naziv arhive debelim žutim slovima. Čitava stvar na prvi pogled izgleda zagonetno. Ali pod rubrikom „informacije“ eto i objašnjenja:

- Najveća digitalna zbirka amaterskih filmova iz DDR-a

- 415 sati, ukupno 2.283 filma

- Istorijsko razdoblje 1947-1900

- 149 porodica iz 102 mesta

Ovo su ključni statistički podaci o projektu „Otvorite kutiju sećanja“ pokrenutog 2013. godine. Ideja potiče od Alberta Herskovica i Lorensa Mekfalsa. Jedan je režiser dokumentarnih filmova, drugi politikolog. Obojica su rođeni u godini izgradnje Zida 1961. daleko jedan od drugog: Herskovic u Argentini, Mekfals u Sjedinjenim Državama. Pedeset godina kasnije, upoznali su se na jednom fudbalskom stadionu u Berlinu. Njihova zajednička profesionalna interesovanja: podela Nemačke i njene posledice.

Odmor, svadba, deca

Ubrzo su došli na ideju da, već manje-više službenoj interpretaciji DDR-a, nešto suprotstave, i to: „Istoriju odozdo“. Tako to kaže režiser Herskovic u razgovoru za DW. Radi se o svakodnevnici, baš kako su je ljudi tada doživljavali, posebno u privatno životu. Odmor, svadba, deca, pivo, erotika, moda - pod tim ključnim rečima mogu se pronaći filmovi u ovom digitalnom arhivu. Za sve filmove zajedničko je to da - nemaju ton.

Na leđima piše: Odmor...

Na leđima piše: Odmor...

Što su snimci stariji, to je teže odrediti geografsko poreklo. Mnogi od tih filmova mogli bi biti i sa zapada: odmor na plaži na Baltiku izgledao je isto na Severnom moru. Razigrane dece u dvorištu bilo je i biće svuda. Tokom dugogodišnjeg pregledanja materijala, Herskovic dolazi uvek iznova do istog zaključka: „Imamo mnogo više sličnsti nego razlika.“

Bez omalovažavanja, ali i ulepšavanja

Čini se da je ovaj naizgled banalni zaključak često bio zaboravljan, tokom 45 godina podeljene Nemačke, a i posle ponovnog ujedinjenja 1990. „Otvori kutiju sećanja“ nije pokušaj pozitivnijem  sagledavanju DDR-a, naglašava Herskovic. „Ako se uopšte radi nekakvom pozitivnijem  sagledavanju onda se to odnosi na svakodnevnicu, život i ono što nam je zajedničko.“ Na filmovima sa zapadne strane, videli bi možda više statusnih simbola - skupe automobile, elegantne stanove.

Lorens Mekfals, profesor na Univerzitetu u Montrealu u Kanadi, smatra kratke filmove podsticajem za „ponovno razmišljanje i razgovor o prošlosti“. Nažalost, „na Zapadu još uvek postoje velike predrasude prema nekad istočnom delu“, kaže on. A ako nema predrasuda, ima neznanja. Ljudi na Istoku često su se osećali „prezrenima“. Mekfals se nada da će ovim projektom dati svoj skromni doprinos "zbližavanju ljudi".

Nešto drugačiji pogled na Svetske igre mladih 1973.

Prema Mekfalsu, nije reč samo o sličnostima, već i o uvidu u to da, da je tamo postojalo nešto drugačije. U filmovima koji su sada dostupni na internetu tipični su socijalistički prizori i motivi: monotona gradska naselja ili masovni skupovi kao na Svetskom igrama mladih 1973. u Istočnom Berlinu.

Istočni Berlin, 1973.

Istočni Berlin, 1973.

Filmovi su dopunjeni komentarima aktera ili snimatelja filmova. „Pričam ti priču“ naziv je ovih dodatnih informacija. Nemi izvorni snimci obogaćni su glasom pripovedača koji objašnjava o čemu se radi, a ponekad se čuje i muzika.

„Vidimo samo srećne ljude“

Istoričar Frank Boš smatra ovu kombinaciju fascinantnom. „To je više od čiste nauke, ima tu nečeg razigranog.“ S jedne strane postoji „službeno sećanje“, s druge strane „popularno“. Filmovi su prikazivali „ sasvim običan život“ i to što se vidi potpuno je u suprotnosti sa uvrežnim predrasudama sa Zapada. Boš koji je direktor Lajbnic instituta za savremenu istoriju u Potsdamu kaže: „Vidimo samo srećne ljude“.

Ali naravno, to je samo deo priče o DDR-u. Sada bi te filmove trebalo staviti u pravi kontekst. U svom obrazovnom radu Boš se nada novim idejama u obradi istorije DDR-a. U diktaturi Istočne Nemačke bilo je mnogo kontrole i nadziranja, ali naravno bilo je i slobode. Filmovi su idealni za preciznije prepoznavanje i vrednovanje tih sloboda, „daju posticaj da se o tome raspravlja“, tvrdi ovaj istoričar.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

DW.COM

WWW Linkovi