Hrvatska: zaboravljene žrtve komunizma | Evropa | DW | 23.08.2016
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Evropa

Hrvatska: zaboravljene žrtve komunizma

Ni nakon 25 godina života od osamostaljivanja, građani Hrvatske nemaju jedinstveni stav o bivšoj komunističkoj Jugoslaviji. Zbog toga i izostaju smislene komemoracije žrtava komunističkog režima.

Kroatien Goli Otok ehemaliges Gefängnis

Goli otok je jedan od simbola komunističkih zločina u Hrvatskoj. Od 1949. do 1956. na njega je na „prevaspitavanje“ poslato oko 16.000 komunista

Duboko podeljeni, jedni bivšu državu smatraju, kako to vole da kažu, tamnicom hrvatskog naroda, dok drugi sa simpatijama govore o zemlji jednakosti, bezbednosti i blagostanja. Treći će damo da odmahnu rukom i kažu da ih takve stvari ne interesuju.

Posledično, današnji Evropski dan sećanja na žrtve svih totalitarnih i autoritarnih režima nije glavna prilika da se spominju žrtve poretka koji je supstancijalno kolabirao početkom osamdesetih, a formalno, deceniju kasnije. Štaviše, taj dan će malo ko u Hrvatskoj da obeleži, dok će žrtve komunizma pre svega da se koriste u političkim obračunima i predizbornim kampanjama.

Masovne likvidacije koje je Jugoslovenska armija bez suđenja sprovela nad civilima i pripadnicima poraženih vojski nakon završetka Drugog svetskog rata, kolokvijalno znane kao Križni putevi ili Blajburg, samo su povod za godišnje obračune između porodica stradalih i desnice, s onima na političkoj levici. Prvi će tako često bez problema da istaknu znakove takođe totalitarne i poražene Nezavisne Države Hrvatske, dok će drugi da pronađu opravdanje za komunističke zločine i stravičan pokolj civila.

Oko te teme neće se složiti ni istoričari, pa će njihova mišljenja prvenstveno da se razilaze oko broja stradalih, ali i oko karaktera rata koji se vodio između ustaša i partizana. Zbog toga ćemo čuti da je antifašizam kontaminiran i nedeljiv od komunističke revolucije, bez obzira na to što su među antifašistima bili i brojni vernici, pa čak i sveštenici.

Ni logor na Golom otoku namenjen protivnicima Komunističke partije nije tačka oko koje će se hrvatski građani složiti, a podele se protežu i do nedavnog suđenja šefovima jugoslovenskih tajnih službi Zdravku Mustaču i Josipu Perkoviću koje je nemački sud osudio na doživotni zatvor zbog političkog ubistva u Bavarskoj 1983. godine.

Mahnmal für die Opfer des Kommunismus in Prag Tschechische Republik Europa

Spomenik žrtvama komunizma u Pragu, Češka

Totalitarizmi stvaraju „novog čoveka“

Čak i bez prethodno nabrojanog, Jugoslaviji se ne bi mogao poreći totalitaran poredak čiji su znaci i danas simpatični velikom broju građana – poput, recimo, pionira ili služenja vojnog roka u Jugoslovenskoj narodnoj armiji. „Tu je jednopartijski sistem i opšta odbojnost prema pluralizmu. Kod autoritarnog režima, događa se saradnja političke elite s Crkvom, ali to u totalitarizmu nije moguće. Pioniri su jedan primer koji je u strukturi vrlo sličan ustaškoj mladeži. U Jugoslaviji je i ekonomski sistem bio centralno upravljan. Sve vreme vidimo i stvaranje 'novog čoveka' na bazi te ideologije. To se vidi u školskom sistemu kroz potenciranje stanja rata, kroz predmete kao što su Opštenarodna obrana i društvena samozaštita. Stalno se naglašava naučno definisan konflikt s kapitalizmom. Bilo je malo mogućnosti za kompromis što se nastavljalo u služenju vojnog roka u vojsci koja je de fakto bila politička“, kaže u razgovoru za DW istoričar dr Tomislav Dulić, direktor Instituta Igo Valentin sa švedskog Univerziteta u Upsali i napominje: „Taj totalitarizam je, u nekom smislu, bio pluralniji od onog u Sovjetskom savezu, ali Tito je zaustavio pitanja o monopolu nad političkom vlašću koja su počela da se pojavljuju nakon Maspoka (Hrvatskog proleća, prim.aut).“

Da li su onda građani i deo tog režima uneli kao nasleđe u novostvorenu Hrvatsku i države nastale raspadom Jugoslavije? „Naravno, svi ti ljudi su živeli u tom sistemu. Ako proširimo temu na celu Istočnu Evropu, vidimo da je reč o političkoj kulturi koja se dosta razlikuje od Zapadne Evrope. Kada se raspadala Jugoslavija mislilo se da će demokratija da donese nešto novo i blagostanje. Ali sam pojam bio je vezan uz to da će većina imati vlast nad manjinom. Isto je bilo i u Jugoslaviji s radničkom klasom koja je trebalo da vodi klasnu borbu u ime većine. Ali, zaboravlja se, da demokratija sa sobom vuče zaštite ljudskih prava“, odgovora dr Dulić.

Kroatien Goli Otok ehemaliges Gefängnis

Goli otok i nakon 1956. sve do 1989. ostaje jedan od najstravičnijih zatvora u bivšoj Jugoslaviji

Građani previše očekuju od svojih dosijea

Istina o pravom komunističkog režimu, reći će mnogi, krije se u arhivama jugoslovenskih tajnih službi, koji su, ako je verovati medijima i političarima, skrivene u najčuvanijim delovima Hrvatskog državnog arhiva. Ali tu je napravljen veliki napredak, kaže Nenad Bukvić, načelnik Odeljenja za zaštitu i obradu arhivskog gradiva. „Prošle godine preuzeli smo dodatni deo gradiva Službe državne bezbednosti, a napravljena je i deklasifikacija tog gradiva koje više ne nosi oznaku tajnosti. Međutim, postoje ograničenja zbog zaštite ličnih podataka.“ Tako saznajemo da sve žive osobe i najuži članovi porodica umrlih mogu da zatraže uvid u njihov dosije, ako on postoji, a isto je omogućeno i za naučna istraživanja.

U kontaktu s nekoliko kolega koje su pogledale svoj dosije, saznajem da im je motiv bio saznavanje ko su u njihovoj okolini bili doušnici. Ali rezultat je bio razočaravajući. „U papirima su bile banalne beleške o tome s kim sam pio kafu i šta sam govorio na kolegijumima, dok su imena onih koji su o tome izvestili bila 'kodirana' ili zacrnjena zbog zaštite ličnih podataka“, kaže nam urednik jednog ugašenog lista.

„Očekivanja su velika. Oni koji koriste tu dokumentaciju trebalo bi da budu svesni da je ona nastajala pod specifičnim okolnostima i prikupljana je za specifičnu svrhu. Deo korisnika razočara se kad shvati da nisu bili nadzirani. S druge strane, oni koji vide svoj dosije u njemu ne nađu ništa senzacionalno. To su operativne informacije, a za proveru njihove verodostojnosti potreban je dodatni instrument. Ako je osoba A o osobi B rekla nešto, to ne znači da je to istina“, objašnjava viši arhivista Bukvić. Spomenuta ograničenja posledica su postojećih propisa, ali i dobra podloga za stvaranje „spiskova za odstrel“ koji se povremeno plasiraju putem manjih internet-portala sumnjive novinarske vrednosti, a kako bi se kodnom imenu pridružio identitet protivnika koji se želi ocrniti. Uz sve to ne trebalo bi zaboraviti i na mogućnost da su poneki dokumenti lažirani ili veliki delovi zbirki uništeni, a što je poslednjih dana pripisano spomenutom Perkoviću koji je, prema rečima zagrebačkog sudije Ivana Turudića, uoči prvih demokratskih izbora bio na čelu Povereništva za uništavanje dokumenata.

Rekonstruktion zerrissener Stasi-Akten

I u Istočnoj Nemačkoj je tajna služba Štazi pokušala da uništi neka dokumenta koja se još uvek sastavljaju

Arhive nisu presudne

„I Švedska je vrlo restriktivna kod otvaranja takve građe, pogotovo kada je reč o ličnim podacima. Tada se čeka 75 godina. To nije specifično ni za Hrvatsku, ni za države bivše Jugoslavije“, kaže istoričar Tomislav Dulić. „Za istoričare je otvaranje arhiva uvek odlično. Mi to volimo. Ali to ne znači samo po sebi da ćemo, uz masu novih podataka, doći do istine. Verujem da za razumevanje procesa u bivšoj Jugoslaviji imamo dosta faktografije. Slabost lokalnih istoriografija je u teorijskoj interpretaciji tih podataka. Mladi istoričari trebalo bi da dobiju mogućnost da se metodološki i teorijski usavršavaju i dođu do novih pristupa.“

Hrvatska je nesumnjivo zarobljena u dijametralno suprotnim interpretacijama komunističke prošlosti u kojima na obe strane nedostaje zdrava doza kritičnosti. Ta polarizacija, smatra Dulić, rezultat je širih evropskih procesa. „Radikalnija desnica raste u Istočnoj Evropi, uvezala se u državne strukture na način koji nije uočljiv na Zapadu. To uveliko utiče na javno mnjenje, pa tera konzervativnu desnicu da flertuje s takvom retorikom. Kod levice to pak rezultira odbojnošću, pa dolazi do radikalizacije, a istorija se koristi kao važan vid političke debate. S te tačke, teško je doći do konsenzusa. Ali opšti konsenzus i nije posao istoričara, već je to prihvaćanje osnovnih činjenica na kojima može da se diskutuje. Karikirano – kada govorimo o Zemlji, moramo bar da se dogovorimo da je okrugla.“

Hrvatski građani su se oko oblika Zemlje, srećom, dogovorili. Ali kakav je bio život u bivšoj Jugoslaviji i koliko je ona bila totalitarna, pitanje je na koje se odgovor još uvek traži.