1. Idi na sadržaj
  2. Pređi na glavni meni
  3. Idi na ostale ponude DW

Hrvatska i „Oluja“: Ratna pobeda i tegoban mir

5. avgust 2023.

Paradoks je da oni Hrvati koji se najviše busaju u patriotske grudi uzimaju Hrvatsku zdravo za gotovo – njima je važno da ima Hrvatske, a ne kakva je ta Hrvatska. A to vodi i u demografski nestanak, kažu sagovornici DW.

https://p.dw.com/p/4Uo4p
Hrvatski vojnik u Petrinji (8. avgust 1995) nailazi na napušteni restoran
Hrvatski vojnik u Petrinji (8. avgust 1995) nailazi na napušteni restoranFoto: Getty Images/AFP/N. Brentz

Uoči obeležavanja 28. godišnjice hrvatske akcije „Oluja“, porazgovarali smo sa dvojicom profesora zagrebačkog Fakulteta političkih nauka (FPZ) o nasleđu te vojne pobede u društvenom životu i stanju današnje Hrvatske.

U to vreme dominantan senzibilitet u Hrvatskoj i šire bio je nacionalni zanos, a uveliko i nacionalistički, te je ostvareni cilj oslobođenja zemlje ostavio u drugom planu većinu mirnodopskih, pre svega razvojnih prioriteta.

Glavna tema u Hrvatskoj dugo je stoga bio odnos, to jest antagonizam između Hrvata i Srba, ali u međuvremenu se celokupnom društvu nametnula složena problematika sasvim druge vrste, s aspekata na primer ekonomskih i demografskih.

Dražen Lalić, stručnjak za političku sociologiju, smatra da se usled svega toga društvo izrazito podelilo, što u najvećoj meri postaje ona tegobna, neželjena baština jednog ratnog trijumfa.

„Jedan deo ljudi ne pita, niti želi da govori o tome kakav je tačno društveni i politički sadržaj njihove domovine danas, nego Hrvatsku uzimaju zdravo za gotovo. No to se pokazalo kao najbolji put da propustimo razvoj ukorak s vremenom“, mišljenja je Lalić.

Nacionalizam kao bakalar

„Veliki deo takvih zasigurno nalazi svoj materijalni interes u podržavanju istog stanja“, nastavlja on, "jer su time sebi osigurali profit. Vlado Gotovac nije bio uspešan političar, ali jeste politički intelektualac, pa je rekao – 'Hrvatska da, ali kakva?'“

„Moguće je sada prepoznati dve Hrvatske po tom pitanju, onu koju ne zanima kakvoća, i onu koja je nad realnim sadržajem zabrinuta, ili je njime oštećena. Prvi koriste Hrvatsku kao posudu, ljušturu bez obzira na sadržaj. Nacionalizam je tu vrednost sam za sebe, odgovor na sve, a potpitanja su nepoželjna. On je kao bakalar, možemo ga konzumirati na stotinu načina.“

Lalić drži da je neka vrsta ideološke ucene s pozicija nacionalizma tako prouzrokovala društveno stanje „spoznajne ispražnjenosti“. S učestalim krizama pak – socijalnim, ekološkim, sigurnosnim – fokus je javnosti ipak pomaknut s nacionalne tematike na konkretnije životne preokupacije.

„Intelektualno smo zakržljali kao društvo, a najviše je zakazala elita. Ne dakle samo ona politička i ekonomska, nego i naučna, univerzitetska, akademska, medijska... Nemojmo se zavaravati, stanje je u tom pogledu agonično. Stvarnost nam i na javnoj radioteleviziji tumače ljudi ubogog znanja, ili čak 'pi-arovci', marketingaši“, upozorava Dražen Lalić.

„Kamijeva je ona da mi ne samo što 'nemamo rešenje, nego nemamo ni problem', u smislu nesposobnosti da se artikuliše i zatim reši. Priprema se i Zakon o jeziku, kao da je to glavni problem, kao da je to ikakav stvarni problem. A gubimo ljude takvim intenzitetom da kroz par generacija ovim jezikom neće imati ko ni da govori ni da piše. Mladi se ionako sve više okreću individualizmu, ne uspevajući da nađu oslonac u zapuštenom sistemu i kolektivu“, zaključio je ovaj sociolog, nimalo optimistično.

Jedno od obeležavanja "Oluje" u Kninu
Jedno od obeležavanja "Oluje" u KninuFoto: AA/picture alliance

Batrganje u vlastitoj kloaki

O tome kakvi se društveno-psihološki mehanizmi ističu u opisanoj situaciji, upitali smo Nebojšu Blanušu, eksperta za političku i socijalnu psihologiju. On napominje da su, svih 28 godina nakon Oluje, političke elite u Hrvatskoj i Srbiji – uglavnom nacionalistički postavljene - uporno proizvodile hegemonijske narative o tome kako su iz ovdašnjih ratova njihove države i narodi izašli istovremeno kao pobednici i kao najveće žrtve.

„Kao odraz u ogledalu po sadržaju, a istovetni po formi“, dodao je, „takvi narativi služili su i služe ne samo pumpanju nacionalističkih mišića i cementiranju nepomirljivosti između Hrvata i Srba.“

Prema njegovom razmišljanju, oni su u funkciji i posvećivanja nacija kao takoreći „hristoloških figura“ koje kroz državno sponzorisane komemoracije pozivaju na homogenizaciju.

I to uz neizbežno propagiranje mentaliteta opsadnog stanja kao zaloga za nove generacije bez iskustva rata, pri čemu se nacionalno sećanje nastoji „lakirati“ tako da bude „čisto kao suza“, a zločini u ime vlastite nacije i patnja drugih svode se na ekscese „nekoliko trulih jabuka“.

Još bezočniji oblik proizvodnje amnezije, po Blanuši, jeste komemoracija „vlastitih“ žrtava na mestima masovnih stradanja „drugih“, recimo u Jasenovcu i Prijedoru.

Reprodukcija svega toga na koncu onemogućava suočavanje s prošlošću čiji bi cilj bilo presecanje negativnog nasleđa, ali i osiguravanje trezvenijeg pogleda na sadašnjost i budućnost.

„Nacionalističkim vlastima su opisani narativi“, kaže Blanuša, „služili kroz celo ovo razdoblje kao deo propagandnog alata za mobilizaciju svojih sledbenika protiv zamišljenih unutrašnjih i spoljnih neprijatelja, a perifernost ovog regiona i globalno 'zanimljiva vremena' ostavila su nas da se uglavnom sami batrgamo u vlastitoj kloaki.“

Jesmo li se zato borili?

„Zvuči grubo, ali naša bi 30-godišnja prošlost i sadašnjost vrlo verovatno mogla biti po formi slična, ali po razmerama višestruko neznačajnija, ukrajinsko-ruskoj budućnosti. No to ne znači da će nestati ove naše kolektivno-narcisoidne matrice koje reprodukuju zaljubljenost u utemeljenje države u ratovima i zločinima“, rekao nam je Blanuša, govoreći nadalje o realnom nasleđu takve političke stvarnosti.

Da navedemo samo poneke činjenice: opusteli prostori bez ljudi, radna emigracija upravo onih koji su nezadovoljni korumpiranim sistemima, klijentelizam s kojim se još od početka devedesetih legalizovala pljačka javnih dobara.

„Tome svakako treba dodati permanentnu negativnu selekciju političkih elita i sve veće socijalne razlike“, poentirao je Nebojša Blanuša, uz dodatak da ne očekuje skoriji pomak na bolje.

Sadašnja dešavanja ne upućuju ga na to, premda treba podsetiti da su epohalne krize uvek pored nedaća nudile i društveni supstrat za kreiranje sadržajnih promena u nekom pozitivnijem smeru.

Hrvatska će nesumnjivo i dalje obeležavati godišnjice Oluje, ali će se jednom sadržaj te svečanosti možda povesti za progresivnijim uporištima umesto puke etnoekstaze.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.