Hoće li Rusi mir? | Politika | DW | 11.07.2017
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Dumanje Rusije

Hoće li Rusi mir?

Najnovije ankete koje je sproveo analitički centar „Levada“ pokazuju da veliki broj Rusa želi zaoštravanje politike. Putin je za njih čak previše liberalan. Zašto je to tako? Na tragu tog pitanja piše Viktor Jerofejev.

Poznato pitanje Jevtušenka „Žele li Rusi mir?“ napravilo je luping: Rusija rado ratuje i u Ukrajini (a to poriče), i u Siriji. Pa bi bilo logični priupitati da li Rusi žele mir. Inače vojnim paradama, lažnim jurišima na Rajhstag, parolama „Možemo mi opet“ i „Na Berlin“ – neće biti kraja. Stanovnici sela širom zemlje vole da hodaju unaokolo u maskirnim uniformama, trgovci na slavni Dan pobede natiču šapke, a deca se šećkaju u vojnim formacijama.

Šta je ovde kokoška, a šta jaje? Da li se vlast povinovala ratničkom osećanju naroda? Ili je vlast zajedno s propagandom posejala u narod radost vojne mobilizacije? Po meni je ovde reč o retkom slučaju kokoške i jaja.

Prema istraživanju analitičkog centra „Levada“, trećina Rusa želi da budući predsednik, ma ko to bio (a biće najverovatnije ovaj isti), pooštri unutrašnju politiku. Putin je za njih čak previše liberalan. Oni bi da se ponovo uvede smrtna kazna i batinanje, da se uništi „peta kolona“ i zabrani slobodna prodaja dolara, kao i još mnogo toga. A ako je reč o spoljnoj politici, Zapadu bi trebalo pokazati čija majka crnu vunu prede.

Četrdeset procenata stanovništva žele da sve bude tako kako jeste. Ništa da se ne menja. Sve je sjajno. Tek nekih 13 procenata žele liberalizaciju i pomirenje sa Zapadom.

Pa dobro, znamo vrednost anketa u autoritarnim državama. To je kao plamen sveće na jakom vetru koji se povija na sve strane. Prema rezultatima druge ankete, svaki četvrti mladi Rus želi da napusti Rusiju – zauvek. A od ukupnog stanovništva, svaki deseti sanja o emigraciji. Jedva se sastavlja kraj s krajem. Ipak, žele li Rusi mir?

Russland Victor Jerofeev

Viktor Jerofejev

U evropskom razumevanju Rusija živi iza ogledala. Kako bi se ispravila i približila se Zapadu, nužno je razbiti ogledalo, što u ruskoj kolekciji sujeverja označava smrt.

Svaki put posle opštih izbora (ma kojeg nivoa), pokazuje se da narod glasa za vlast. Opozicija posumnja u rezultate. Nameštanje izbora je posebna priča, ali koliko god da je ono masovno, vidno je da narod jednako stoji iza vlasti. Onda inteligencija proklinje narod, spominje ropstvo, gušenje slobode – i to traje koji mesec. Potom kletve utihnu i narod (po predodžbi svih onih 13 procenata), postaje iznova žrtva režima koji je zemlju okupirao na svoj čekistički način.

Da li se to inteligencija služi lukavstvom? Pre će biti da je to lukavstvo liberalne ideologije. Da bi se spasio narod neophodna je vera u nužnost njegovog spasa. Ali tu i jeste nevolja. Zar se narod tako bolećivo odnosi prema čekistima? Inteligenicija u njima vidi nastavljače dela NKVD-KGB-a. Za većinu naroda čekisti su izabranici sudbine kojima bi trebalo zavideti, zaštitnici otadžbine koji čuvaju red. To je – bez ikakve ironije – realan mit. Ti heroji se stalno nalaze u ratu sa Zapadom, a sukob se zaoštrio, na njihovu radost i narodu za zabavu. Putin potpisuje ukaz o produženju kontrasankcija – ura! Svi se obraduju! Rusija ne plati svoj doprinos Savetu Evrope. Reakcija – oni su krivi. Kako oni, koji oni? Kako koji? Evropa!

Ukratko, rat je bolji od mira. Ne baš veliki, atomski rat. U svesti naroda postoji jedan broj gubitaka, čije ograničavanje za vlast nije poželjno. Sam po sebi rat neće uplašiti društvo koje nije prožeto „zapadnim“ pacifizmom.

Jednom sam na nekom moskovskom liberalnom radiju čuo da bi četvrtina slušalaca otišla da se bori u Donbasu kako bi otplatili kreditne dugove. Vojni napor oslobađa i vlast i narod od skupocene pripadnosti humanoj civilizaciji. Za vlast imućnih, koja se ogradila od Zapada, ugodan je pronalazak novog čina hladnog rata (mada rat i nije tako hladan!) On skriva hronično zaostajanje ekonomije i zakazivanje modernizacije. Mobilizacija skida sa vlasti odgovornost za sve nevolje. I za sve je kriv Zapad. A kome se ne sviđa – pa granice su skoro otvorene. Neka se tuda ospe i protestni pokret!

Suočena sa jedinim mogućim oblikom vlasti za Kremlj, inteligencija se kaje: Mi smo krivi! Kako smo to dopustili? Biju se u grudi. Ali to ne čine bez lukavosti. Ko se više kaje, taj je u pravu. A nisu u pravu oni koji ćute i idu na kompromise s vlašću. Ali u bilo kojem autoritarnom režimu, kompromis je – hoćeš-nećeš – deo svakodnevice.

Vlast stalno ponavlja da postupa ispravno. Ništa ne priznaje, ni obaranje aviona, ni to da nisu dali da se realno rasvetli ubistvo Njemcova, niti to da su učestvovali u olimpijskom dopingu. Ona nizašta nije kriva. No, ponekad, kako ne bi izgledala neuverljivo svetački, ona isporuči poneku korumpiranu figuru, onako kao što psi zubima istrgnu poneku buvu iz krzna.

I tako, oko polovine naroda ni da zucne, nalazeći se u dubokom istorijskom šoku. Putinovi birači imaju čisto biološki zadatak da prežive. Bilo kakvu promenu doživljavaju kao opasnost. Oni su za – zastoj. Ako je preživeo juče, onda mu je i sutra potrebno takvo vreme.

Ipak, prema istraživanju analitičkog centra „Levada“, trećina naroda hoće poboljšanje prilika. Njihova čežnja za promenom klime je u potpunoj suprotnosti od onog o čemu mašta inteligencija. Trećina Rusije hoće više poretka, više strogosti, i to uopšte, a ne samo i obavezno u politici. Taj se poredak povezuje sa Staljinom. Kako god, on je u očima mnogih Rusa najpošteniji ljudožder koji se uvek borio za mir u celom svetu.

*Viktor Jerofejev je rođen 1947. u Moskvi. Autor je knjiga „Život sa idiotom" (1991), „Strašni sud" (1994), „Ruska lepotica" (1996), „Pet reka života" (1998), „Enciklopedija ruske duše" (1999), „Dobri Staljin" (2004) itd.

Sve tekstove Viktora Jerofejeva možete pronaći OVDE.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

WWW Linkovi