Heroine s početka pokreta za prava žena u Nemačkoj

Krajem 18. veka žene u Evropi počele su da zahtevaju više prava za sebe. Već tada su učestvovale u revolucionarnim akcijama, posebno u Francuskoj, gde je posle revolucije 1789. otvoren put za ljudska prava i ravnopravnost. U Nemačkoj su žene postale politički aktivne i glasne nekih pedesetak godina kasnije. Neke su bile i aktivnije i glasnije.

Luize Oto-Peters – početna iskra

Luize Oto-Peters se u javnosti pojavila 1843. Smatrala je da učešće žena u državnim stvarima „nije pravo, već dužnost“. Tada je imala samo 24 godine.

Ona je već sa 16 godina ostala je siroče, ali je nakon smrti roditelja, nasledila veliko bogatstvo. Ostvarila je svoj san o karijeri i postala književnica, pisala pesme, eseje, društveno-kritičke romane i novinarske članke koje je objavljivala pod muškim pseudonimom Oto Štern. Njima je skrenula na sebe pažnju vlade, koja je pokušala da je ućutka.

Uprkos tome, Oto-Peters je 1865. osnovala „Lajpciško žensko udruženje za obrazovanje“. Iste godine u Lajpcigu je održana i velika konferencija žena. Novine su im se izrugavale, pisale su o „lajpciškoj bitki žena“, ali 120 učesnica na to nije obraćalo pažnju. Osnovale su Opšte nemačko žensko udruženje (ADF), kojim je Luiza Oto-Peters predsedavala skoro 30 godina. Bila je to početna iskra koja je dovela do osnivanja brojnih ženskih udruženja širom Nemačke.

Helena Lang – obrazovanje za devojčice

Prvi i najvažniji cilj bio je – obrazovanje za žene i devojčice. Jer, dok je školsko obrazovanje za dečake bilo sasvim normalno, devojčice iz radničke klase morale su rano da zarađuju, a ćerke u srednjoj klasi spremane su za bračni život. Devojčice koje su znale da čitaju i pišu bile su retkost.

Nastavnica Helene Lange je stoga 1877, zajedno sa drugih pet žena aktivnih u građanskom pokretu žena, napisala peticiju pruskom ministru obrazovanja u kojoj se zahteva: bolje obrazovanje za devojčice, veći uticaj nastavnica na obrazovanje učenica, bolje obrazovanje za nastavnice. Peticija je odbijena.

Žene su dobile dozvolu da studiraju na nemačkim univerzitetima 1899. i 1900, a 1908. je školski sistem za devojčice proglašen je državnom stvari.

Klara Cetkin – politički svesna

Mlada Klara Ajsner pohađala je seminar za nastavnice u Lajpcigu, upoznala tamošnje Opšte nemačko žensko udruženje i počela da se angažuje. Njen način života je za ono vreme bio skandalozan: živela je sa Rusom Osipom Cetkinom u „divljem“ braku, uzela njegovo prezime i s njim dobila dva sina.

Učlanila se u Socijalističku radničku partiju, kasnije SPD, i počela da se bori za punu profesionalnu i društvenu ravnopravnost žena. Osnovala je ženski časopis „Jednakost“. Klara Cetkin je predstavnica proleterskog ženskog pokreta u kojem se, za razliku od buržoaskog pokreta žena, pre svega radilo o pravima radnica.

Cetkin je bila ta koja je 1910. pokrenula Međunarodni Dan žena, dan borbe za jednakost, demokratiju, mir i socijalizam. Prvi put je proslavljen 1911. pod motom: „Ovamo s pravom glasa za žene!“

Anita Augspurg i Lida Gustava Hejman – pravo da se politički izjasniš

Anita Augspurg i njena partnerka Lida Gustava Hejman takođe su bile angažovane za pravo glasa žena u Nemačkoj. One su 1902. osnovale nemačko „Udruženje za glasačka prava žena“.

Augspurg je studirala pravo u Švajcarskoj – tako nešto je bilo nezamislivo u Nemačkoj krajem 19. veka. Doktorirala je i imala pravno znanje neophodno za borbu za reforme u nemačkom Rajhstagu.

Augspurg i Hajman su bile manje miroljubive od svojih nemačkih „sestara“: za svoja prava borile su se istim brutalnim sredstvima kao i sufražetkinje u Engleskoj, štrajkovima glađu, vandalizamom i demonstracijama velikih razmera.

Pokret sufražetkinja u Engleskoj toliko je ojačao da niko nije mogao da ga ignoriše. Sarađivale su i sa udruženjima iz drugih evropskih zemalja.

Nemice dobijaju pravo glasa u Vajmarskoj republici

Žene u Nemačkoj, Austriji, Poljskoj i Engleskoj borile su se za svoje pravo glasa sve do 1918, a u drugim zemljama i duže, dok su žene u Holandiji i Skandinaviji već godinama mogle da glasaju.

Nakon završetka Prvog svetskog rata, na dan 30. novembra 1918, nova nemačka vlada je objavila: „Svi izbori od sada će se održavati prema istom, tajnom, neposrednom, opštem pravu glasa, na osnovu proporcionalnog izbornog sistema, za sve muške i ženske osobe starije od 20 godina.“

Taj novi zakon primenjen je nedugo potom: januara 1919.