Haos na aerodromu u Kabulu: simbol dvadesetogodišnjeg rata | Politika | DW | 24.08.2021
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Lični stav

Haos na aerodromu u Kabulu: simbol dvadesetogodišnjeg rata

Slike sa aerodroma u Kabulu su šokantne. Intervencija stranih trupa u Avganistanu završava onako kako je i počela – sa snažnim obeležjima neokolonijalizma, smatra novinarka DW Vaslat Hasrat-Nazimi.

Dramatične scene na aerodromu u Kabulu. Američki vojnici viču na Avganistance koji idu prema njima i pozivaju ih da se udalje. Jedan gura gomilu ljudi od sebe, drugi je prema njima uperio pušku. Neki Avganistanci pokazuju svoje pasoše, neki imaju i evropske. Ali, izgleda da to američke vojnike ne interesuje. Na video-snimcima vidi se kako američki vojnici pucaju u gomilu i pokušavaju da taj haos suzavcem stave pod kontrolu. Neke žene vrište i zapomažu. Mole za pomoć. Neke se onesvešćuju. Deca zgroženo gledaju svoje roditelje, očigledno su u šoku.

Ovih dana takve slike su svuda – kao brojni, mali znaci opomene na ekranima televizora i pametnih telefona: gledajte, to će se dogoditi onima koji ne žele da islam iz kamenog doba. U Nemačkoj i Evropi su zapanjeni. Kako je moglo da dođe do ove dramatične situacije? Kako razmišlja neko ko svoju bebu dodaje preko ograde od bodljikave žice, a da sam ne može da pođe sa njom?

-pročitajte još: Neka prestane dvoličnost prema Avganistanu

Nekoliko sati nakon što su poleteli prvi američki avionu za evakuaciju, aerodrom u Kabulu pretvorio se u neorganizovani izbeglički logor. Tu nikakvu ulogu ne igra to ko ima pasoše, a ko nema, ko ima neku vizu i da li je rođen u Nemačkoj ili u Avganistanu. Tu gde važi zakon jačeg, svi su samo jedno: Avganistanci. A to znači da su oni ljudi druge klase i tako se prema njima i postupa. Društveni status, obrazovanje, dobri kontakti, bogatstvo ili pravo na boravak – sve to više ne igra nikakvu ulogu. Propala je iluzija da čovek mora samo da se dovoljno potrudi kako bi mogao da pobegne od rata i frustracije, pada živi kao čovek prve klase u Severnoj Americi ili u Evropi.

Vaslat Hasrat-Nazimi, urednica redakcije DW na jezicima daru i paštu

Vaslat Hasrat-Nazimi, urednica redakcije DW na jezicima daru i paštu

Ono što se događa na aerodromu je simbol onoga što se pokušava da se Avganistancima nametne već 20 – ne, već 40 godina. Da su oni bespomoćan, očajan narod koji mora da spasava moralno nadmoćna međunarodna zajednica. Ovih dana Avganistanci su zarobljeni između američkih vojnika koji na njih pucaju i talibana koji prete arhaičnim kaznama. Avganistancima je potrebno priznati ljudska prava i dati im pravo na zaštitu i bezbednost koje iz toga proizlazi.

Ali, razlika se pravi i između ljudi druge klase. Nevina beba, slobodna od sumnje na terorizam i islamizam, a koju spasavaju američki vojnici, spada u najomiljeniju kategoriju. Takva deca se još mogu oblikovati i integrisati na Zapadu. Svakodnevno se pojavljuju takve propagandne slike američkih vojnika koji na rukama drže nekoliko meseci stare bebe.

To je groteskno: nekoliko minuta ranije roditelji te dece su maltretirani. Smatra se da se toj deci može ponuditi poželjna budućnost samo ako su odvojena od roditelja. To je stara kolonijalna strategija koja je u SAD i Kanadi već primenjivana protiv indogenih naroda.

U ekstremnom kontrastu prema „čistom detetu“ su odrasli, necivilizovani Avganistanci: muškarci koji večno sprovode krvnu osvetu. Na Zapadu nema saosećanja naročito s afganistanskim muškarcem. Uvek se postavlja pitanje zašto kao izbeglice dolaze gotovo isključivo muškarci. Zašto se ne brane? Zašto su se bez borbe predali talibanima?

Pritom se previđa da se avganistanska vojska nije predala bez borbe, već da su je na cedilu ostavili i SAD i NATO i njihova sopstvena vlada. A beže pre svega muškarci zato što se žene u Avganistanu ne usuđuju da same izađu iz kuće. Zaboravlja se i to koliko je za žene naporno i opasno bekstvo preko granice. Umesto toga, ponavljaju se iskrivljene orijentalne i neokolonijalne slike. U skladu s konstatacijom književne kritičarke Gajatri Čakravorti Spivak iz 1988, globalno se razmišlja na sledeći način: „Beli muškarci spasavaju tamnopute žene od tamnoputih muškaraca“.

Da se podsetimo: intervencija u Avganistanu pre 20 godina, uz borbu protiv terorizma, obrazlagana je sledećom namerom: Zapad je hteo da oslobodi Avganistan od talibana kako bi spasao avganistanske žene. Upravo te žene sada se ponovo prepuštaju njihovoj sudbini. Samo one koje uspeju da uđu u neki avion koji leti na Zapad, imaju šansu da žive kao žene prema zapadnom idealu. Svi drugi – a pogotovo avganistanski muškarci –prepuštaju se samo sebi.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu