1. Idi na sadržaj
  2. Pređi na glavni meni
  3. Idi na ostale ponude DW

Handke i Balkan – Nobelova nagrada u pogrešnim rukama

Alida Bremer
11. oktobar 2019.

Pisao je o „dobro naoružanim muslimanima“. Kao i o „činjenicama i lažnim činjenicama“. Peter Handke je uvek polarizovao javnost na Balkanu. A Nobelovu nagradu za književnost nije zaslužio, smatra Alida Bremer.

https://p.dw.com/p/3R854
Schweden Stockholm Nobelpreis Literatur 2019 Autor Peter Handke
Foto: Nobel Media/Niklas Elmehed

Naš svet je povremeno šizofren. Šta bi moglo taj osećaj bolje da ilustruje od onog dana kad jedna žena koja potiče sa Balkana i živi u Nemačkoj čita vesti o antisemitskom desnoradikalnom terorističkom napadu u Haleu i onda – usred svih tih loših slutnji, koje doživljava kao deža vi – sazna za odluku Odbora za dodelu Nobelove nagrade?

Odbor je zahvaljujući kampanji MeToo otkrio sukob interesa i slučajeve korupcije koji kod te Jugoistočnoevropljanke takođe izazivaju razne deža vije. Za 2018. godinu nije dodeljena Nagrada, a sada je data poljskoj autorki Olgi Tokarčuk. U medijima na nemačkom jeziku nju su odmah počeli da slave zbog njenog kritičkog držanja prema poljskom nacionalizmu.

A Nobelova nagrada za književnost za 2019. godinu ide – Peteru Handkeu! O njemu se odmah kaže da se mora odvojeno posmatrati ono estetsko od onog političkog. Ono političko nije presudno za dodelu Nobelove nagrade za književnost. Dakle, ono što je kod Tokarčuk značajno, kod Handkea nije?

Do večeri se pojavljuje mnogo uzbuđenih reakcija. Otvaraju se ponovo stari sukobi. Dok brojni bosanski muslimani u toj odluci vide vređanje mrtvih iz Srebrenice, a brojni Albanci s Kosova se s njima solidarišu, za jedne Hrvate je „Handkeovo delo veliko, ali…“, drugi kažu „on je četnik“, a treći prozivaju: „Ne govorite o njemu ako ga niste čitali!“ Kao: Oni su iščitali svih onih iks-hiljada stranica njegovog opusa.

Brojni Srbi – barem ako se gledaju postovi na internetu – osećaju da ih je svet konačno razumeo, ali i među njima se razvijaju oštri virtualni verbalni sukobi. Autor Dejan Tiago Stanković piše na svom Fejsbuk-profilu: „Poštovani Handke, čestitam ti na Nobelovoj nagradi, kapiram da su Šveđani dobro promislili kad su ti je davali, a mi smo dobri ljudi, još ćemo da ti oprostimo što te je nasamario Milošević pa si pomislio da je dobar čovek. On je nama svima ozbiljno zagovnao život i silan je narod u smrt oterao, ali hrišćanski je praštati, oprostićemo i mi tebi što si ispao nečovek. Nadam se da si nešto naučio iz toga, nemoj, leba ti, ponovo da nasedneš pa ovaj šljam da te dovodi ovamo da te vode kao belu mečku po Srbiji, da te prave na budalu i da od tebe prave maskotu svog nepismenog režima. Nema za tim potrebe. A probaće, veruj mi.“

Alida Bremer
Alida BremerFoto: DW/M. Ljubicic

Ovo je dan pun uznemirujućih tekstova. „Atentator iz Halea ugledao se na Norvežanina Andersa Brejvika i atentat u Krajstčerču na Novom Zelandu“, kaže stručnjak za bezbednost Peter Nojman na Dojčlandfunku. „Mogao bi da nastane talas onih koji to oponašaju“, kaže on. A žena s Balkana čita i ne može da se otme slobodnoj asocijaciji, koja počinje da je muči: već ranije je čitala da su se masovne ubice Brejvik i Tarant oduševljavali srpskim nacionalistima. Ali to je radio i Peter Handke.

S druge strane, silni ljubitelji lepe književnosti upravo naglašavaju u svim forumima i na svim portalima: nagrađuje se književnik, a ne političar. Naglašavaju njegove zasluge za literaturu. Žena sa Balkana vadi Handekove knjige sa police, lista ih, surfuje po internetu, uočava taj stalni gest pobune – protiv navodnog mejnstrima, protiv političke korektnosti, uočava stalno pomeranje granica, drske izjave ubačene u javni prostor, često potom relativizovane, ponekad povučene.

Handke je svoja politička gledišta ugradio u svoja književna dela, i to bez ikakve distance, a nije prestajao ni da svoje teze potvrđuje u intervjuima – za one koji su možda mislili da se radi samo o književnosti. Tako da nije moglo biti nikakve sumnje da su kod njega književnost i politika isprepleteni. Međutim, sad se odjednom na sve strane tvrdi da kritičari ne smeju da kritikuju to mešanje političkog i literarnog, u protivnom oni navodno nisu shvatili suštinu literarnog.

Zahvaljujući kampanji MeToo Odbor za dodelu Nobelove nagrade se navodno obnovio; o kampanji MeToo Peter Handke je u jednom intervjuu rekao: „Ne mogu to više da slušam. Žene koje tu muškarce napaljuju i onda se žale.“ Napaljuju? Bez obzira na to šta on kaže, on to kaže naročito lepo, kažu njegovi obožavaoci. Čudno je samo to što je odlikovan nagradom koju ne doživljavaju samo obični ljudi kao političku, već ju je i njen utemeljivač zamislio kao političku. Baš ga briga za obične ljude, rekao bi sad Handke. Desetine njegovih izjava igraju se politički nekorektnim prekoračenjima granica koja snažno polarišu, i koje, kad su jednom izrečene, vode u beskrajne rasprave.

U Višegradu se Handke pitao: „Kako je takav neobuzdani teror mogao da divlja nad većinski muslimanskim, za rat već odavno dobro naoružanim stanovništvom, koje je povrh toga još imalo vlast u svojim rukama?“ Time je autor ulazio u polemiku sa zapadnim novinarima, pre svega dovodeći u pitanje jedan izveštaj Njujork tajmsa, prema kojem su srpske milicije sprovodile teror u Višegradu. Handke u to ne veruje. A da prilikom njegovog „Letnjeg dodatka“ u Višegradu više nije bilo muslimana, to da uopšte ne čudi. A u stvari je ipak morao da se zapita gde su nestali ti tako „dobro naoružani“ muslimani?

Ali, kritika zapadnog novinarstva i zapadnih demokratija, uključujući i zapadni način života, važniji su mu od logičnih pitanja. Peter Handke se na taj način profilisao kao jedan od prvih koji su trasirali put danas raširenom pojmu „lažljivi mediji“ – bez obzira što su i ekspertize Međunarodnog tribunala u Hagu potvrdile izveštaje novinara i bez obzira na činjenicu da je u ratovima na području bivše Jugoslavije život izgubilo 57 novinara. Činjenice, dakako, nisu bitne za Balkan, tako je rekao jednom u jednom intervjuu, Balkanu se čovjek može približiti „samo kroz fikciju“. A to je on onda obilato činio.

Jedan od njegovih najvećih protivnika bio je slavni nemački kritičar Marsel Rajh-Ranicki koji je rano shvatio da su obožavaoci Handkea „neka vrsta verske zajednice“ i kojem Handke nikada nije mogao da oprosti negativnu kritiku. On je još 1980. na Rajh-Ranickom isprobao prekoračenje granice politički korektnog napravivši od njega besnog psa u jednom svom delu (Die Lehre der Sainte-Victoire): „…kako je u svojoj krvožednosti, koja je možda u getu još pojačana, izgubio svako rasno obeležje i bio ogledni primerak samo još u narodu krvnika“. Nakon smrti kritičara, Handke je napisao: „To mi je zamereno kao antisemitizam, ali tome sam mogao samo da se čudim.“

Peter Handke na sahrani Slobodana Miloševića 2006.
Peter Handke na sahrani Slobodana Miloševića 2006.Foto: ullstein bild - AP

Handkeova bivša životna saputnica Mari Kolbin objavila je da ju je tukao. „Još uvek čujem kako moja glava udara u kameni pod. Još uvek osećam cipelu za planinarenje u donjem delu svoga tela i šaku na licu“, napisala je u otvorenom pismu upućenom njemu, u kojem mu je prebacila da je njegova navodna solidarnost sa Srbijom zapravo nastala iz zaljubljenosti u samog sebe. „Na neki način ćeš Ti biti zahvalan ovom ratu, jer on na perverzan način zadovoljava tvoju neutaživu čežnju za javnim priznanjem. Tvoj ego se naveliko naduvava i to mi je odvratno.“ To su njene reči, ali žena sa Balkana u njima prepoznaje sopstvene misli koje su je zaokupile kad je prvi put čitala o zimskom putovanju literarnog estete i pobunjenika protiv literarnog establišmenta.

Da, u aktuelnom moru loših vesti, ova iz Stokholma logično je zaoštravanje. Peter Handke, koji je izreku „Srbi svi i svuda“ shvatio ozbiljno, nazvao je Hrvate prezirno „katolički, ustaški Srbi“. I pitao se „da li bi bosanski muslimani, koji govore srpskohrvatski i potiču od Srba, trebalo da budu narod“. I to u tekstu u kojem je izražavao sumnju u izveštaje o Srebrenici. „I zašto umesto istraživanja uzroka… ponovo ništa drugo nego gola, pohotna prodaja činjenica i prividnih činjenica koje diktira tržište?“

Kritika tržišta je važnija od genocida, on vidi dalje nego svi novinari, on je više shvatio nego sve žrtve- Žrtve lažu zajedno sa medijima. Ali ali ako to mora biti, onda veliki pesnik povlači svoje reči ili ih pakuje u mistificirajuće ulepšavanje. Pritom mu je jasno da stalno nekoga mora da označava kao fašistu, čime njegova uzvišena umetnička pozicija, koja ga izdiže iznad svih tih glupana i prosečnih ljudi koji ga ne slave, dobija snažnu pozu pravednosti: „Pravda za Srbiju!“ kaže on lapidarno.

I upravo taj, zbog svoje jezičke virtuoznosti slavljeni pisac, rekao je u jednom intervjuu: „Najodvratnije reči Savezne Republike dolaze od novinara“. A on je bio taj koji je srpskoj televiziji u Rambujeu izjavio: „Ono što su Srbi doživeli u zadnjih pet, još više, osam godina, to nije doživeo nijedan narod u Evropi u ovom stoljeću. Za to nema kategorije. Kod Jevreja postoje kategorije, o tomu može da se govori. Ali kod Srba – to je tragedija bez razloga. To je skandal.“

Njegov način da govori o „Srbima“, „Nemcima“ ili „Jevrejima“ kao kolektivnim subjektima izvrsno je jednom analizirao bosanski autor Dževad Karahasan. Njemu bi, uostalom, po mom mišljenju, više pristajala Nobelova nagrada za književnost nego Peteru Handkeu. Isto kao i jednom drugom Handkeovom oponentu, srpskom autoru Bori Ćosiću. Ali, Odbor za dodelu Nobelove nagrade verovatno ljude sa Balkana isto tako ne uzima za ozbiljno, kao i najnoviji dobitnik Nobelove nagrade. I to je jedan deža vi.

Alida Bremer je spisateljica i publicistkinja poreklom iz Hrvatske. Od 1986. godine živi u Nemačkoj. Njeni eseji, kolumne, pripovetke i pesme objavljeni su u novinama, magazinima i na internet-portalima. Prevođena je na više jezika.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android