Gvantanamo bej – mučilište i sudnica

„Postojeće američko krivično pravo bi bilo sasvim dovoljno“, kaže Sumit Batačarija, portparol organizacije Amnesti internešnal. On smatra da su osumnjičeni teroristi u SAD mogli da budu uhapšeni i prema sasvim normalnoj američkoj pravnoj proceduri i da budu izvedeni pred redovne sudove, „jer američko pravosuđe predviđa najoštrije kazne za ubistva. Posebno u slučaju ubistva 3.000 ljudi“.

Umesto toga, od 2002. godine, oko 800 ljudi je zatočeno u logoru Gvantanamo. U početku nisu imali nikakav kontakt sa spoljnim svetom, protiv većine njih do danas nije podignuta optužnica. Osim toga, taj logor je postao poznat i po krajnje spornim metodama saslušanja poput mučenja takozvanim „watterboardingom“ simuliranim davljenjem vodom.

Tajnost umesto ljudskih prava

„Duga je lista povreda ljudskih prava u Gvantanamu“, kaže Volfgang Hajnc, stručnjak Nemačkog instituta za ljudska prava. Krši se pravo na slobodu, na žalbe, na jednakost pred zakonom, na fer suđenje, na pretpostavku o nevinosti a krši se i apsolutna zabrana mučenja zatvorenika“, podseća Hajnc. Batačarija se priseća da je „u početku čak pokušano da se drže u tajnosti i imena zatvorenika“. Tako je bilo sve dok jedna novinska agencija nije sudskim putem izdejstvovala objavljivanje tih imena.

Ni specijalnom opunomoćeniku UN za mučenje, Austrijancu Manfredu Novaku, ni njegovom nasledniku, Argentincu Huanu Mendezu, do danas nije dozvoljeno da posete logor. Preduslov za to su, kako kaže Volfgang Hajnc, „klasična pravila“ – koja ovaj član Komiteta Saveta Evrope za borbu protiv mučenja dobro poznaje. „Po tim pravilima, u logoru za zarobljenike imamo pravo da razgovaramo sa svakim, uključujući i same zatvorenike, i to poverljivo.“

Nepoštena suđenja

Borci za ljudska prava kritikuju i postupak suđenja pred vojnom komisijom u Gvantanamu. Pored američkog krivičnog pravosuđa i vojnog pravosuđa sa Vojnim sudom kao nezavisnom instancom, sa vojnim komisijama u Gvantanamu stvoren je faktički treći sudski sistem, kaže Hajnc: „On počiva na tome da vlada određuje kakva krivična dela se gone i ko su vojne sudije, a optuženi ne smeju sami da izaberu svoje branioce.“ I portparol Amnestija Batačarija smatra da rad vojne komisije nema veze sa pravnom državom: „Priznanja dobijena mučenjem nijedan drugi sud na svetu ne bi tretirao kao dokaze.“

„Neki od postupaka koji su bili uobičajeni u Gvantanamu u međuvremenu su prestali da se praktikuju“, kaže Voflgang Hajnc. Zabranom mučenja, američki predsednik Obama je zauzeo jasnu poziciju. Ali, neke druge elemente antiterorističke politike svog prethodnika Buša je čak ugradio u zakone. Kao primer, Hajnc navodi „vraćanje osumnjičenih za terorizam u njihove otadžbine, u kojima im preti mučenje, kao i hapšenja bez optužnica i sudskih postupaka“.

Takva praksa ne samo što je nanela štetu kredibilnosti SAD u Savetu za ljudska prava UN, već se i pokoji despot počeo da se poziva na SAD kada začuje optužbe na svoj račun. I drugim zapadnim zemljama je sada teže da iznose argumente protiv povrede ljudskih prava.

Da li je demokratija jača od terorizma

Sistem Gvantanama je pogrešan znak, žali se Sumit Batačarija: „Teroristima je pokazano da, kada je reč o ljudskim pravima, postoje pozicije o kojima može da se pregovara – ako se počini zločin koji je dovoljno težak.“ Pri tome su SAD mogle da upute sasvim drukčiji signal, „da postupcima koji su u skladu sa pravnom državom demonstriraju da je američka demokratija jača od terorizma“.

Autori: Ulrike Mast-Kiršning / Saša Bojić
Odg. urednik: Nemanja Rujević